Како живети? Ово је било најважније питање, постављано Старцу од стране свих. Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:
Живи не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме. Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.
Не жалости се, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје покорна и тако задобија мир.
Не осуђуј никог, не узнемируј. Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека, у дубине пакла; док углавном, на повришини, могу да мисле да то нису греси.
Моје поштвање према свакоме, наводи заповест Апостола: чашћу један другог већег чините. (Рим. 12:10)
Скупљајући све ове мисли у једну, можемо видети да је у горепоменутим изрекама, Старац пре свега проповедао смиреност основу духовног живота, извор свих добара, без кога се човек не може спасити.
