У духовном рату војују мећу собом две воље које живе у нама; једна припада разумном делу душе и зато се назива разумном, вишом вољом, а друга припада нашој нижој, чулној природи и назива се чулном, нижом, телесном, страсном вољом. Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења: када се опредељујемо за зло, урачунава нам се у зло. А добра и рђава жеља иду заједно – кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ је те борбе да се никако не дозволи себи повођење за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она воља Божја. Основни закон нашег постојања је да се њој покоравамо: Бога се бој, и заповијести његове држи, јер то је све човјеку (Књ. Проп. 12,13). И једна и друга жеља вуче вољу и жели да је потчини себи. Осудиш ли нижу и определиш ли се за вишу – победа је с тобом; изабереш ли нижу и презреш ли вишу – бићеш побеђен. Св. Павле пише да се у нама води борба: Налазим дакле закон, кад хоћу добро да чиним, да ме на зло нагони. Јер имам радост у закону Божијем по унутрашњему човјеку; али видим други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима (Рим. 7:21-23). Исти апостол свима прописује за правило: По духу ходите, и жеља тјелеснијех не извршујте (Гал. 5,16). А то се без борбе с телом не може постићи.
Особито велики подвиг морају у почетку улагати они који су, пре но што су одлучили да отпочну богоугодни живот, честим задовољавањем жеља своје телесне и страсне воље стекли рђаве навике. Код њих, с једне стране стоје жеље разумне воље, а с друге још увек драге жеље телесне и страсне воље. Ове се последње боре против првих. Вуку човека на своју страну као кад се вуче везана животиња, те само благодат може помоћи да човек остане при доброј намери. Борба слаби моћ телесних жеља али се оне не прекраћују.
Нека се зато нико не вара да ће постићи право хришћанско расположење душе и истински служити Богу ако не буде приморавао себе да одбаци све страсне жеље које је навикао радо да задовољава и то не само велике него и мале. Управо зато што човек неће да приморава себе да се одлучно одрече свега, тако мало људи и достиже хришћанско савршенство. Ако човек, пошто је победио велике страсне склоности, неће да савлађује и мале које су, премда изгледају безначајне, уствари плод и израз великих, он, задовољавајући мале, храни тиме и велике које на тај начин продужују да живе, иако се не показују у већим размерама. Зато срце и остаје страсно и нечисто, и, што је главно, нимало се није одрекло угађања себи, што служењу Богу даје карактер служења себи.
На пример, има људи који не присвајају туђе, али превише воле оно што је њихово, много се уздају у своје благо и тврди су кад треба нешто дати. Исто тако, има људи који не желе да дођу до почасти на неприличан начин, праве се да не рачунају почасти ни у шта, па ипак их желе, само под условом да се ко други постара да их добију, тобож против њихове воље. Неки опет држе дуге постове, али се ипак не одричу да задовоље жељу да довољно и слатко поједу, чиме се потпуно ништи достојанство поста. Има опет особа које живе чедно, али не прекидају односе са лицима која им се свиђају и наслађују се тиме, не знајући да на тај начин постављају препреку савршенству.
Овамо спада и необраћање пажње на природне недостатке карактера. Иако ти недостаци не зависе потпуно од човекове воље, ипак му служе на осуду, ако се не стара да их, помоћу благодати Божје, искорени, што може постићи ако хоће. Ти су недостаци: ћудљивост, пргавост, осетљивост и, као последица свега тога, пренагљеност у речима и делима, суровост, тврдоглавост, свадљивост и слично. Све те природне недостатке требало би исправљати одузимањем сувишног, додавањем онога у чему се оскудева и преобраћањем у одговарајуће добре особине. Јер се ништа урођено, ма како силно било, не може одржати кад човекова воља, наоружана Божјом благодаћу, свом снагом устане против тога.
Кад човек не обраћа пажњу на недостатке у карактеру, он може чинити добра дела, али она остају несавршена и проткана похотама које царују у свету (ср. I Јов. 2,16). Отуда ти људи не успевају нимало на путу спасења, него се врте на једном месту, а често се враћају натраг и падају у раније грехе. Из тога се опет види да нису у почетку у потпуности заволели живот у Христу, испунили се осећањем благодарности према Богу и са савршеном одлучношћу решили да служе једино Њему. Отуда долази и то да такви увек остају необучени у добру и слепи те не виде опасност у којој се налазе, мислећи да је њихов положај сигуран и да им не прети никаква опасност.
Зато, драги у Христу брате, ако не желиш да будеш побеђен, мораш заволети тешкоће и муке које неминовно прате духовну борбу. То саветује и премудри Сирах кад каже: Не омрзни тешки труд (7,15). У овој борби све стоји на томе темељу. Уколико више заволиш труд и подвиге, утолико ћеш брже и потпуније однети победу над собом и над оним што се у теби против добра бори. Испунићеш се сваком врлином и мир Божји уселиће се у тебе.
Свети Никодим Светогорац из књиге ,,Невидљива борба“
