Неки самоуверени људи мисле да су сву наду положили на Бога, а у ствари нису, у што се сами могу уверити кад посматрају себе после пада. Ако жале што су пали, прекоравају себе, али истовремено и говоре: „Учинићу то и то и тако ћу загладити последице пада“, то је сигуран знак да су се и пре пада уздали у себе, а не у Бога… И уколико је њихова туга због пада већа и неутешнија, утолико је сигурније да су се превише уздали у себе, а врло мало у Бога. Ко пак не рачуна са собом, него се узда у Бога, тај се, и кад падне, не чуди много и не предаје превеликој тузи, јер зна да се то догодило због његове слабости, а још више због његовог уздања у Бога, те после пада повећава неуздање у себе и стара се да удвостручи и повећа смирену наду у Бога.
Затим, мрзећи страсти које су биле узрок тога пада, мирно подноси трудове покајања, оружа се надом на Бога и с великом се храброшћу бори са својим непријатељима до смрти.
Волео бих да о свему овоме размисле људи који сматрају себе духовним и пуним врлина. Кад они падну у какав грех, муче се и тугују и нигде мира не налазе. А кад се заморе од тог мучења и жалости, која код њих долази једино из самољубља, одлазе опет побуђени самољубљем духовном оцу да се ослободе тог терета. А то је требало учинити одмах после пада, и то не због чега другог, већ једино из жеље да се што пре опере нечистоћа греха којим се ожалостио Бог и да се добије нова снага против себе самога у светој тајни покајања.
