Епископ – огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо!
Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства.
Тице селице. Зашто/?/. Ви сте наше вечно пролеће.
Отидете од нас – зима цича напада на слаба срца наша и претвара их у лед. Лед за Христову Истину. А ако њу не осећамо, нисмо ли марва за јаслима, марва – ми: људи. А ви – тице селице. А ви сте: вера вере наше, со соли наше, зеница ока нашег, савест савести наше. Не селите се. Остајте овде.
Молитве ваше – пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?
Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив – одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући – када мењате епархије као кукавице гнезда?
Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али – када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне – благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И – ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије…
Архијерејски сан (чин, служба) – Христов сан: Он – главни, вечни Првосвештеник.
Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт.
Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама.
Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци – зар не и Христоборци?
Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.
Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга – њихова туга?
Епископ који без потребе мења епархију – то личи на оца који напушта своју децу, мења их.
Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности.
Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.
Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребрника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде. Замахни српом, и пожањи прву /? – нејасна реч/ њиву Запуштену /? – нејасна реч/(Откр.14,18). /највероватније крај записа/
Напомене:
- Рукопис – кратки записи, писан брзописом, на 5 листића. Садржај текста (из међуратног периода): против премештаја Епископа са једне епархије на другу. – Преписујући верно, остављамо неизмењену ортографију. – Пр. прир.
Преподобни ОТАЦ ЈУСТИН
СЕТВЕ И ЖЕТВЕ – чланци и мањи списи
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/AvvaJustin/EpiskopOgnjeniStub.htm
