Људи осећају да најезда западњачког духа умртвљује душу и разара све међуличне односе. Зато, људи покушавају да оживе стари начин живота, који је био много човечнији, но, и етос и обичаји нашег народа, као и много тога другог из народног живота, били су уско везани за духовно-терапеутски метод Цркве којим Црква узводи човека ка обожењу.
Наравно, овде треба бити опрезан, зато што има много обичаја који су плод и заостатак паганског идолопоклонства и сујеверја. Јер, нажалост, и у древна хришћанска времена је било мого сујеверја, баш као што је случај и данас. Људи често доживљавају Цркву и Бога као нешто што треба да им помогне да им ствари иду добро у животу. И, чак ни то не треба одбацивати. Тако се људи сабирају на чин благосиљања пшенице светом водицом, да би имали добру жетву.
Али, све што се отуђи од целовитог духовно-терапеутског метода Цркве, од ступњева духовног усавршавања – очишћења, просветљења, и обожења – постаје само мртва форма, од које човеку нема помоћи.
Људи почињу да мисле да је форма сама по себи довољна, што има за последицу привид духовног излечења. Људи мисле да ће се, придржавајући се пуких форми, пронаћи срећу у животу, па онда доживљавају разочарење када је не нађу.
Ја, напротив, верујем да човек који живи исихастичким Предањем Цркве – које је, још једном понављам, усредсређено на човеково очишћење, просветљење и обожење – може живети Православним Предањем, чак и у солитеру, у савременој урбаној средини, под најнеповољнијим спољашњим околностима.
Многи Новомученици су били слуге турских господара. Они су споља гледано служили турском царству које се борило против Хришћанства. Но, они су, и поред тога, сачуували Предање и достигли Боговиђење, Мучеништво и обожење.
Јер, многи Новомученици су, као што видимо из њихових Житија, имали Боговиђење пре Мучеништва и њихово Мучеништво је било плод Боговиђења.
Лечење душе, заиста, мора бити усредсређено на ум. Помрачени и умртвљени ум лечењем мора да се изнова просветли, е да би изнова оживео. Човек чији је ум духовно болестан, роб је безбројних страсти, помисли и фантазија.
Човек који хоће да се духовно излечи мора, дакле, да усредсреди пажњу управо на лечење свог оболелог ума. Вредно је поменути како Свети Оци описују лечење и обнову ума. Постоје четири средтвса за лечење ума.
То су: Православна Вера, свест о сопственој грешности, помоћ свештеника – духовног лекара и, коначно, одговарајући метод за обнову ума, који се зове православна „аскеза“.
Црква је својеврсна духовна Болница која лечи људе. Црква није друштво добрих и побожних људи, већ благословено Тело Христово унутар кога се људи духовно лече. Црква прима болесне људе и лечи их од њихових духовних болести.
Ми, стога, исповедамо да је Христос Једини Истинити Бог, да је Црква Болница која истински лечи човека, да су Свети Оци истински терапеути који лече силом Христовом, да су Божије заповести духовно-терапеутске и да треба да се трудимо да живимо извршавајући те заповести.
Јер, као што лекарски рецепти нису нешто апстрактно, већ се преписују болесноме чобвеку ради исцељења, тако су и заопивести Христове такође упућене духовно болеснима ради њиховог духовног излечења. Зато треба да се трудимо да испуњавамо све Христове заповести, јер је то пут за духовно излечење нашег срца.
Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих осталих религија.
Међутим, ако се изолује, од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристија не само да не обожује човека, већ је човеку и на осуду. Благодат Божија у том случају делује као казна.
Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу, као и да свако од нас мора да се причешћује сваке недеље и томе слично.
Међутим, читаво Предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота – т.ј. од очишћења, просветљења и обожења – Свете Тајне не могу помоћи човеку.
Свети Оци говоре да Свето Причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.
