Чуо сам од једног игумана, како је свети Златоуст рекао: „Ко једном почне да лицемери у стварима вере – више се не враћа“. То је страшно, и треба проверити у Златоустовим књигама, које имамо на грчком и руском језику, да ли је тако речено, јер то је заиста страшно. А док се то не утврди ја бих смео да кажем: ко лицемери у стварима вере, тај се тешко враћа на пут Истине. Јер и Господ каже у Јеванђељу: „тешко вама, лицемери“.
А да се лицемер тешко враћа на пут Истине, то је ваљда јасно сваком правом вернику. Вероватно у почетку и савест и Анђео хранитељ коре човека за лицемерство, два-три пута или неколико пута, а онда одступи од њега благодат Божја и човек је помрачен. За таквога народ каже: „диг’о Бог руке од њега“; или каже: „кад Бог хоће неког да казни, прво му узме памет“. Апостол Павле, пре обраћења, био је фарисеј, али није био лицемер, него је гонио Цркву Христову из незнања и „из ревности не по разуму“, и зато се ипак обратио на пут спасења.
Два теолога
Свети Козма Етолски је прорекао: „Зло ће вам доћи од начитаних“. Који су то „начитани“? Сигурно је да нису то сви учени и школовани људи. Један учени човек, који је преводио Крмчију светог Саве на српски језик и који одлично зна Каноне Цркве, причао нам је ово: „Кажем ја (познатом епископу): „На факултету се проповеда јерес“. А он одговара: „Нећемо сад о томе“. Каже: нећемо о јереси? Па о чему ћемо да разговарамо и расправљамо? О спорту и филму, о забавама и разонодама, које су измишљене да се народ не би молио Богу!?“ Дакле овде имамо два врло учена човека, два учена теолога: један је мирјанин а други је епископ. За првог не би смели да кажемо да је „начитан“, јер он хоће да држи Свето Предање Цркве и одбаца јереси. А за другог би могли да кажемо да је „начитан“, јер он неће да држи Свето Предање Цркве и не одбаца јереси.
Новотарци
Покојни патријарх Павле, кад је постао патријарх, испочетка је често саслуживао са епископима новотарцима, и онда је сигурно видео шта они раде у олтару, а видео сам и ја, да они служе мимо служебника. Наиме, осим познатих и јавних новотарија, они причешћују вернике свим честицама са дискоса, што је за народ тајна новотарија ако им неко из олтара не објави. Јер на дискосу су и честице Чинова и честице живих и умрлих. И тако је било неколико година и патријарх је сигурно опомињао новотарце да се тако не сме, па кад је видео да га они не слушају, онда је он после избегавао да служи са њима. И затим, током година, ми смо у Хиландару чули да је покојни патријарх морао двапут да иде на ВМА и да доноси лекарске резултате на Сабор као доказ, да је умно нормалан и здрав, јер су новотарци хтели да га збаце са патријаршијског трона. Тако смо ми чули у Хиландару, а да ли је то истина не знам. У међувремену је патријарх написао чланак под називом „Да ли по освећењу на литургији све честице на дискосу постају Тело Христово“, и то је у књизи „Нека питања наше вере“, где је доказивао да вернике не треба причешћивати свим честицама са дискоса. А то да новотарци причешћују вернике свим честицама са дискоса, то знају свикоји су служили са њима. До тада ја нисам могао да верујем да неки епископ или свештеник сме да служи мимо служебника, али сам видео и уверио сам се и био сам огорчен на такву дрскост. Јер у служебнику је, не само речима исказано, него је и нацртано чиме се причешћују верници.
И у том огорчењу догоди се да сам имао расправу са једним одличним студентом Богословског факултета у Београду, а после сам се тако осећао као да сам имао расправу са демоном а не са човеком. Он се позива не неке грчке професоре, мени непознате, и тврди да треба причешћивати вернике свим честицама са дискоса, а то значи – противнослужебнику. Ја кажем да се ми причешћујемо Телом и Крвљу Христа Спаситеља, истим Телом и истом Крвљу жртвеног Јагњета Божјег које је жртвовано на Крсту. А он тврди: „ми се не причешћујемо телом распетог Христа него телом васкрслог Христа, а све на дискосу је тело васкрслог Христа, и зато – свим честицама на дискосу“. Мада су на дискосу и честице Чинова и честице живих и умрлих, али он тврди да је све то тело васкрслог Христа. И каже: „ми православни увек истичемо Васкрсење, а католици истичу Крст“. А ја рекох: „да, католици истичу Србе на Крст“. И на крају, после те расправе са одличним студентомфакултета, ја сам се осећао као да сам имао расправу са демоном а не са човеком. И сетио сам се савета преп. Амвросија Оптинског: „Не расправљај се са јеретиком, јер се ти расправљаш са демоном а не са човеком“. И Апостол Павле вели: „Човека јеретика по првоме и другом саветовању клони се, знајући, да се такав изопачио, и греши, и сам је себе осудио“ (Тит 3, 10-11). Апостол вели да човека јеретика ваља једном или двапут саветовати, а не расправљати се, и затим се клонити од њега.
Да ли је код новотарија у питању јерес или није? Током векова на основу откровења Божјих биле су промене у Цркви, и сила Божја показивала је да је тако Богу угодно. Али данас нема откровења Божјих и отпада та могућност, него уводе новотарије на основу читања и зато вероватно такве новотарце свети Козма назива „начитанима“. Ако би данас неку новотарију у служби увео неки свештеник посебно, онда је могуће да тај свештеник нема страха Божјег и да брља у служби и да уводи како је њему лакше и згодније. Али ако епископ, или епископи, и свештеници заједно и сложно уведу неку новотарију у служби, онда је сигурно да иза те новотарије стоји ново учење, а вероватно јерес, дакле сигурно је да је та новотарија уведена у Цркву на основу новог учења.
Лицемери
Најпре је реч почела о лицемерију, а затим је скренула на новотарију у Цркви, и ако се то не повеже рекло би се: прича човек причу, прича шта му падне на памет. Али треба то повезати. Најпре политика, којом се баве многи у Цркви, јесте једна врста лицемерије, и из књиге „Света Ревност“ од архиепископа Аверкија види се да има много дволичности уданашњој Цркви. Лицемерије има, како код самих новотараца, тако и код њихових сарадника. Јер ако се на Богословском факултету учи ново учење, на пример догматика митрополита Зизјуласа уместо Догматике Авве Јустина, и ако добар број епископа и свештеника уводи новотарије иза којих вероватно стоји јерес, следи питање: неће ли православац бити лицемер ако прећути и прихвати сарадњу са њима? На пример, ако студент ради дипломе на факултету исповеди ново учење, мада и не верује у њега, него само ради дипломе? Или ако епископ или свештеник прихвати новотарску службу ради епархије или парохије, мада и не верује да је тако исправно, али верује да није то битна промена и боље је прихватити него изгубити положај и приходе? Или ако било којиправославац из неког разлога прихвати сарадњу са новотарцима, зар неће он бити лицемер. А ко тражи разлог за сарадњу са властима, свакако ће наћи. Не кажем овде да се треба делити и правити расколе, јер и онако су Срби сујетно и непотребно и улудо подељени и несложни, него кажем, да треба исповедати веру пред новотарцима и претрпети могући прогон и страдање. Тако, нити човек да прихвати ново учење и новотарске службе, нити да потпуно прекине општење са њима, него да исповеда веру пред новотарцима и да претрпи могући прогон и страдања. Тако је боље из три разлога: прво, ако не прекине сасвим општење са њима, онда може уз Божју помоћ да помогне да се они врате на Свето Предање и на пут спасења. А друго, они могу сами да га отерају и одвоје од себе, и то је већ њихов грех а не његов. А као треће и најважније, за самостално одвајање и формирање посебне Цркве треба и посебан благослов Божји, вероватно и откровење с Неба, које имају само прозорљиви Старци. Зато кажем, да не би човек био лицемер, најбоље је да исповеда веру пред новотарцима и да претрпи могући прогон и страдање. Јер и Апостол Павле каже: „Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10, 10). Према томе, без исповедања вере нема спасења, јер је то лицемерна вера.
А колико је важно исповедање вере доказује ова прича из Хиландарског Пролога за 2. децембар:
Прича о врачару и младићу и патрикију
У Константину граду био је неки човек врачар лукав, звани Месит. Тај Месит је примио отрока (младића) у виду ушкопљеника, а овај (младић) није знао да је тај Месит врачар. И (Месит) желећи да превари њега и приведе ђаволу, намислио је да учини овако: једне, дакле, вечери узео је отрока и изашли су из града на неко пусто место где нико не живи. Ивећ касно увече дошли су на место неко, и видели су град, коме су врата гвоздена. И кад је закуцао Месит у врата, одмах су се отворила врата, и ушли су обојица. И нашли су (тамо) храм превелики и у њему светилник златни и свеће где горе и столове и слуге многе: једни седе с десна а други с лева, све сињци (мрачни, тамно-црвени, љубичасти), и неког великог, исто сињца, како седи на престолу високом у виду цара, који онда прими и целива радосно Месита. И заповеди му да постави сто и близу њега да седне, и рече: „добро дошао, Месите, овамо, присни наш друже и угодниче“. И сео је Месит, а отрок је стајао за столомМеситовим. Онда је погледао на њега председећи цар бесовски (вероватно сатана), и говори Меситу: „зашто си довео овог отрока овамо“? И одговори Месит говорећи: „раби смо твоји, владико, и овај са мном“. Онда рече председећи (цар бесовски) отроку: „реци ми, младићу, јеси ли мој раб“? Тада одговара отрок, говорећи: „раб сам Оца, и Сина, и Светога Духа“. И одмах паде од (тог) гласа тај који је на престолу седео; падоше и сви који су седели са њим; тако и свеће, и пропаде место, пропаде и град, погибоше сви и Месит са њима. И нађе се отрок сам на месту и коњ где стоји код њега. Онда је (младић) усео на коња и брзо је дојурио у град (Константинопољ). И кад је питан био од неких: „где је Месит“, (он) је одговарао: „Сишао је у таму најкрајњу“; и исповедао је свима шта је било. После тога, неколико година пребивао је младић тај код неког патрикија (властелина, племића), по имену Теодул, који је био раб Христов, јер је волео сиромахе и добра дела је чинио. А једне вечери кад је дошао час молитве, пришли су обојица да се помоле Богу на месту званом Феврон. И како је стајао отрок с лева патрикију, одвраћао се образ (лик) Владичин од патрикија и гледао је ка отроку. А кад је видео патрикије шта бива, онда је поставио отрока с десна себи. И опет се одвраћао образ и гледао је ка младићу. Тада се патрикије бацио лицем својим на земљу, и плакао је и молио се говорећи: „Господе мој Исусе Христе, зашто одвраћаш лице Твоје од раба Твога? Ти дакле Сам знаш, да никада нисам одвратио лице своје од човека који је просио милостињу од мене; зашто се одвраћаш од мене недостојног раба Твога, Владико“? И тако се на многе часове исповедао Њему. И дошао је онда глас к њему од образа Владичина (од иконе) говорећи: „теби дакле благодарим, јер од имања које сам ти дао приносиш Ми; а овоме (младићу) сам дужан, јер се у великом страху нашао, и није се одрекао Мене, него је исповедио: Оца и Сина и Светога Духа“. А кад је ово чуо патрикије Теодул, онда је раздао сво имање сиромасима, и оставио је дом свој, и отишао у Синајску гору и постао црноризац (монах). И пошто се много трудио постом, бдењем и молитвама,онда је као и многи (други) напредовао, и преставио се к Богу у старости доброј; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.
Отац Дамаскин
