Одломак из књиге „Диван“, светог владике Николаја, у којем се говори о чудесима Господа Исуса Христа.
Три месеца после сабора у Дивостину сазва о. Јован Рапајић онај први одбор од тројице у Централу у Крагујевцу. Под његовим началством они прочиташе састављени извештај:
О ЧУДЕСИМА ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА И ЊИХОВОМ УТИЦАЈУ И ЗНАЧАЈУ
Чудише се људи говорећи: Ко је овај (Мат. 8, 27)?
Претворење: Као прво чудо Христово наводи свети Јеванђелист Јован претворење воде у вино на свадби у Кани Галилејској. Утисак од овога чуда на све ученике Христове био је врло велики, што се види из последњега стиха: „Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској и показа славу своју, и ученици његови вероваше га“ (Јован, 2, 11). Ако су се прости следбеници Христови дотле нешто и колебали и двомишљали у вери у Исуса као Сина Божјег и Месију, поражавајуће чудо на њихове очи у Кани потпуно их је утврдило у вери. Творитељ сваке твари показао се као Претворитељ, претворивши један елеменат у други. Овде треба запазити, да је претворење било како прво тако и последње чудо Исусово. У Кани је претворио воду у вино и на тајној Вечери вино у крв своју.
Виђење на даљину. Исти јеванђелист који назива претворење воде у вино у Кани првим чудом Исусовим, уствари описује једно претходно чудо. А то је виђење на даљину у вези са Натанаилом. Када је апостол Филип привео Натанаила ка Исусу, рече му Господ: „Прије него те позва Филип ја те видјех под смоквом“ (Јован, 1, 48). Ово је чудо просторне видовитости Христове. Он је имао четири врсте видовитости: унутарњу (да зна помисли људске), просторну (да види на далеко у простору), временску (да види шта ће се догодити далеко у времену) и вечну (ван просторну и ван временску, да гледа у небеске вечне стварности). Изненађен и престрашен видовитошћу Исусовом, Натанаил узвикну: „Рави, ти си Син Божји! Ти си цар Израиљев“. А Исус му на то одговори: „Што ти казах да те видјех под смоквом зато вјерујеш. Видећеш и веће од овога“ (Јован, 1, 49-50). Ускоро затим свакако је и Натанаил био на свадби у Кани и видео веће чудо: претворења воде у вино.
Исцељење на даљини. Као друго чудо Исусово у Галилеји саопштава Свети Јован исцељење слуге римског капетана у Капернауму. Овај капетан као незнабожац сматрао је себе недостојним да му Господ Исус уђе у кућу. Зато му рече: „Нијесам достојан да под мој кров уђеш него само ријеци ријеч и оздравиће слуга мој“. Задивљен Исус толиком вером једног незнабошца, укори њиме маловерне старешине Јеврејске, а њему рече „Иди, и како си вјеровао нека ти буде“ (Лука 7, 6-7). И оздрави слуга његов у тај час. Ово чудо, да на једну реч Христову из даљине оздрави младић на самрти, толико је силно подејствовало на капетана, да он поверова у Исуса. „И вјерова он и сва кућа његова“ (Јован, 4, 53).
И тако у случају с Натанаилом један човек обраћен је у Христове следбенике и ученике чудом Христовог прозирања у даљину.
У случају на свадби у Кани сви ученици Христови утврђени су у вери због чудесног претварања воде у вино. У случају пак са римским капетаном, заповедником места у Капернауму, један незнабожац и сва његова чељад поверовали су у Спаситеља света због чудесног исцељења болесника из даљине.
Можемо слободно рећи, да самим речима не би Господ Исус Христос никада придобио народ, нити га уверио у своју личност и у стварност свих својих откровења о небу и о небесном царству, без оваквих и још страшнијих чудеса. Мада су његове речи биле светлије од сунчаних зрака и јаче од муње небесне, и мада су чак и противници његови признавали, да „никада човјек није говорио као овај човјек“, ипак без чудеса Он не би могао извршити своју божанску мисију у свету.
Кад је проповедао у зборници „дивљаху се науци његовој, јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници“ (Марко, 1, 22).
И Он пође по оближњим селима и градовима, праћен множином народа. И свуда благовествоваше, и зле духове из људи изгоњаше. А кад једнога болесника од губе исцели, овај отрча као јелен и објави шта му Исус учини. Тада народ нагрну к Њему још више: здрави да својим очима виде чудеса, а болесни да се чудесним начином ослободе од својих патњи. Слепци су богорадили, слеповође викали, хроми молили за пролаз, узети ношени на рукама, крастави, гнојави, крвоточни, глуви, неми, наказни — сви су допуњавали урлање људи и повећавали гурњаву и збрку. Тежња Њему и само к Њему била је једина врпца која је повезивала ту гомилу потомака преварене Еве, којој Сатана обећа да ће непослушношћу према Богу она и потомци њени бити богови. И гле сада, како хиљаде тих Евиних „богова“, слепих, глувонемих, прокажених, бесомучних, крвоточних, гнојавих, смрадних, у крајњем очајању устремљено јуре за помоћ Новоме Адаму, „послушноме до смрти“ Оцу небесном! Све улице градске беху набите том гомилом „тако да Исус немогаше јавно ући у град, него бејаше у пољу у пустијем мјестима, и долажаху к њему са свијех страна“ (Марко, 1, 45). К Њему, само к Њему, једином здравом човеку у васиони и у историји света!
Када после неколико дана уђе у град, то се чу и разгласи. И навалише и брзо напунише кућу у којој Он беше. И тискаху се на прагу и пред вратима да нико више не могаше ући. Наједном њих четворица отворише кров и кроз кров спустише свог паралисаног рођака. А кад га Исус виде, ражали се и рече му: „Синко, устани!“ И устаде одмах пред свима. И сви се дивљаху и прослављаху Бога говорећи: „Нигдје то видјели нијесмо“ (Марко 2, 2-12).
И догоди се једне суботе да Исус исцели у зборници човека који је имао суху и згрчену руку. „Пружи руку своју“, рече му Исус. И он пружи, „и поста рука здрава као и друга“ (Марко, 3, 1-5). Тада се старешине народне, фарисеји почеше договарати, како да убију Исуса. Јер демони које Исус изгоњаше из једних људи хватаху се за старешине јеврејске и шаптаху им, како да се ослободе свог и њиховог најстрашнијег непријатеља, тј. Исуса.
Али народ, народ, осећао је свим бићем присуство Пријатеља. Па као потоци са Ливанских гора што се сливаху у језеро, тако се сливаху мноштва народна од свих страна ка једној мети, ка Исусу Чудотворцу. „Многи народ из Галилеје и из Јудеје, и из Јерусалима, и из Идумеје, а из преко Јордана, и од Тира и Сидона — мноштво велико чувши шта Он чини дође к Њему“ (Марко, 3, 8). А када би у једној кући са ближим ученицима својим, „сабра се опет народ да не могаху (немаху кад) ни хлеба јести“ (Марко, 3, 20). Другом приликом опет, када Он стајаше на обали језера, толико народа јурну к Њему, да је принуђен био сести у чамац, удаљити се од обале, и са чамца као са предикаонице проповедати о царству Божјем народу начичканом на обали.
Ај, то благословено језеро! Колико је на њему и на обалама његовим изливено Божанске мудрости са уста најтајанственијег човека у историји света. И колико је ту нечувених и страшних чудеса показао Он Бог јављени људима у људском облику.
Утишавање буре и устављање ветра: На том језеру Он је утишао страшну буру и уставио ветар викнувши: „Умукни, престани“! И ученици Његови, уплашени пре тога од буре, а сада уплашени не мање од чуда, питаху се: „Ко је овај да га вјетар и море слушају“ (Марко, 4, 37-41)?
Ход по води. По површини тога језера Он је ходио као по суву (Мат. 14, 25).
Испуњење мрежа: На томе језеру Христос је испунио и препунио рибом празне мреже Петра и његових другова. И то у два маха, једанпут пре а други пут после свога васкрсења (Јован, 21, 3).
Чудо са рибом и новцем: На том језеру догодило се и ово чудо: Када порезници потражише порез од Исуса, Он, који ништа не имађаше, заповеди Петру да баци удицу у воду, па коју рибу прву улови наћи ће јој у устима статир. „Узми га и подај им за мене и за себе“ (Матеј, 17, 24- 27). Златан статир.
Умножавање хлеба: Око тога језера, на пустим брежуљцима нахрани Господ Исус у два маха хиљаде људи до сита, и то једанпут пет хиљада људи без жена и деце, а други пут око четири хиљаде. Прву групу нахрани са пет хлебова и две рибице, а другу са седам хлебова и мало рибица“ (Матеј, 14, 15-20). „И једоше и наситише се и сабраше комада што претече дванаест пуних котарица“ (Марко, 8,2-9), у првом случају а седам котарица у другом случају. Претходно узе Исус хлебове и „погледавши на небо благослови“ и даде их ученицима својим, а ученици народу. И сви једоше, и сви се наситише, и још претече више него што је било. Божански Сејач и Умножитељ који је рекао у причи о сејачу и семену, да једно зрно на доброј земљи доноси стоструки род, доказао је то умножењем хлеба не стоструко него хиљадуструко. Чудо нечувено и незапамћено. Но с Божјим благословом све је могуће, без Божјег благослова ништа. Српски народ по свом искуству сведочи то кад говори о „хлебу ситом“ и „хлебу гладном“. Овим чудом дат је и јасан одговор онима који су могли посумњати у речи Христове: „Не брините шта ћете јести“ (Мат. 6, 25). Када је Господ завршио своју беседу на гори „дивљаше се народ науци његовој“ (Мат. 7, 28). Али када он нахрани хиљаде и хиљаде са неколико хлебова, тада „људи видјеше чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк који треба да дође на свијет“, и хтједоше „да га учине царем“, али се он удаљи брзо у гору сам (Јован, 6, 14-15).
Исцељења додиром хаљине Христове. У великом мноштву народа који се гураше и тискаше око Исуса обрела се, беше и једна болесна жена која је дванаест година боловала од течења крви, и којој ништа нису помогли ни лекари ни лекарије. Стид ју је било и рећи Исусу пред светом од чега болује. Зато је говорила сама себи, да прећути и да му не казује, него да дође некако до Њега и да се само додирне хаљине Његове. „Само ако се дотакнем хаљине Његове оздравићу“. Толика је била њена вера. И дотаче се, и „оздрави од тога часа“ (Мат. 9,20-22). То чудо није могло не одјекнути, јер људи „почеше доносити болеснике где чујаху да је Он, и куд год иђаше у села и градове или у планине, метаху на раскршћа болеснике и мољаху Га да (дозволи) да се барем скута од хаљине Његове дотакну. И постајаху здрави сви који га се дотицаху“ (Марко, 6, 55-56). Сви — као кад озебли уђу у топлу кућу, па се сви подједнако огреју.
Васкрсење мртвих. С напором се промаче Исус кроз густе гомиле народа до у дом Јаиров у коме лежаше мртвац. Он дохвати мртву девојку за руку и рече јој: „Дјевојко устани!“ (Талита куми)!“ И одмах устаде девојка. И сви „зачудише се чудом великијем“ (Марко, 5, 41-42). „И дивише се родитељи њезини“. И одјек од овога чуда беше огроман. „И отиде глас овај по свој земљи оној“.
Па као што је васкрсао са две речи умрлу девојку тако је опет са две речи васкрсао и умрло момче, сина удовице у Наину кога већ ношаху на гробље. Викну Исус мртвацу. „Момче, устани!“ Одједном мртвац оживе, седе и поче говорити. Дејство овога чуда Христовог на народ било је страховито. Јер каже се: „страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк изађе међу нама, и Бог походи народ свој“. Тако присутни. Али и отсутни брзо чуше. Јер „отиде глас овај о Њему по свој Јудеји и по свој околини“ (Лука 7, 11-17).
Тако велика беху ова два чуда, да ужас и страх обузеше људе већма него радост. И сви говораху: Бог походи народ свој.
О чудесном васкрсењу Лазара говорићемо доцније.
Исус — Јовану о својим чудесима: Глас о овим чудесним делима продре и кроз зидове Иродове тамнице и доће до ушију светога Јована Крститеља. И посла Јован двојицу ученика својих да иду и осведоче се, да ли је Исус заиста очекивани Месија. А када двојица њих дођоше и упиташе Исуса: „Јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо?“ Исус не одговори ни јесам ни нисам, него на њихове очи „у тај час исцијели многе од болести и од мука и од злијех духова, а многима слијепцима дарова вид“. То уствари и беше одговор Јовану, јасан и потврдан. И тек онда им Исус рече: „Идите и кажите Јовану што видјесте и чусте: Слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповједа јеванђеље“ (Лука, 7, 19-22). Такав стварни одговор морао је утјешно дјејствовати на Христовог претечу, Крститеља, Пророка и мученика, а Његове ученике уверити, да је Исус заиста „онај који ће доћи“.
Па и у самом народу почело се веровати, да је Исус заиста Христос, тј. очекивани Месија. Јер када Исус исцели једног демонијака, немог и слепог „дивљаху се људи говорећи:“ није ли ово Христос“ (Мат. 12, 27-43).
Када исцели јединца у оца од падајуће болести, каже се: „и сви се дивљаху величини Божјој“ (Лука, 9, 38-43).
А када исцели глувонемог изговорив једну једину реч: „ефата“ (отвори се)! Присутни се „веома дивљаху говорећи: све добро чини, и глухе чини да чују и нијеме да говоре“ (Марко 7, 32—37).
Због оваквих и оволиких чудеса таласи од народа са свих страна шумили су к Њему Исусу Чудотворцу, кроз кога Бог походи свој народ. И после сваког новог чуда ти народни таласи бивали су све већи и шумнији. Тако једног дана, повествује јеванђелист Лука, нагрнуше к Њему „миријаде народа, па стадоше газити један на другога“ (Лука, 12, 1).
И сви који се обраћаху Њему за помоћ, без обзира на стање и имање, или на болести или недуге — сви постајаху здрави било од Његове речи, или од додира Његове руке или хаљине. Ваистину, једини лекар целокупног лекарства. И народ Га заиста величаше, обожаваше и љубљаше.
Тако народ. Али друкчије старешине народне.
