Поводом одлуке да у част Дана св. Патрика београдски Мост на Ади буде обасјан зеленим светлом
Једна од најимбецилнијих ствари које нам је донела разуздана постмодерна јесте одушевљавањем ранохришћанским келтским свецем, светим Патриком.
Ево и зашто:
1. По јулијанском календару по коме верски живот води око 85% становништва Србије, свети Патрик не пада 17. марта.
2. Слављење овог „празника“, осим што нема утемељење у српској традицији, нема ни било какав други духовни елемент. Слави се један од небројених бастарда глобализације попут „Дана заљубљених“ и „Ноћи вештица“.
3. На годишњицу највећег страдање косметских Срба од Другог светског рата, већина наше омладине славиће национални празник једног другог, нама врло далеког народа.
4. Не постоји никакво српско-ирско братство. Ирци су интегрални део англосаксонског света и његове Имерије. Да ли у њеним оквирима заузимају нижу или вишу класу у односу на Енглезе, нас не треба да занима. Фанатични римокатолицизам и оданост папи, њихова једина права differentia specifica у односу на Англосаксонце, никако их не може приближити Србима.
5. Тако ће буљуци махом младих људи да се опијају, славећи један глобализован и сваке традиције лишен туђински празник, успут тихо или отворено презирући, а безобзирно заборављајући сопствену традицију.
Наслов и опрема: Стање ствари
