Ученик – Изложи тачно и подробно појам преласти. Шта је то преласт?
Старац – Преласт је озлеђеност природе људске лажју. Преласт је стање свију људи, без изузетка, изазвано падом праотаца наших. Сви смо ми у преласти (Почетак Треће беседе Преподобног Симеона Новог Богослова. Издање Оптинског манастира, 1852.). Познавање тога представља најбољу предохрану од преласти. Највећа је преласт држати себе за слободног од преласти. Сви смо ми преварени, сви смо прелашћени, сви се налазимо у стању обманутости, и потребујемо ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн. 8, 32; 14, 6). Прихватимо ову Истину вером у Њу; завапимо у молитви тој Истини, и Она ће нас извући из бездана самопрелашћености и прелашћености од демона. Жалосно је стање наше! Оно је – тамница из које се молимо да буде избављена душа наша, да се прослави име Господње (Пс. 44, 7). То је стање она земља мрачна у коју је непријатељ, позавидевши нам и почевши нас гонити, стровалио живот наш (Пс. 143, 3). Оно је „тјелесно мудровање“ (Римљ. 8, 6) и „лажно названо знање“ (1. Тим. 6, 20), и њиме је заражен сав свет, који не признаје болест своју, но је проглашава за пуцање од здравља. Оно је „тијело и крв“, који „не могу наслиједити Царства Божијега“ (1. Кор. 15, 50). Оно је вечна смрт, коју исцељује и уништава Господ Исус, „васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25). Такво је стање наше. Сагледавање његово представља нови повод за плач. Завапимо с плачем Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из бездана земаљских, истргне из чељусти смрти. „Господ наш Исус Христос“, казује преподобни Симеон Нови Богослов, снизашао је к нама управо стога што је узажелео да нас „отргне из заробљеништва и из најгоре прелашћености“ (Почетак Треће беседе).
Ученик – Ово тумачење недовољно је приступачно мојим представама: потребно ми је једноставније објашњење, ближе моме поимању.
Старац – Као средство за одвођење рода људскога у пропаст пали ангео употребио је лаж (1. Мојс. 3, 13). Из тога разлога Господ је назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн. 8, 44). Представе о лажи Господ је тесно повезивао са представом о човекоубиству, јер је ово потоње неизоставна последица првог. Речју „од искони“ указује се на то да је од самог почетка лаж послужила ђаволу као оруђе за човекоубиство, и стално му служи као оруђе човекоубиства, упропашћења човека. Почетак свих зала јесте лажна мисао! Извориште самопрелашћивања и демонске преласти јесте лажна мисао! Посредством лажи ђаво је вечном смрћу поразио човечанство у самом корену његовом, у праоцима. Праоци наши преластише се, односно признаше лаж за истину, озледише себе неисцељиво смртоносним грехом, што је посведочила и прамајка наша. „Змија ме превари“, каза, „те једох“ (1. Мојс. 3, 13). Од тога доба природа наша, затрована отровом зла, и вољно и невољно стреми ка злу, које се и насладом изопаченој вољи, и изопаченом разуму, и изопаченом срдачном осећању приказује као добро. Вољно – зато што у нама још постоји остатак слободе у избору добра и зла. Невољно – из разлога што тај остатак слободе не делује као потпуна слобода; он делује под неотуђивим утицајем озлеђености грехом. Ми се рађамо као такви; ми не можемо да не будемо такви; и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самопрелашћености и демонске преласти. Из оваквог погледа на стање људи у односу на добро и зло, на стање које је неминовно својствено свакоме човеку, произилази следеће одређење преласти, које је објашњава на потпуно задовољавајући начин: преласт је усвајање лажи прихваћене као истина. Преласт најпре делује на начин мишљења; када буде прихваћена и када изопачи начин мишљења, она се без одлагања преноси на срце и изопачује срдачна осећања; када овлада суштином човековом, она се разлива на читаву делатност његову, отров свој остављајући и на самом телу, које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање преласти јесте стање погибли или вечне смрти.
Од доба пада човековог ђаво је задобио стално слободни приступ њему (цитат из Преподобног Симеона Новог Богослова, у Слову Никифора Монахујућег, Добротољубље, део II. – Преподобни Макарије Велики, Слово 7, гл. 2). Ђаво има право на тај приступ: његовој се власти, наиме, покоравањем њему, човек вољно потчинио, одбацивши покорност Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку дата је слобода да се покорава или Богу, или ђаволу, а како би се та слобода испољила без принуде, ђаволу је остављен приступ човеку. Веома је природно то што ђаво улаже све напоре да човека задржи у пређашњем односу према себи, или да га чак доведе до још веће поробљености. Ради тога он користи своје некадашње и свагдашње оружје – лаж. Он настоји да нас преласти и да нас обмане, ослањајући се на наше стање самопрелашћености; он усковитлава наше страсти, те болесне тежње; њихове погубне захтеве он заодева у привлачну спољашњост, старајући се да нас приволи да удовољавамо страстима. Онај ко је веран Речи Божијој не допушта себи овакво удовољавање, него обуздава страсти, одбија нападаје непријатеља (Јаковљ. 4, 7); делујући под руководством Еванђеља противу властитог самопрелашћивања, кротећи страсти и тиме постепено поништавајући утицај палих духова на себе, он полагано излази из стања преласти у област истине и слободе (Јн. 8, 32), чија пунота се задобија осењењем благодати Божије. Онај ко није веран учењу Христовом, ко следи властиту вољу и разум, потчињава се непријатељу, губи остатак своје слободе и постаје потпуно потчињен ђаволу. Стање људи у демонској прелашћености бива веома разноврсно, сходно оној страсти којом је човек прелашћен и поробљен, и у складу са мером у којој је човек роб страсти. Али сви који су упали у преласт демонску, односно који су кроз напредовање властитог самопрелашћивања ступили у општење са ђаволом и у ропство његово, у преласти пребивају и као такви јесу храмови и оруђа демона, жртве вечне смрти, живљења у тамницама адским.
