На дан Светог Илије Громовника, 2011. године на барикадама на северу Косова, уз помоћ пријатеља и мештана, четворица младића за свега неолико сати подижу метални крст висине 7 метара.
…
Сада можемо да кажемо да је то био најделотворнији, најснажнији и можда једини победоносни потез кога је сам српски народ повукао. Навршило се три године од тог подвига.
Вест са српских барикада која је обишла не само Србију била је она о догађају о коме нико није очекивао да ће се толико причати. Иако не само на своју руку творци овог дела су се на крају нашли у ситуацији као да су починили хулиганско а не патриотско и хришћанско дело. Овако је то, по сведочењу оних који су подигли и бранили крст, изгледало.
„Омладина Звечана, нас четворица, дошло је на идеју да се ту, пошто има народа, постави један крст. Како ништа не смемо да радимо без благослова наше цркве и политичара хтели смо да одемо до Звечана и тамо питамо за благослов“ испричао је тада један од младића, видно узнемирен због погрешно створене слике и медијским нападима на њих.
У тренутку када је подигнут.
„Кад смо хтели да кренемо до Звечана код о. Богија (звечанског пароха) видимо ту проту Милију и општинске политичаре“. Показује на кућу, чији трем гледа на улицу, у дворишту крај барикада. „Кажемо ми председнику Општине Звечан на какву смо идеју дошли и он нам каже „Е, одлично, ево ти га прота Милија!“. Ту ми лепо објаснимо проти Милији шта смо замислили и он одушевљено каже „О, одлична идеја – имате мој благослов, ја вам дајем благослов! Где ми то да ставимо? „што се мене тиче, поставите га на белу линију“, каже нам прота и покаже руком. Одмах ми ту кренемо у акцију! Све иде као само од себе, сами Бог гледа и помаже! Да се офарба сутра, кажу – Не! све ћемо да завршимо вечерас! Да осване ујутру завршен“.
Тако је и било. Свако ко је могао помагао је на свој начин, они који нису могли да помажу другачије – певали су. Све време док су крст постављали – народ је певао родољубиве песме. Тренутак као на месту изван овога света.
Али, „где је велика светиња ту су велика и искушења“, па се тако наставило одвијање овог догађаја.
На том месту је постављен крст јер с ту народ од почетка окупљао. Овако је изгледало без крста.
Младић који је о овоме сведочио, сав поносан и радостан због успешног подвига, сутрадан креће на посао. Врло брзо јављају му да је испао велики проблем због постављеног крста. Мислио је да то КФОР жели да га уклони.
„Долази одмах овамо, дошао прота Милија! Ми га овде зовемо и „Предузимач“ уме он тако, ради он… Одем ја тамо, прота љут, дере се на нас „ја сам рекао на брдо да се постави“ каже прота нама“. Чак је припремљен и материјал и да се израде иконе и да се још мало уреди тај део. Међутим, прота Милија инсистира да се крст уклони! Ту повичу присутни „не може крст да скине, народ га је поставио“ не дају крст. Послао прота Милија неког дечка да узме брусилицу на стовариште где смо га и направили. Човек му донесе то што тражи и пружајући му брусилицу упита „а за шта вам треба?“ – „да исечемо крст! Наређено је да се крст скине“ „не може брусилица“ каже онај човек.
Нико од актера није очекивао следеће „зову проту Милију да виде шта је, како је а он каже „ма то су хулигани и ајвани“ за нас који смо га питали и дао нам благослов за то. Ваљда се сад окаљао пред својим надлежним а кад смо га питали ту су били и политичари па је хтео пред њима да се докаже“.
Ускоро стиже и позив из седишта узурпиране Епархије рашко – призренске у Грачаници који изазива револт код народа на барикадама и актера ове приче. „Ми смо се оградили од тога и више нећемо долазити на барикаде. Немате више нашу подршку“ речено је из Грачанице када су коначно схватили да народ неће померити крст са тог места.
„Нису нам рекли да ће Теодосије да дође да то освешта, нико то није ни поменуо. Медији су то сами рекли“ тврде идејни творци овог крста.
Међутим ни ту се прича не завршава и неверица постаје све већа „прота Милија ту, да би се извукао, почне да цинкари Богија (звечанског проту)! „ето, Боги вам је побегао, отишао на море“ а он је отишао на одмор и пре него што се све ово десило! Ја не могу да верујем човек носи крст и мантију и да тако лаже!“ прича овај, сада већ пренеражени младић.
Међутим, притисци се ту не завршавају, напротив. Оно што је уследило нико није могао ни да претпостави. Позиви, убеђивања, претње, све са циљем да тај крст буде уклоњен. Насупрот свим очекивањима најјачи захтеви стижу од представника Српске православне цркве па чак и од Патријарха лично!
Натписи у неким од медија. И данас их можете погледати ако кликнете на: Вести онлајн, Б92, Курир, препоручујемо да прочитате и коментаре посетилаца ових интернет гласила, на овај захтев патријарха и „СПЦ“. Ову фотографију можете више пута увећати кликом на њу.
Може са потпуно сигурношћу закључити једно – крст није представљао провокацију и није могао да испровоцира никакву реакцију која би погоршала стање. Свеукупном анализом тадашњих догађаја сасвим се може доказати да је једини циљ био раслабљење српског народа и коначна предаја народа и територије севера Косова под шапу Шиптара из Приштине. Све то од стране представника српске државе и цркве.
Није тешко закључити одакле мотиви за овакво понашање. Нешто мање од месец дана пре тога, 11. септембра, узурпатор трона Епархије рашко-призренске, Теодосије, срео се са Хашимом Тачијем и срдачно руковао а све то на банкету поводом дочека новог окупаторског генерала НАТО-а. Дакле све то дешавало се док је српски народ проводио ноћи на барикадама бранећи земљу управо од насртаја шиптарских банди које су у ствари не само подршку већ и директна упутства за све то добијали баш од окупатора на чијем банкету се тада нашао Теодосије. А да поменемо и то да се до тог тренутка ни један званичник државе Србије није састао нити нашао са Тачијем на било каквом службеном догађају. То је био први сусрет две непријатељске стране и то у врло срдачној атмосфери! Можда је крст био опасност управо по ремећење тог пријатељства…
Месец дана пре подизања крста на барикадама.
То се, изгледа, није смело довести у питање па се претња из Грачанице у потпуности остварила. Од тог дана, иако су сирене и протести били изузетно чести, нико се од свештеника и монаха узурпиране Епархије – никада више није нашао са на тим протестима дајући тако легитимитет свим будућим насртајима на српски народ. А то се морало посведочити и потписом, на папиру. Тако су дечански монаси – пред објективима, први узели шиптарска документа и опет први признали такозвану „државу Косово“.
Дечански монаси узимају документа творевине која је настала рушењем њихових светиња, прогона и убистава њихове браће.
Баш из манастира укоме је Теодосије био настојатељ. Такође су се сусрети са шиптарским „званичницима“ наставили а многи од Срба који су у институцијама непризнате државе били су и награђени, што је најгорем, у храмовима одмах након богослужења.
А крст је стајао на свом месту. Постављен баш на белу линију, на магистрали, одолевао је свим ветровима и ударима. Током сусрета и разговора представника Срба на Косову и Метохији са окупаторским официрима, предмет разговора увек је био баш овај крст о чему год другом да се иначе радило.
Првог јуна 2012. године, окупаторске јединице крећу да силом руше српске барикаде. Блокирајући мост на Ибру, у општини Звечан, рањавају неколико људи ватреним оружјем, неки бивају ухапшени, неки пребијени. Барикаде уклањају али не и знамење. Знали су да је то врло осетљиво питање за српски народ а најслађа победа је када на свој пораз пристанете. Желели су да Срби сами уклоне крст и тако се понизе пред њиховом „силом“. У даљим преговорима настављају са све већим притисцима и најављују да ће доћи њихова техничка екипа да уклони крст с пута. Главни разлози били су саобраћајни прописи које крст не испуњава и тако наводно угрожава безбедност, а радило се о неколико центиметара.
И даље се непрестано потврђује оно што је крст пратило од настанка саме идеје – Божији благослов.
„Да си само видео како је ишао посао, од организације до постављања, ма не би могао да верујеш. Сам Бог нам је помагао! Ово је, бре, Божија барикада“ са потпуном сигурношћу је тада описао један од младића који су саградили крст.
Са тим истим благословом, а према идеји коју је тадашњи представник градског музеја у Косовској Митровици још крајем 2011. године предложио општини Звечан, удруженим средствима ове две општине за један дан уређују читав простор, крст подижу на још један метар висине, изграђују банкину, расвету, пут се шири за око метар, сади цвеће и поставља остала декорација.
У документу којим се предлаже техничка заштита уређењем простора око овог крста, пре самог изношења наводи се једна изузетно важна чињеница:
„Наше барикаде у Зупшу и Рудару су симбол отпора и трпљења „За крст часни и слободу златну“ и свако од православних Срба, ко то потире, није браћи на помоћ. Сада вам браћо морам напоменути једну битну чињеницу Знак Са Неба да је чује српски народ и цела светска јавност, а то је: Присуство Пресвете Тројице и дарова Духа Светога је у овим српским барикадама неспорно што се доказује и чињеницом да 13 дана Барикаду у селу Рударе (а колико чујем и у Зупчу) неће привремено да помера ни Господ Бог наш јер 13 дана није умрло ни једно лице у Косовској Митровици и Звечану, а која се сахрањују на градском гробљу у Рудару. До успостављања ових, за Србе нужних барикада свакодневно су вршене једна или више сахрана. Нека ми Господ Бог опрости што ово јавно изнесох, и да нас још јаче утврди у вери нашој“.
Фотокопија прослеђених докумената са предлогом уређења простора око крста:
Две средње стране документа који је у форми предлога послат општини Звечан са конкретним предлогом који тек годину дана касније бива остварен.
Схвативши да народ неће прихватити идеју о уклањању знамења, или можда страх да ће га већ једном преварени народ одбацити или да би се додворио народу који је остао непоколебљив и тако прикупио „политичке поене“ али он то ради – тек пошто га у медијима представници српских општина прозивају да их јавно подржи у својој намери да сачувају крст за који су представници Срба окупатору већ предочили план о ограђивању и постављању комплетне сигнализације ради потпуне безбедности саобраћаја у том делу пута! Дакле, када ништа није успело да сломи народ искоришћен је моменат кратког памћења и онај ко је био највећи противник приказује се у супротном светлу – тек када више није имао куд.
Крајем јула почињу радови и даље под извесном претњом и оправданом сумњом о уклањању од стране окупатора који је готово увек прекршио своју реч.
Тешка механизација, мајстори свих профила, радници, материјал, донети су у рекордном року. Сви раде као „швајцарски сат“. када се неки пропуст уочи онда тај ко је видео узима у руке алат и поправља шта треба без да то пребацује на неког другог. Све се одвија савршеним редом и брзином.
Ипак, у једном тренутку почиње невреме, јак ветар, пљусак, немогући услови за рад. После десетак минута проведених у заклону, потшо се незнатно стишало невреме, радници излазе напоље, узимају алат у руке и заједно са својим шефовима настављају посао по киши. Сведоци кажу да је сутрадан КФОР био у потпуној неверици не могавши да схвати да је сав посао урађен за један дан. Овај кратки филм говори баш о томе:
[youtube_sc url=“http://youtu.be/anhy47vpnpY“]
Медији су, и пре него што је крст био подигнут, навели да ће га освештати Теодосије. То је произашло из жеље простог народа који није могао да схвати да они који су учинили све да дођу на место епархијских чиновника могу бити против самог крста. Младићи који су све ово спровели то ни једном нису поменули. Врло брзо је постало јасно да га нико од његових неће освештати јер у покушају да га скине одатле, прота Милија је пред народом знамење назвао „гомилом гвожђа“. То га је свакако заувек одредило као некога ко неће моћи да изврши чин освећења, народ му то неће дозволити. Друге нису ни позвали. У том метежу просто нису успели да се снађу јер су пре свега морали да бране крст од свештенства. До данас он није освештан али је свакако постао светионик и одредница. Постао је оружје, брана, штит, инспирација…
Данас више не постоје барикаде, уклоњени су и људи који су их могли организовати, угашене су и институције одакле се масовно полазило на барикаде. Све што смо бранили доведено је у питање и готово ништа није остало од времена које је узбуркало нације, армије и медије.
Готово ништа, остао је једино крст кога је поставио народ на Светог Илију 2011. године.
Текст/Фото/Видео: Иван Максимовић
Извор: КМ новине www.kmnovine.com
