Ништа нема што би човека могло опоганити да уђе споља у њега, него што излази из њега оно је што погани човека. (Марко 7:15).
То место, и њему слична, да нас храна не поставља пред Бога, спомињу обично они, који не љубе пост, претпостављајући да тиме, довољно оправдавају своје одсуство жеље да посте, упркос уставу и поретку Цркве.
Колико је задовољавајуће ово извињење, сваком верном Цркви је јасно. У посту је уздржање од неких јела установљено не зато, што су она нечиста, већ да би тим уздржањем, лакше достигли стањење тела, неопходно за унутрашње преуспевање.
Такав смисао поста је толико суштински, да се они, који неко јело сматрају нечистим, убрајају у јеретике. Онима који нису склони ка посту би на томе требало настојати, а не на томе, да је пост обавезан, иако је он, заиста, средство за одупирање греховним жељама и тежњама тела. Али то је таква тачка, на којој се никако не може одустати.
Ако је унутрашње успевање обавезно, то се обавезно и средство за њега, сматра неопходним, односно пост. Савест и говори то свакоме. За њено успокојење, они тврде: Ја другим средством надомештам смањење поста, или Пост је штетан за мене, или Постићу када ја хоћу, а не када је то установљено.
Али прво извињење је неумесно, јер још нико без поста није успео да савлада своје тело и да како треба сачува своје унутрашње стање.
Последње је такође неумесно, јер је Црква једно Тело, и жеља да се у њој човек одели од других јесте противна Њеном устројењу. Удаљити себе од општих одредби Цркве могуће је само изласком из Ње, а Њен члан не може тако говорити и то захтевати.
Друго оправдање има сенку права. И тачно је, пост није обавезан за оне, на које ће пост деловати штетно, јер је пост установљен не да би убијао тело, већ да би умртвљивао страсти. Али ако промешамо такве добронамерне, показаће их се тако мало, да и неће бити негде да се ставе.
Остаје само један разлог одсуство жеље. Против тога се нема шта спорити. И у Рај не уводе против воље. Али, када буду осудили за пакао, хоћеш-нећеш, крећи: хватају и бацају тамо.