Хрватски ногометни савез био је изричит: двоазбучни постер је ”неприхватљив Хрватима”. Америчкој медијској кући ЕСПН остало је само да цензурише рад познатог бразилског уметника и уклони ћирилицу.
Откуд толика разлика између Хрвата и Срба по питању двоазбучности? Како то да у Србији нико не уклања латиницу? И ко је у праву?
Кренимо од почетка, од времена када није било ни разлике ни двоазбучности. Срби су писали Вуковом ћирилицом, а Хрвати Гајевом транслитерацијом исте.
Све се променило пре 60 година, када је у мом вољеном граду потписан Новосадски договор. Тог 10.12.1954. ћирилица и латиница проглашене су раноправним писмима српскохрватског језика, а Србима и Хрватима предложено да их подједнако науче.
Међутим, Хрвати ни 1954, ни наредних година, па све до данас, нису желели да прихвате ћирилицу.
Са друге стране, Срби су и 1954, и наредних година, па све до данас, радо прихватали латиницу.
Резултат је да су Хрвати своје писмо и сачували и проширили на Србе, док Срби своје писмо нису ни чували ни ширили. Уместо тога, прогресивно га губе и замењују латиницом.
Да је уместо писама у питању била нека роба, ово би се звало преузимање тржишта. Да су политичке установе – колонизација. Да су војске – окупација. А у сваком случају може се назвати превара. Срби су у ”Новосадском договору” испали наивни (да употребим најблажу реч) и извукли дебљи крај.
Више одавно нема ни српскохрватског, ни Југославије, али се Срби тврдоглаво држе преваре двоазбучности.
Не држимо се дакле праве двоазбучности, која би подразумевала равноправност ћирилице и латинице у српском и хрватском. Не држимо се чак ни равноправне заступљености два писма у српском. Ми се у ствари држимо само латинице, која сваке године напредује, и коју нико не сматра проблемом. Са друге стране, ћирилица не само да се занемарује и сваке године повлачи, већ се и представља као проблем.
Када сам у Новом Саду, где смо и први пут преварени, направио први скромни корак повратка ћирилице, прогласили су је кукастим крстом и силовањем.
Био сам принуђен да у Српској Атини браним српско писмо од Срба:
”Манипулатори су ту ћирилицу представили као кукасти крст. У стварности, ћирилицом нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, али јесу жртве фашизма, од којих су многе страдале у непосредној близини Културног центра. За манипулаторе, та ћирилица је кршила новосадску равноправност писама. У стварности, ћирилични јавни натписи су у центру Новог Сада пали на испод десет посто, тако да је овај натпис означио повратак, како ћирилице, тако и равноправности писама.”
Српска и хрватска политика према двоазбучности супротне су у свему сем у једној ствари: односу према ћирилици.
Хрвати неће двоазбучност јер неће ћирилицу. Срби хоће двоазбучност јер неће ћирилицу.
„Наивни“ је ипак преблаго, зар не?
Извор: http://andrej.fajgelj.com/dvoazbucnost-zasto-je-hrvati-nece-a-srbi-hoce/
