Митрополит Иларион, убеђени геније-дипломата.
У ове дане борбе руског народа са силом еврофанатика и украјинског шовинизма када Руси Крима, Доњецка, Харкова, Луганска воде свој одлучни бој за одбрану Православља, сетимо се са сетом и онога што спречава сарадњу и угрожава јединство српског и руског народа.
Људи који не познају дух православног народа, а притом имају важне позиције у том народу, по правилу су највеће штеточине које кваре сам тај народ и унесрећују га, одводе га од Православља и угрожавају му наду на спасење и Царство Небеско.
Довољно је сетити се несрећника и унесрећитеља српског народа – јеромонаха Доситеја Обрадовића, првог министра просвете, који је певао оде аустроугарском цару Јосифу Другом у слепој радости што је овај Јосиф у свом наступу секуларизације друштва одузео манастирима (и православним) место и привилегије које су им је дотада припадале:
ЈОСИФЕ ФТОРИ, мили владетељу, Сунце света и благодетељу! Блажена мајка која ТЕ родила, Света сиса која ТЕ дојила! О, ВЕК ЗЛАТНИ! О, слатка времена! Кад је општа љубов ужежена! | Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мажарске; Нећемо се више бојат’ манастира Нит божијег одрицати мира. Љубов чисту нећемо гасити, Нит’ јестества законе газити. (Јеромонах Доситеј Обрадовић „Писмо Харалампију)
Тако је, изгледа, Доситеј-монах постао први промотер ванбрачних веза у српском народу и зачетник сексуалне револуције. И много би о њему требало да се пише, јер је он тумбе преокренуо садржај српске културе, релативизовао апсолутне вредности, улепшао приступ богоодступништву и накалемио на усијане главе разноврсне протестантске и рационалистичке идеје. Од виталног учинио је народ млаким и апатичним, бубуљичавим и корозивним.
Од монаха Доситеја до данас Срби су ишли на две леве ноге, луди и збуњени. У цркви си учио о Адаму и Еви, а у школи да си постао од мајмуна. Шизофренија је била, и јесте и даље, потпуна, и она и даје горива историји агоније српског народа у последњим вековима. Двоједушан човек не може ништа да учини како треба, а двоједушан народ пролази кроз историју као „Република Дилетантија“. Стално прави исте грешке, улази у савез са Хрватима у периодима, мало се просвести када га задесе ратови, али се опет оболести када га задесе мирови.
Историја руско-српских односа завршила се Првим светским ратом. После тога, извршен је над Русијом покољ и настала је комунистичка Совјетија.
1914.
Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? (Свети Николај Жички)
Тако свети Николај о Русима из 1914. Али вирус је вирус, па изједа имунитет толико да од човека направи пијавицу, неспособну за самостални живот. Ево, довољно је погледати некада виталне Србе са севера Косова. Колико су они били упорни у борби за јединство са матицом Србијом. И све је то трајало до тренутка док нису заражени вирусом. Од тада, само агонија траје, и све иде само лудо и збуњено. Данас (18.06.2014.) им је окупатор са домаћим издајницима пред носом срушио барикаде које су их чувале од интеграције у шиптарску НДК и они нису ни реаговали. Није да су дрогирани, само имају вирус и он се зове „Теодосије“. Теодосије Шибалић, лажни епископ Епархије рашко-призренске, који глуми правог, је све дестабилизовао, његово постављење је безакоње, његово деловање је издаја, он не проповеда Јеванђеље већ сервилност. Црква је душа народа, а кад црква проповеда сервилност онда и народ који се у тој цркви причешћује може да се зарази.
Још треба рећи и неколико речи о вирусу који разједа српско-руске односе. Опет се тај вирус налази у црквеним пастирима. Посебно у једном одељењу које је настало у време Стаљина и било је под директном управом комунистичке државе. Како су комунисти мислили да је боље да је црква екуменистичка и да сарађује са другим религијама, него да је православна и да се бави спасењем душа верујућих, они су овом одељење одредили екуменизам као правац. Преко овог одељења које има неограничену моћ мешања у све епархије РПЦ, и које де факто делује као влада у сенци, могли су комунисти да се мешају у сав црквени живот Руске Цркве. Име му је „Одељење за спољне црквене везе“, и на челу му је тренутно митрополит Иларион Алфејев.
Комунизам је пао, али ова грана државног управљања црквом није одсечена. Издаја Вере (екуменизам), и уопште било која јерес, делује на народ као опијум, и то је разлог зашто је политика Русије која се узда у ово одељење дилетантска.
Руска држава шаље шефа овог одељења тамо где су Руси повезани са другим народима преко исте вере да би обавио своју функцију на корист руске државе. Они још увек не схватају да је ово одељење више јеретичко него руско и да је извор дилетантизма, а не мудрости. Они не схватају да су људи у њему помрачени, а не просветљени, управо због тога што су јеретици.
Међу православним Русима је одомаћена изрека неког од побожних свештеника да би се укидањем овог одељења решио проблем екуменизма везан за РПЦ.
-И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу…
-Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа.
-Како се ради о греху ума, јерес не само што омрачава ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу.
-Стање отуђености од Бога, стање самообмане, помрачење ума, киптање најсилнијих страсти одувек су били карактеристични за јеретике, нарочито за јересијархе. (Свети Игњатије Брјанчанинов)
Ово су неки од факата да је јерес помрачење, а не просветљење; да је јерес глава луда, а не глава бистра. И тако смо дошли до тога да помрачени јеретик екумениста одржава контакте између Руса и Срба. И не само то, него се и активно меша у одлуке Срба (подршка уклањању епископа Артемија), сугерише им решења (стварање аутономне „Црногорске православне цркве“), одређује им изглед паркова (подршка у постављању огромног римокатоличког споменика рашчерупаног гаврана у Нишу).
Јадна будућност и јадна перспектива: „…Филозофским (се) сижеом дела визуелно описује прошло, садашње и будуће време хришћанства и разлог перспективе и значаја ове религије у трећем миленијуму… Ову скулптуру по суштини њеног филозофског значења могуће је равнати са иконама Иље Рјепина. Дела оба уметника доприносе артикулацији Исуса Христа сина Божјег, отелотворењу његовог „нумена“ и његове божанске егзистенције на земљи. (Митрополит Иларион о нишком рашчерупаном гаврану или „страшилу“, како га народ назива.)
Јерес се, дакле, уплела и у руско-српске односе. Док је не нестане, и ти односи ће бити као глуви телефони. Русија ће и даље издвајати новац за промашене пројекте на Косову где заједно са шиптарским екстремистима граде празне манастире и цркве. Сенилне тетке ће се одушевљавати лепим иконама, зградама и конацима које ће на крају постати „споменици куљтуре Репубљике Косова“. Млади Шиптари и Срби ће заједно шетати по „Парку мира“ на мосту у Косовској Митровици заборављајући историјски податак да је царица Милица дала Оливеру да буде султанова жена под једним условом – да се она никад не одрекне Православне Вере.
Решење је једноставно кроз одбацивање јереси екуменизма и повратак Православљу. Решење је чување етоса Православља макар га се и јерархија одрекла. Решење је Новорусија, где се народ бори за Православље, иако га званичници Цркве позивају на дезертерство и капитулацију. (Управо данас, 19.06. Синод УПЦ-Московске патријаршије је најотвореније устао против свог народа Новорусије и позвао их на капитулацију).
…јер, данас, Новорусија чини управо оно што је свети Јустин Ћелијски саветовао Србима, примењено на Русе. Можда би уместо светог Саве у овој поуци стајао св. Теодосије Печерски и место Светосавља Свјатаја Рус:
Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет.
Извор: ФБ група „Православље живот вечни“ http://pravoslavljepzv.wordpress.com/2014/06/19/crv/
