Рушећи у име прогресивних европских вредности норме на којима је у бездржавним временима живело и опстајало српско друштво, убрзано смо разарали тврђаву националног опстанка – српску патријархалну породицу. Са друштвом кога смо гојили скоројевићким односом према норми, поретку и вредности, били смо наумили да стварамо националну елиту, снажну државу и високу правну свест код њених грађана. Једино што смо на том путу могли да уберемо јесу плодови безакоња, корупције и партијаштва. На том путу неминовно је морао да нам се отвори амбис из 1918. г. у коме смо изгубили државу, јер се мода југословенства лако примила у средини која је славила таштину, а одбацивала норму и врлину.
08.06.2014. ел.поштом др Чворовић, за ФБР приредила Биљана Диковић
др Зоран Чворовић
Ваше преосвештенство, часни оци, преподобне матере, браћо и сестре, народе светосавски, помаже Бог!
После ратних бура и олуја у којима је демонски непријатељ опустошио и раскућио наше Отачество, његове јуначке крајине и његов духовни Јерусалим, ових дана је на род Светог Саве грунуо потпоп библијских размера. Туга за изгубљеним и страх од нових природних катаклизми обузели су и ујединили сав наш народ. Пред извесношћу и озбиљношћу свеопште опасности чинило се као да је устукнула лакомислена детињаста опсесија о земаљском ЕУ-рају, а са њом и извор наших деоба, међусобица и себичности. Јер, ништа тако снажно не може да уједини једну заједницу као свенародна трагедија, као што је ништа тако дубоко не разједињује као обећање великог инквизитора о земљском рају. Трагедија буди уснулу врлину, док утопија рађа гордост и егоизам. Само захваљујући свештеном трагизму нашег вековног свенародног распећа и у нашем поколоњу је очувана клица предачког духа моба и задужбинарства. Насупрот томе, родно место свих наших партикуларизама – социјалних, идеолошких, језичких и покрајинских, је диван на коме већ више од једног столећа дембелишемо сањајући прво југословенски, потом комунистички, а данас евроунијатски утопијски сан.
Међутим, крајишке и косовско-метохијске трагедије, ма како болне биле, нису довеле до свенародног покајања и преумљења, већ до свеопштег безнађа. Без свести о свом историјском призвању нисмо могли да направимо јасан биланс историјских успеха и грешака. Тако су истински узроци српског историјског посрнућа остали недокучиви за народ изгубљеног духовног вида. Отуда смо после сваке трагедије, уместо јачи, бивали морално раслабљенији, дочекујући следећу историјску драму на дивану новог утопијског дембелисања.
Ту нас је и задесио потоп. Били смо најпре дезорјентисани, уплашени и потиштени, све док нас белосветски режисер није убацио у еуфоричну представу злоупотребе остатака националних врлина. Инфантилно уплашени од одговорности и будућности, изнова показујемо спремност да судбину своје деце препустимо у руке новог самозванца и старе утопије. При том се немушто питамо: зашто поново страда наша сиротиња и зашто се распада наша крваво стечена Отаџбина.
Страх је, учи нас Свети владика Николај, још од Адама неизбежни пратилац сваког преступа. И данашњи страх од неизвесности којим је обузет српски народ истиче из „мјешине препуне гријеха”.
Браћо и сестре, није од јуче преступ постао правило нашег живота, а извршавање норме изузетак. Од када се зачела нововековна српска државност одбацивање предањских моралних и друштвених норми представљано је као услов свенародног прогреса. Норма, из које се родила врлина којом смо у устаничким годинама задобили слободу, учинила нам се тада кривом за нашу сиротињу. Одбацили смо је као кочницу прогреса, како би и ми стали на страну потомака Каинових и Хамових, технички и организационо успешних народа који су на земљи уређивали едемски врт. Нове апетите ондашњих сељачких отачествених синова, пробуђене у универзитетским кухињама европских мештара, нису могли да засите Свети Немањићи, вера Обилића, поука Јевросимина – та духовна храна наших тегобних ропских дана. Тако је нововековни сурет са Европом донео православним Србима иста она искушења са којима су се православни Руси суочили још у 17. веку. У сусрету са Европом постидели смо, не због греха, већ због наше сиротиње.
Рушећи у име прогресивних европских вредности норме на којима је у бездржавним временима живело и опстајало српско друштво, убрзано смо разарали тврђаву националног опстанка – српску патријархалну породицу. Са друштвом кога смо гојили скоројевићким односом према норми, поретку и вредности, били смо наумили да стварамо националну елиту, снажну државу и високу правну свест код њених грађана. Једино што смо на том путу могли да уберемо јесу плодови безакоња, корупције и партијаштва. На том путу неминовно је морао да нам се отвори амбис из 1918. г. у коме смо изгубили државу, јер се мода југословенства лако примила у средини која је славила таштину, а одбацивала норму и врлину.
Деценијама навикнути да лудост безакоња бирамо за правило, потчинили смо се власти безаконика Броза. Тог самозванца који је метком дотукао преостале заточнике српске правне свести и тако коначно прекинуо живу танку нит српске црквености и државотворности. Тиме што се „нисмо држали закона као пијан плота”, постали смо туђи Сави и Душану, а своји Брозу и Кардељу.
Историја нам, браћо и сестре, још од античких времена пружа обиље доказа да је криза правне свести нераздвојно повезана са кризом религиозности. Материјалистичка, утопистичка и револуционарна схватања одувек су непријатељи правне свести, јер је она једна од најузвишенијих манифестација духовности која се супроставља нагону, а учи нас самобуздавању, лојалности и добровољном потчињавању. Један од твораца учења о хришћанској правној свести, Иван Иљин, истиче да „слобода од закона јесте анархија, бесправље и пропаст”. Зато једно од основних правила стваралачке правне свести гласи: „ослободи себе изнутра путем добровољног самообавезивања и тражи слободу једино кроз закон и у оквиру закона”. Одмеримо ли овом мером нашу свест и наша дела, видећемо у роду Светог Саве и мајке Јевросиме мноштво гордељиваца и користољубаца спремних да сваког момента, и ради баба и ради стричева, наруше закон, државни или црквени. Дух безакоња смо унели у све националне установе – школе и универзитет, болнице, судове, и најзад у нашу мученичку светосавску и светолазаревску Цркву.
Браћо и сестре, после потопа који нас је задесио питамо се речима Светог владике Николаја: „На кога оволика узбуна природе?” А српски Златоусти нам одговара: „На грешне људе. Јер ће се умножити мржња, безбоштво, и свако безакоње, те ће охладети љубав многих. На то ће реаговати и земља и сунце и месец и звезде и ветрови и камење и огањ и вода, речју све стихије поднебесне, сва природа”. Све су то сигнали нашег безакоња, докази да нам је више омилио преступ од испуњавања заповести. А Бог је још преко старозаветних пророка упозорио и обећао свим народима: „Држите уредбе моје и чувајте законе Моје и вршите их, па ћете живјети без страха у земљи својој” (3. Мојс. 25, 18-26, 5). Исто нам Бог, апостоловом речју, поручује и у Новом Завету: „И по томе знамо да смо га познали, ако заповјести његове држимо. Јер додаје апостол, онај који говори: Познао сам га, а заповјести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема” (1. Јн. 2, 3-4). Позивамо се на љубав, а непоштујемо заповести Господње, неслушајући апостола љубави Светог Јована Јеванђелисту који нам вели: „који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо” (1. Јн. 2, 5).
Знајући какву је провалију у нашој црквеној свести створила европеизација 19. и 20. века, Свети владика Николај нас је преклињао речима: „молим вас браћо, ради спасења душа ваших, да не правите разлику међу заповестима Божијим, него да се трудите да их све испуните по сили својој”. Јер, додаје Свети владика Николај, „у Божијој грађевини нема малог и великог, нити важног и неважног, него је све велико и важно. Колебљивце у вери познаћете најлакше по томе, што они одмах почињу препирку око тога, шта је важно и шта неважно у вери. Но на том путу им ђаво не да одмора него им трпа у руке све ређе и ређе решето, кроз које они пропуштају прописе Цркве, одредбе Сабора, савете Отаца, па и саме заповести Христове, док најзад не пропусте две, и док у решету не остане само ђаво”.
И док нас Свети Оци изричито упозоравају да је „неправедно, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи”, није довољно јасно да ли су православни хришћани дужни да воде световну борбу за право и правду. О томе је, чини се најјасније, говорио руски православни философ Семјон Франк: „Треба имати на уму да је човек праведно слободан од световног рада и световне борбе само у случају ако он у свом духовном животу остварује још тежи рад, ако води још опаснију и тежу борбу. Као што благодат не укида закон него га испуњава – те има право да не мисли о закону само онај ко благодатно оствари више него што захтева закон – тако је и од моралних обавеза, које намеће сама чињеница нашег учествовања у животу, слободан само онај ко сам себи намеће још теже обавезе. Зато су лажне и погрешне сентиментално-идиличне жеље да се побегне од таштине света, од његових брига и немира, како би се мирно и невино наслађивало тихим животом у самоћи…. Живот отшелника није живот доконог сазрцатеља, није тиха идила, већ строги живот подвижника, пун сурове трагике и нама непознате стваралачке енергије воље. Ко не може да изврши то исто, ко живи у свету и у коме живи свет, самим тим је обавезан да носи и бреме које свет полаже на нас, обавезан је да у несавршеним, греховним, световним облицима допринесе да се у свету учврсте начела и односи који га приближавају Божанској праоснови”. Лажно отшелништво на које је упозоравао Франк је ђаволско искушење посејано међу православним с циљем да се увећа број дезертера у духовном рату који никада није престајао, а који се са посебном жестином данас већ увелико води.
Без обнове правне свести нема ни обнове зреле националне и историјске свести, а без њих ће у духовном рату који се води изостати српски светолазаревски и светоавакумовски одговор. Обнова правне свести је јемство да ћемо борбу за одбрану свих националних установа, од Цркве до државе, водити зрело, упорно, стрпљиво и поступно, пре свега кроз сопствени унутрашњи преображај и делатно сведочење. Спољашња борба, нестрпљива и насилна, метод је својствен револуционарима и утопистима, а стран православном конзервативизму. На православном средњовековном Истоку нису се, као у западном феудализму, конзервативизмом чувале сталешке привилегије, већ норма и поредак. Због ревносног чувања норме и поретка, српски сељак је у данима ропства био истински племић.
Народе светосавски, високом ценом крви стотине хиљада мученика плаћена је наша црквена и државна слобода. Пред Христовом војском Небеске Србије дужни смо да положимо завет да ћемо учинити све што је у нашој моћи да сачувамо неокрњеним и неокаљаним два блага дарована нам од светих праотаца, Саве и Симеона – Српску Цркву и српску државу. Како радили, тако нам Бог помогао!
Извор: СРБски ФБРепортер
