Погрешно мисле они који сматрају превелику тугу, која код њих настаје по учињеном греху, за врлину. Не увиђају да та превелика туга бива због гордости и самоуверености и да баш она доказује да се много уздају у себе и своју снагу. Мислећи да су нешто велико, узели су на себе много у нади да ће сопственим снагама то савладати. Увидевши после пада да су слаби, чуде се као да су доживели нешто неочекивано, тугују и падају у малодушност, јер виде да су срушени идоли (а то су они сами) на које су полагали све наде. То се не догађа човеку који се узда једино у Бога и не очекује ништа добро од себе. Он и када падне у какав грех, премда осећа тегобу и жалости се, ипак не мучи се толико јер зна да је пад дошао због његове слабости, и то за њега није нешто неочекивано и ново.
Свети Никодим Светогорац из књиге ,,Невидљива борба“
