Владимир Димитријевић: Sono inconvertibili – поводом једног интервјуа у „Политици“


Stanislav Hočevar 0001Станислав Хочевар

ХОЧЕВАР БИТНИЈИ ОД СВЕТОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

На насловној страни „Политике“, дан после празника обретења моштију Светог Јустина Ћелијског (оног што је рекао да су три највећа пада у историји човека пад Адамов – отпадање од Бога, пад Јудин – издаја Бога, и пад папин – проглашавање себе за Бога) појавио се интервју са надбискупом београдским Станиславом Хочеваром, који је, после насловне, добио и целу седму страну у најстаријим дневном листу на Балкану.

У исти мах, велика свечаност у манастиру Ћелије, где се окупило преко пет хиљада људи, међу којима је било епископа, свештеника и верника из Руске, Грчке, Румунске и других Помесних Цркава (јер, отац Јустин је свеправославни исповедник вере), у „Политици“ је добила четвртину стране (пете или шеснаесте, зависи од издања), са кратким одломком из беседе патријарха Иринеја.

Могли бисмо, тим поводом, да парафразирамо Нушићеву песму „Два раба“, и да кажемо да су у нашем новинарству прилике „таке“ да бискупе уздижу, а миноризују православне јунаке.

Ипак, да прочитамо  разговор са монсињором Хочеваром.

ШТА НАМ ПОРУЧУЈЕ НАДБИСКУП БЕОГРАДСКИ?

Надбискуп Хочевар је на почетку интервјуа говорио о хуманитарној помоћи коју римокатолички „Каритас“ доноси онима што су, у Србији, пострадали од поплава. И то је лепо: помоћ унесрећенима је нешто што се може поздравити. Солидарност је основна људска особина. Међутим, хуманитарна делатност „Каритаса“ је само увод у „праве“ теме.

А то су, зна се, теме екуменистичке. Надбискуп Хочевар  усхићено говори о Екуменској декларацији коју су, почетком јуна ове године, потписали у Јерусалиму папа Фрањо и цариградски патријарх Вартоломеј, и која води даљем зближавању Истока и Запада. (Заборавља до помене „знаковити“ пожар који је погодио цркву Рођења Христовог у Витлејему после папине посете). Надбискуп је указао и на пут којим треба ићи ка јединству (то би се латински звало „унија“, зар не?) Пут је једноставан: „Не сматрам да историја није важна, већ да не смемо у постизању наших црквених теолошких питања мешати историју и теологију./…/ Ни једна ни друга страна не сме ништа заташкавати, али не можемо ни ауторитативно говорити док се не проучи баш све. Али, на цркву као цркву морамо гледати теолошким видицима. Односе међу црквама морамо посматрати са филозофско – теолошког гледишта. Не можемо, када говоримо о односима Православне и Католичке цркве, увек на првом месту помињати неке историјске догађаје и њима подређивати теолошку стварност. Реч је о спајању људи“. С тим у вези је и случај Степинца, који ускоро треба да буде проглашен за свеца: „У званичним разговорима нико од званичника СПЦ није спомињао кардинала Степинца, али незванично смо о томе често разговарали. Ово питање је у јавности врло актуелно. /…/ Мислим да није добро, када је реч о цркви, говорити о томе по ходницима. Барем хришћанске цркве имају врло јасну пирамиду одговорних и треба успоставити дијалог. С наше стране, било Католичке цркве у Србији, било апостолске нунцијатуре, постоји апсолутна спремност за дијалог“.

Онда нам је надбискуп Хочевар причао о томе како сви треба да се европеизујемо и уђемо у Европу, па како треба да допринесемо заједништву Истока и Запада: “Рецимо, на Западу је увек пред очима универзална црква, а римски папа је само први у том мноштву локалних цркава, док се на Истоку развио другачији систем аутокефалних Цркава и увек је јаче наглашена локална црква која се током историје превише идентификовала с једним народом. То је с једне стране добро, али и опасно. На Западу црква може да буде превише универзална и да се премало укорени у један  народ, а на Истоку је опасност да дође до превеликог прожимања националности и хришћанства, које је увек универзално.“ И сад, по Хочевару, Србија између Истока и Запада, са знањем да су „политички очеви ЕУ сви католици“, треба да допринесе да се у ЕУ више чује глас Источних цркава.

Надбискуп најављује долазак министра спољних послова Ватикана у Београд, после једанаест година, јер је „Србија на новом путу и треба заједно сагледати те перспективе Србије за будућност“, при чему папа и даље не признаје независно Косово.  На Косову има три посто римокатолика албанске националости, али многи Арбанаси би желели да „културолошки“ буду блиски Риму, при чему је Ибрахим Ругова, вели београдски надбискуп, „хтео да у срцу буде католик“.

Министар спољних послова Ватикана неће причати о папином доласку у Београд, али, поучно нас обавештава монсињор Хочевар, власти у Србији треба да знају да нас је историја до сада веома оптерећивала, и да још нисмо разговарали о суштинском – о потреби дијалога између државе, већинске Православне Цркве и мањинских верских заједница. Циљ овога је „дијалог са Светом столицом“, који ће „помоћи свима – и Православној цркви и држави, као и нама, као мањинској цркви. Док папа не дође у Србију, наши католици се сматрају робовима, јер остали могу да поздраве у својој земљи свог поглавара, а католици не могу“.

Тезе надбискупове су веома занимљиве, па им треба пажљиво приступити. Кренућемо, дакле, редом. Пре свега, о историји.

ИЗ ИСТОРИЈЕ СРБСКО – ВАТИКАНСКИХ ОДНОСА:СРЕДЊИ ВЕК

Покушај надбискупа Хочевара да се од ледених ветрова историје склони у заветрину филозофско – теолошког дијалога (онаквог какав воле и папски теолози и њихову ученици на Истоку, попут Јована Зизјуласа) не може да издржи озбиљну проверу Еванђеља. Јер, како је наглашавао отац Георгије Флоровски, православни поглед на свет значи поверење у историју, у којој се ваплотио, ради нас људи и ради нашег спасења, Господ Исус Христос. У историји зру плодови хришћанства. Господ нас је научио да се дрво познаје по плодовима, као и свачија вера по делима. Лепе приче су једно, а плодови вере нешто сасвим друго. Ако је папизам истинско хришћанство, онда његови плодови у историји морају бити светли и благодатни. Зато је веома битно да се загледамо у односе папа и њихових следбеника према Србима, и то кроз векове.

У историји Срби никад ништа добро нису видели од Рима. Још 1199, кад је Иноценције Трећи сазнао да му србски бан Кулин у Босни није одан, писао је угарском краљу Емерику да наведе Кулина да се одрекне „јереси“, а, ако не буде пристао, да упадне у Босну и протера Кулина и све који Рим не признају. Године 1221. папа позива на крижарски рат против Срба у Босни, да би 1235. Босну предао мађарском херцогу Коломану, сину Андријином, и доминиканцима – инквизиторима, који су добили овлаштења да убијају све који одбију папин загрљај.

Бан Нинослав и Срби убили су неколико инквизитора мисионара, да би Коломан упао у Западну Босну и, по изразима папе Гргура Деветог (1238), „уништио јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоће“. Пошто је протеран из Босне, католички бискуп се настанио у Ђакову, одакле га је 1246. папа позвао да иступи у рат против босански Срба – „јеретика“. Године 1247. папа је изјавио да нема никакве наде „да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вери“, и да је једина нада у мађарске крижаре. Угарски краљ Лајош и острогонски надбискуп Никола кренули су у крижарски рат против Твртка Првог 1363, али су их Срби из Босне до ногу потукли и истерали. Краљ Сигисмунд, веран римској мржњи, 1408. упада у Босну и убија, пљачка и коље – али Срби и даље остају верни Христу, а не потчињавају се папи. Босански краљ Томаш, пред пропаст своје државе, каже доминиканцу Николи Барбуђију (1459), да је „већина његових Босанаца противна католичанству и више воли Турке него католичке силе“. Народна песма из тог доба каже да је Томаш, зато што је постао паписта да би сачувао власт, „свој браћи својој омрзнуо / и голубу, на јеловој грани“.

И у Србији је све било јасно – Свети Сава је одвојио Србство од Рима, чији су крижари владали Византијом. Тражећи аутокефалију за своју цркву од патријарха цариградског 1219. године у малоазијској Никеји, где су се налазили остаци Византијског царства, он је државу Немањића заувек определио. Како је говорио владика будимски Данило, из Европе је већ тада допирао смрад инквизиторских ломача и Св. Сава је хтео да спасе свој народ од пада у јерес која потпаљује ломаче.

Године 1319, папа Иван Двадесет Други обратио се Филипу Таренском, носиоцу титуле цариградског владара, са жељом да се против краља Милутина покрене крсташки рат – јер је он „неверник“, „шизматик“ и „непријатељ Римске цркве“, а 1320, после ратних успеха Угара у борби против Срба, папа је позивао Немце, Пољаке и Чехе да се удруже са Мађарима како би се „шизматичка“ Србија покорила.

Римокатолици су,ипак, упркос делима „намјесника Кристовог на земљи“, у Србији имали пуну слободу вероисповедања, па и право на своје храмове. Дубровчани и Саси су се слободно молили Богу на свој начин, усред православне Србије. (Али и краљ Милутин и цар Душан својим закоником строго су спречавали превођење Срба у римокатолицизам.) Паписти, са своје стране, нису били тако толерантни: угарски краљ Лајош је 1306. наредио крашовском жупану да похапси све православне свештенике са женама и децом, а да на њихова места доведе жупнике, како би сви „шизматици“ били покатоличени. Лајош је 1356. године, 4. јуна, у Загребу објавио рат“против шизматичких и неверних Срба да би их повратио мајци цркви“, што је папа Иноценције Четврти радосно поздравио. Чак и кад је Лајош променио план и ударио на Венецију, папа га бодри да не заборави рат против Србије, па Мађари 1358. освајају Мачву и Београд, приморавајући православне свештенике да признају папу.

Због тога су Срби добро знали ко су паписти. Док је Јован Седми Палеолог потчинио Византију папи (Флорентинска унија), деспот Ђурађ Бранковић фрањевцу Ивану Капистрану, који га убеђује да прими римокатолицизам, каже „да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за мудрог, мада несрећног, владара, а кад би пред смрт променио веру, сматрали би га за полуделог старца“.

НАСИЉЕ СЕ НАСТАВЉА: СРБИ У ДОБА РОПСТВА

Паписти су Србе кињили и у доба турске власти. Године 1577. основали су језуити Colegium graeco-ruthenicum и Colegium illiricum, чији је циљ био обука мисионара за рад међу Грцима, Русима, Бугарима и Србима. Папа Гргур  оснива „Congregatio de propaganda fide“, чији је циљ био „да спасава народе који су заблудели због незнања или смртносног греха, те су преобразили своју људску природу у животињску“. Међу „животињама“ којима треба проповедати нашли су се и Срби. Папе су обећавале помоћ Србима у рату за ослобођење од Турака само под условом да се покатоличе. Наш народ, свагда слободољубив, био је спреман на војни савез са Западом, али да му се у веру не дира. Патријарх Јован (Кантул) је 1608. са војском обећао сваку сарадњу, али „у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски зашто отле би могло бити велика скандала међу народ“.

Између 1530. и 1540. године из Србије и Босне преко 3000 Срба, бежећи испред Турака, стиже у Горски Котар и Белу Крајину, на простор између српских манастира Гомирја, Марче и Лепавине. Марчу је 1578. основао српски митрополит дабробосански Гаврило (Аврамовић ), код Иванграда близу Загреба. Ове Србе Беч је, као добре борце, примио у војну службу, да Хабзбуршку монархију бране од Турака. Године 1611, Србима у Војној Крајини (Вретанији) патријарх Јован Кантул (свештеномученик, три године касније убијен од Турака) поставља епископа Симеона, кога загребачки бискуп и хабзбуршка државна власт приморавају да оде у Рим и пред папом изјави да прихвата унију (унија подразумева очување спољашњег обреда Православне Цркве уз прихватање папске врховне власти). Штетне последице Симеонове делатности уклања епископ Максим Предојевић, који одбија наређење цара Фердинанда да иде у Рим по хиротонију, и прима је од патријарха пећког Пајсија. Повела се велика борба српског народа за очување свог идентитета: године 1626. загребачки бискуп извештава о томе да су жумберачки Срби поунијаћени, али да их има још који се буне, зато што их на то подстичу калуђери, који су због тога претучени и протерани.

Беч на то одговара да су и они за унију, али да је опасно примењивати силу, јер су Срби граничари према Турској, и могли би се опет одметнути Турцима. (Срби су, у овим документима, називани Рашани или Раци, а другачије и Власи.) Године 1642, после смрти владике Максима, папски нунције у Бечу покушава да Србима на Жумберку и у околини наметне за епископа латинског фратра и србомрсца Рафаела Леваковића, али Двор, плашећи се побуна Крајишника, ипак прихвата српског кандидата, за кога паписти веле да је „највећи антикатолик од свих тамошњих шизматика“. Године 1668, под притиском загребачког бискупа Петра Петретића, аустријски цар Леополд одузима српском епископу марчанском Гаврилу Мијакићу владичанство, и на престо две године касније доводи унијату Павла Зорчића. Сви православни калуђери марчански су похватани и одведени у ропство на Малту, да буду веслачи на галијама, да би тако, после дугих мука и робовања, били уморени. Због наводног учешћа у завери Зринског и Франкопана, епископ Гаврило бива бачен у тамницу да би 1686. године био умучен од папистичке власти Хабзбурга.

Срби су се опирали колико и како су могли. У марту 1742. писали су патријарху своме, Арсенију Четвртом Шакабенти, следеће писмо: „Откад је први унијатски епископ Павле Зорчић примио унију, свагда и сви после њега до садашњег унијатског епископа Теофила Пашића чинили су насиље и мучитељски, а не учитељски, приморавали нас на унију, а највише наше калуђере Гомирце, тако да их доста има по галијама и по тамницама и по мору, а везање, одвођење, робљење и затварање (калуђера) нашег манастира Гомирја нико не може изразити“. При том, унијатски владика Пашић устоличен је уз помоћ војске, и уз претње да ће свако ко му се противи бити кажњен смрћу, уз конфискацију имовине. Срби у писму додају: „Многи наши људи су ради унијата Пашића били целу годину у Карловцу оковани и љутим робовањем и затвором мучени, а неки су у тамници и помрли. И доиста, да није наш манастир Гомирје устао против Пашића и дао трошак за процес, као што је увек давао трошак и труд, учећи нас вери хришћанској и бранећи нас од унијата, заиста би заувек сви остали унијати“. И године 1758. Срби са Жумберка се жале карловачком владици да поунијаћени свештеници врше насиље над њима, док они имају у виду своје претке и спремни су да за своју веру и умру. Унија је Србима са Жумберка војном силом наметнута тек 1769.

Толико, значи, о истинитости речи кардинала Бозанића, који је, поводом обележавања четири века унијаћења Жумберка, за православне Србе из Босне и Србије тврдио да су стигли из некакве „Турске Хрватске“, и да су загребачки бискупи,из „кршћанске љубави“, помагали увођење уније (они су, у ствари, били главни подстрекачи насиља против православних Срба, њиховог свештенства и монаштва, и, као сви паписти кроз векове, немилосрдни уништитељи свих који су одбијали да се потчине Риму) И, да не заборавимо: у хрватским историјама унијаћења пише да су на Жумберку живели некакви „Власи“, нигде се не помиње да је насиље провођено над Србима, који су поунијаћени па похрваћени (да и не говоримо о томе што се данас причају приче о „хрватско-бизантском обреду“ који никад није постојао).

Римски пропагандисти нису успевали тако лако. Двеста фрањеваца у Босни држало је свега тридесетак хиљада римокатолика под својом духовном влашћу. Босански бискуп Никола Оловић жали се да су 1675. у целој Босни успели да пориме само 51 душу, и то углавном жене ради удаје.

Но унијаћење је ипак успевало у западној Херцеговини, Далмацији, на Кордуну, Банији, код Личана. Поунијаћен је,видесмо, Жумберак. Методе су биле сурове, гнусне, подле – али, мало по мало… Лаж, насиље, обмана…

РАЗБИЈАЊЕ СРБСКОГ ЦРКВЕНОГ КОРПУСА

Деклараторија Марије Терезије од 1779. године (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis) убедљиво дешифрује захтеве данашње глобалне Империје да се СПЦ организационо прилагоди новој политичкој карти Балкана. Наиме, православним Србима из Војне границе Деклараторијом су биле загарантованe привилегије „у стварима које се тичу вере, савести и верских обичаја”, под условом предвиђеним у чл. 38: „Забрањујемо најстроже да се ниједан од Наших поданика не рукоположи за свештеника и не производи за архимандрита у Пећи, или другом коме месту у Турској… Исто тако, не сме се убудуће без Наше највише дозволе ниједном свештенику који дође из туђих земаља, па ни онима који се сада налазе, без наше изричне дозволе у нашим наследним земљама, даљи боравак овде допустити, него ови последњи имају се одмах протерати”Исту тежњу за црквено – организационим изоловањем православних Срба под њеном управом од других делова јединственог црквено – народног организма показивала је и Млетачка Република. Тако су одлуком млетачког провидура од 27. фебруара 1759. године имали бити прогнани из провинције (Далмације и Боке Которске) сви попови грчки и калуђери, који су из страних држава. Један извештај млетачком Сенату из претходне 1758. године показује да је оваква црквено – територијална изолација млетачких православних Срба замишљена као прва степеница у њиховом унијаћењу. Наиме, у наведеном документу се предлаже „из државног разлога” безусловна забрана православним свештеницима да имају контакте са другим државама, међу којима се, поред Турске и Аустрије, чије је помињање због мноштва Срба у њима  – разумљиво, наводи, и то, Милашевом речју, „поглавито Русија”, као земља из које се „сије мржња не само према латинским прелатима, него и противу саме државе”.

У историји велики покушаји реформе живота и рада СПЦ углавном су били везани за настојања империјалних сила да измене српски духовни идентитет. Гроф Колер, повереник хабзбуршке царице Марије Терезије, средином XVIII века спроводио је такве реформе на територијама Срба у тзв. Војној граници. Он је укидао прослављање српских светаца у црквеном календару, кривотворио православни катихизис, укидао „древне народне обичаје спојене и освештане црквеним култом погреба и опела”. Мита Костић, изучавалац овог периода српске историје, каже: „Душу народа нарочито су погађале опрезне, али одлучне противруске тенденције културно-просветне политике, које су прекидале све везе с Русијом, затирале у народу сваки руски траг и уопште тежиле да еманципују духовни живот Срба од руског утицаја. Из спољнополитичких разлога те тенденције су прикриване, нарочито оне културно – просветних реформи; њихово дејство народ је осећао само по прогонима руских емисара и исељеничких агената, престанцима рада руских школа и одласцима руских учитеља, по затвореној граници за увоз руских књига… Црквене и школске књиге штампане у Курцбековој штампарији из којих је цензура избрисала сваки помен Русије изазивало је нелагодан осећај усамљености у борби за одбрану вере, сводило је још јаче све бриге на очување вере и народности и инстиктивно је појачавало осећај неповерења према свим културно – просветним реформама предвиђеним у Регуламенту”.

МЕТОДЕ УНИЈАТСКОГ ДЕЛОВАЊА

Кад Србин чује реч „унија“, одмах му на памет пада унијаћење његових предака, које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга, приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им да,за почетак, сачувају свој „гркоисточњачки“ обред.

Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру“, макар умро од глади; такође, не можемо ни изговорити ову реч, а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили. Између осталог, у санктпетербуршком часопису „Дух Хришћанина“ (април 1863.), Живојин Жујовић, као студент руске Духовне академије, објавио је чланак „Унијатство у Херцеговини“, у коме такве методе описује. Пре свега, Жујовић уочава да Ватикан и Беч дају огромне паре за преверавање православних. Сиромашне младиће из Херцеговине преузимају језуити, и улажу у њих: „Домаћи живот будућих фратара је такав да се бољи пожелети не може: живе у пристојним и уредним становима, имају обилну и укусну трпезу, носе прикладну одећу, једном речју – све што им је потребно и више од тога, налази им се при руци…“

Учећи своје васпитанике „свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света“, језуити, по Жујовићу, постижу свој циљ: „Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Хрецеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно“.

Чим млади фратар дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: „Помози Бог, брате!“ и добије од њега одговор: „Бог ти помого, брате!“ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. „Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: „Хваљен Исус!“ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). „А и како ће теби Влах бити брат?“ „Како да зовемо православне?“, питају понизни унијати. „Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)“, сведочи Жујовић о методама антиправославне пропаганде.

Чувени херцеговачки архимандрит Јоаникије (Памучина), кога Жујовић цитира, овако описује свој разговор са једним Србином унијатом: „У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Такав да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.

Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?

Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!)/…/Тако фратри поступају са нама“. Сутрадан – наставља отац Памучина – пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то море синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили?Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко–источне само у два–три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.“

Архимандрит Памучина наводи још једну врло интересантну фратарску проповед. Ево одломка из те проповеди, од речи до речи:“Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву (овде је реч „никакав“ употребљена опет у смислу увредљивог ниподаштавања) виру, – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.“

Зар је онда чудно што су се поунијаћени, па покатоличени, Срби однародили? И зар је чудно што су се од њих 1941. године регрутовале најгоре усташе? Зар је чудно што су им самостани попут Широког Бријега у Херцеговини и Петрићевца у Бањалуци били седишта?

Александар Фјодорович Хиљфердинг, руски фолклориста, био је од 1856. до 1859. године конзул Руске царевине у Босни. Он је то однарођавање врло лепо запазио: „Србин–католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, херцеговачким, далматинским, итд.Кад хоће да да шири појам о језику који је један исти и у Босни, и у Херцеговини, и у Славонији, он га назива „нашким језиком“, јер ни сам нема опште отаџбине, нема општег народног имена. Осим своје уске области, има још само једну отаџбину – а то је римокатоличка црква“.

А онда је дошао 20. век. Створена је и „света“ папина држава, „Независна Држава Хрватска“, која је одмах почела да ради на „обраћењу несједињених“… То нас је коштало милион глава.

Улога надбискупа Алојзија Степинца (потоњег кардинала) у НДХ је више него јасна: он је био војни викар усташке војске, члан државног сабора НДХ, кривац за прекрштавање 250 хиљада православних Срба у сенци усташке каме, бранитељ НДХ у Ватикану, носилац највиших одликовања НДХ; једном речју, по италијанском историчару Марку Аурелију Ривелију, „надбискуп геноцида“. И тог и таквог садашњи папа Фрањо, иначе хрватски васпитаник из Аргентине, спрема да прогласи за универзалног „свеца“ универзалне „цркве“. А нама београдски надбискуп поручује да се манемо историје и да се бацимо на филозофију и теологију. Што рече један циник – ако неком спалиш кућу и побијеш му породицу, не можеш бити сигуран да у току вечере с њим нећете доћи и на ту тему.

НАДБИСКУП О НАЦИЈИ И ВЕРИ НА ИСТОКУ

Надбискуп београдски нас, по ко зна који пут, упозорава на опасност аутокефалних Цркава на Истоку да буду превише поистовећене с нацијом. То, наводно, угрожава универзалност хришћанства. Ове тезе монсињор Хочевар износио је и у свом предавању пред ватиканском испоставом „Про Оријенте“ у Бечу почетком 2002. Наш угледни академик,покојни Дејан Медаковић, одлично је прочитао г. Хочевара, и у свом дневнику „Дани, сећања“, у тому седмом, под датумом 16. април 2002, дао рендгенски снимак његове  мисли:“У снажној националној димензији у вери и цркви, Хочевар види напредак ка најгрубљем атеизму. Не само код Срба, већ и код других околних народа, јака је идентификација православља и националности. Он то означава као парадокс, да се Срби третирају као православци и кад су некрштени или када уопште нису религиозни. Код Срба, каже Хочевар, св. Сава као оснивач српске аутокефалне цркве баца у сенку и самога Исуса Христа! Св. Сава се у Србији слави као монах, владика, подстрекач културе, државник и дипломата, што је створило јединствену симбиозу хришћанства и српства. Хочевар се залаже за „очишћену ортодоксију“. Опроштај од националне цркве је почетак реинтеграције Христове цркве./…/Забринут је и што се у преамбули закона о религији наглашава да је Србима православље битна ознака. Треба пазити да у пракси не дође до дискриминације. Као пример, навео је поштовање св. Саве у школама Војводине/…/“ вели: “Битне су ове његове тезе. 1) Залагање за очишћену ортодоксију. Од кога или чега? Од националне цркве и њене идентификације са српством? 2) Напуштање националних цркава, као главне сметње за будуће јединство. 3) Јединству дати теолошку предност.4)Нетачно и опасно тврђење о Војводини као традиционално несрпској и неправославној територији. /…/ Он увиђа да је главна сметња коначном уједињењу цркава национална традиција код православних. Она се мора изменити у корист екуменске концепције“.

Исту ову причу, коју је пре дванаест година причао у Бечу, надбискуп Хочевар прича у београдској „Политици“, само „закукуљено, замумуљено, задевећено, задесећено“ ЕУ бајкама, „да се Власи не досете“. А они се, некако, увек досете. Имају вековно искуство.

ШТА ЈЕ СВЕТОСАВЉЕ?

Дакле, надбискупу Хочевару смета светосавље. Али, шта је оно? Да ли је то антихришћански национализам и етонфилетизам, или нешто сасвим друго? Наравно, то је нешто сасвим друго.

Идеја “светосавља“ појавила се почетком тридесетих година 20. века међу студентима Богословског факултета у Београду, који су свој часопис тако назвали. Светосавље, по њима, није пуки етнофилетизам него српски одговор на позив Христа, Који апостолима каже: „Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа, и учећи их да држе све што сам вам заповедио“ [Мт. 28,19-20]. У предговору за књигу оца Јустина Поповића, „Светосавље као философија живота“,владика Николај Велимировић вели: „Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином. Овај термин „Светосавље“ потекао је у наше време од млађих студената београдског богословског факултета, и већ је ушао у општу употребу код Срба.“ . Он је, у познатом предавању „Национализам Светог Саве“, 1935. године истакао да светосавље нема ничег ни са каквим шовинизмом „/…/Сава није постао интернационалист, него жарки еванђелски националист. И касније као старац он није дао да се до његова срца  дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљним, него је пружао своју помоћ сваком народу Божјем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свим народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове“.

Протојереј др Димитрије Најдановић је о светосављу записао: „Наша Црква исповеда једну, свету, саборну и апостолску цркву. Никад никоме није пало на памет да исповеда некакву „светосавску“ цркву. /…/ Ниједан Србин није од памтивека до данас венчан у име Светога Саве него Свете Тројице. Нити причешћен пресветим и пречистим телом Светога Саве, него Господа и Спаса Исуса Христа. Једном речи, ниједна света тајна није обављена у име Светога Саве /…/ Најмање је Светоме Сави падало на ум „светосавље“. Он је био васцео православац превасходно светогорског православља“.

Нарочито тумачење светосавља дао је Свети Јустин Ћелијски, у својој, већ поменутој, књизи „Светосавље као философија живота“. По њему, корен пропасти Запада коју Срби могу и морају избећи Христом, јесте у антропоцентризму чији је претеча самозвани намесник Господњи на земљи, папа, чијег се лажног хришћанства Запад постепено одрицао, тонући у атеизам и нихилизам.

Где год да Србин погледа, тражећи светлост Истине, он угледа Христа и Светог Саву. Погледавши у „фабрику идола“ европске културе, он угледа смрт чије је порекло егоцентризам. Насупрот овој иловачној „човекоманијској пирамиди егоизма“, утемељеној на „смрти Бога“, стоји Богочовечанска култура чији је циљ преображење човека и природе у есхатолошки сјај Небеског Јерусалима. Европско друштво, опседнуто изградњом „кристалног дворца“ (Достојевски) у коме ћемо сами себи бити „богови“, склоно утопизму, испуњено „похотом за стварима“ није  узор нашем човеку : Свети Сава је, просвећујући свој народ Христом, увео исти у Цркву, богочовечански организам у коме је већи и узвишенији онај који више служи Богу и ближњима. Насупрот индивидуалистичком себичњаштву Запада, чији је почетак и крај у папизму, стоји саборно, сабрано и сабраћено, осећање заједништва; насупрот самовољи масе стоји слобода деце Божје. Учитељ саборности, који је од првог до последњег часа служио спасењу своје браће и свих људи, срећи своје отаџбине, будућности и вечности,по оцу Јустину Поповићу – опет је Свети Сава.

Ако се надбискуп Хочевар нада да ће се Срби од оваквог светосавског става „прочистити“, грдно се вара.

МОЖЕ ЛИ ПАПА У БЕОГРАД?

Надбискуп Хочевар маше чињеницом да Ватикан није признао „независно Косово“, али нам, макар и увијено, признаје велики утицај Ватикана на Шиптаре на Косову; уосталом, хабзбуршки Беч, тако одан Ватикану, главни је творац шиптарског националног програма у борби против православних Срба, а ко не зна како је Ватикан деловао међу Арбанасима у 20. веку, треба да чита студију др Николе Жутића о Ватикану и Албанији.

Што се папине посете својим верницима у Србији тиче,  ЈА САМ УВЕК И СВАГДА ЗА ТО. ПАПА МОЖЕ У БЕОГРАД! Као шеф државе Ватикан, папа има право да посети преседника Србије и премијера Владе Србије, да се са њима, овако ЕУропским, грли и љуби, да их води за беле руке право у Брисел (ионако су католици творци ЕУ). Као поглавар римокатолика, он у свако доба може да дође у Београд и посети своје вернике. Ко ће то да му забрани? Он једино не може да дође у посету Србској Православној Цркви, јер су папе и паписти вековима наносили толико зла нашем православном народу и нашој народној Цркви  да би папина посета Србској Патријаршији била увреда за све оне који су поклани зато што су одбили да се покатоличе и поунијате. Јер, како рече Владика Николај, усташе су за своју ревност у злу, „добро знану свима,/ похвале добили из пакла и Рима“.

Зато је прича надбискупа Хочевара о томе како су католици у Србији „робови“ јер им њихов поглавар не долази у посету, обична, мада медијски шарена и „срцепарателна“, лажа. Папа зна да се у Србији број римокатолика креће око 5%. То није ништа у односу на велике и традиционално римокатоличке земље. Њему је циљ да се, ако дође у Београд, грли и љуби са патријархом и епископима СПЦ, да постигне још један поен у  глобалистичком шаху који игра у име Вашингтерне и лихварске интернационале (и, наравно, у име свих оних векова које су његови преци провели у покушајима да превере Србе на Балкану).

Зато не верујемо надбискупу Хочевару и његовој лепорекој причи. Јер, ми, Срби, гадни смо „шизматици“. Одавно смо отишли од Рима, одвојили се од папске лажи и ватиканске издаје хришћанских вредности (што не значи да међу римокатолицима нема добрих људи, који се труде да живе хришћански, и што  не значи да у Србији римокатолици треба да буду грађани другог реда, и што не значи да смо заборавили да је верска трпељивост једна од највећих, вековних врлина србског народа, који је,чак и на своју штету, певао: “Брат је мио које вере био“). Тако смо гадни ми, Срби, столећима. Рецимо, папски визитатор Петар Масарек у 17. веку одговара писмом на интересовање ватиканске Конгрегације за пропаганду вере и каже да су Срби „упорни у вери због незнања и простоте“, “мрзе људе римскога закона и да се не могу преобратити (sono incorvertibili) подржавани у томе од својих епископа, монаха и свештеника“.

Шта нас, у свему овоме, растужује? То што немамо јасан одговор на питање гда су сада (осим часних, Богу знаних, изузетака) наши епископи, монаси и свештеници да нас подрже у борби да останемо то што јесмо. То је секирало и академика Дејана Медаковића, који, у већ поменутом дневничком запису, вели: “Оно што забрињава, односи се на апсолутну неспремност Српске патријаршије да се суочи са овако великим бројем проблема, са актерима који унапред сагледавају будуће политичке и идеолошке замке. Као да цела грмљавина савременог света пролази мимо њих, а већина епископа Српске цркве седи задовољна и себи довољна. Било какво и било чије упозорење неће их пробудити из њиховог слатког дремежа. Не треба се зачудити ако их затекне и оно најгоре, а пре свега изолација из свих животних токова“.

Ипак и ипак, после свега (и пре свега!), молитвама Светога Саве и све Небеске Србије, остаћемо то што јесмо: SONO INCONVERTIBILI, необративи у папску веру, која је, у ствари, земаљска политика, из које је Христос одавно протеран. Ко постане обратив, конвертибилан, на основу примљене конвертибилне валуте и свих сласти које Ватикан нуди, тај више и није Србин, па ма каква знања и звања имао. Срби су увек били, јесу и биће са непоколебивим Пилипендом, а не са преверицом Кљаком и његовима. Амин, Боже дај да останемо то што јесмо!

Извор: БОРБА ЗА ВЕРУ http://borbazaveru.info/content/view/6880/1/