Архимандрит Николај: Због “глиба” у душама нашим, ушли су глиб и вода и у домове наше (АУДИО)

У недељу Самарјанке…

У данашњој беседи у манастиру Св. Николаја у Лозници, архимандрит Николај је беседио на данашње јеванђеље са посебним освртом на последње упозорење нама Србима кроз катастрофалне поплаве, које никако нису својствене и апсолутна су реткост за овај географски простор. Не треба никога осуђивати и сматрати већим грешником од себе, рече отац Николај и у томе налазити разлоге за ову невољу, него да се свако потруди да живи у духу истине и саобразно закону Божијем. Да ли су душе наше и домови наши испуњени љубављу и врлином или су домови наши испуњени безблагодатном “водом и муљем греха”? Тако је Господ показао ових дана чиме су наши домови испуњени и то је опомена нама свима.

Arhimandrit Nikolaj Crnorečki 0001

Послушајте ову изузетно надахнуту беседу архимандрита Николаја

Транскрипт:

Беседа у недељу Самарјанке

…Самарјани…били су незнабожци, идолопоклоници и служили су Сатани. Свесни или несвесни тога, али тако је било.

Свето Јеванђеље почиње овако: Господ Исус Христос дође у град самаријски, Сихар, близу Јосифовог села. Село Јосифово, наиме, има ту парче земље, са извором, са студенцом, са бунаром, даровао праотац Јаков своме сину Јосифу, и пошто је Јосиф био веома чувен, онда је и то село било чувено од тог града Сихара, па се зато каже: „град Сихар, близу села Јосифовог“. Чудесно, али истинито. И ту је био студенац, бунар Јаковљев, а било је подне и жега велика. Ученици, апостоли Господа Исуса Христа, отишли су у град да купе хране, да набаве хране, а Господ је уморан и жедан седео код студенца. Утом, дође жена Самарјанка да захвати воде из бунара Јаковљевог, из студенца Јаковљевог, донесе судове, а Господ јој се обрати: „Дај ми да пијем!“ – а она познавши по изгледу и по оделу да то није Самарјанин, него да је то Јеврејин, да је то Јудеј, упита Га: „Како Ти, када си Јеврејин,  Јудеј, тражиш од мене, жене Самарјанке да пијеш, а знаш добро да се Јудеји не мешају са Самарјанима“. Наиме, Јевреји – Јудеји, веровали су у то време, једини народ који је имао веру у Живог Бога, у Истинитога Бога, имали су праву веру, имали су и благодат Духа Светога, имали су силу Божију. Жива вера у живога Бога. Како су је они држали, то знамо и то пише у Светом Писму. Углавном, тако је било, и нису се мешали са незнабошцима, чували су се. Чували су се незнабожаца и гнушали су се, не толико њих као људи –  можда је неко, доста је било њих који су их се гнушали и као људи – али гнушали су се тога незнабожачког идолопоклонства, тога служења Сатани, и нису хтели да се мешају са њима, и многи од Јевреја су и презирали Самарјане. Зато ова жена Самарјанка упита Господа како то да Он уопште тражи воде, тако мирно и лепо тражи воде од ње да пије, кад је Он Јеврејин а она Самарјанка, а Господ рече: „О, кад би ти знала дар Божији, ко је Тај који ти каже: „Дај ми да пијем!“ ти би тражила од Њега, и Он би ти дао воду живу од које не би ожеднела вавек, никада. Јер, ко пије од ове воде из студенца он ће опет ожеднети, а воду коју ја дајем људима…у људима и у човеку образује извор воде живе, воде која тече у живот вечни, која води у живот вечни. Да, да, благодатна вода и животворна вода Духа Светога и сила Духа Светога – то је она жива вода коју Господ нуди свима нама и даје свима нама. Како се ми одазивамо? И како ми верујемо, и како живимо? И како примамо, и да ли смо достојни да примимо ту воду, животворну воду Духа Светога – то је већ велико питање. Господ је поразговарао са Самарјанком, и поразговарао је са свим људима од Адама до данашњег дана, и до краја света. Речи упућене Самарјанки упућене су и нама. И нама, роду српскоме, православноме. Упућене и нама. Наиме, Господ кроз разговор са Самарјанком навео ју је на то да она од оног чулног и телесног разумевања, и разума и расуђивања почне мало да размишља о небеском, бесмртном и непролазном. Јер, када је Господ то рекао, да има воду живу, она је поверовала и казала: „Дај ми те воде, да пијем и да понесем, и да више не долазим овде, да се не мучим, жега је велика“. Много је муке требало народу да донесе воду кући са извора, да доноси воду, и зато Га је замолила да јој да ту воду живу, и да не жедни више ни она, ни њен народ, него да има ту воду живу па да и она дели. А Господ онда: „Доведи амо мужа свога, и дођите“. А она каже: „Ја немам мужа“. Господ рече: „Добро си казала. Истину си казала, искрена си била. Немаш мужа, пет си мужева имала, а и сада, који ти је с тобом, није ти муж“. Жена, као громом погођена, али се некако присабра, и просто се обрадова што је срела таквога човека, што је срела таквога пророка, и упита Господа: „Па, како, зар си Ти већи од оца нашега Јакова, који ископа овај студенац и остави синовима својим, и пијаше он из њега, и синови његови, и стока његова?“ А Господ је онда одговорио кад би знала она дар и који је Онај који говори са њом, и тако даље. Зато она сада поверова да је Он пророк због ових речи које је Он рекао. Прозрео ју је, Господ је видео све што је она учинила, и казао јој. То је погодило њу као гром, али и пробудило је да размишља. Онај духовни разум полако, полако се буди и надвладава чулни и она почиње да пита о небеским стварима, о вери, о вери у Бога, много важној и најважнијој ствари за нас људе – како верујемо, како живимо, како све то исповедамо, како верујемо? И она каже: „Оци наши клањаше се Богу, слушаше Бога на овој гори овде, на овој Гори самаријској, а Ви кажете да се треба клањати Богу у Јерусалиму?“ А Господ каже да долази час и већ је настао да Богу Оцу неће се клањати људи ни у Јерусалиму, ни на Гори самаријској, него да је Бог дух, и који му се клањају треба у Духу и Истини да Му се клањају, духом и истином да Му се клањају и да Му служе. Бог је дух и тражи од нас да му се у духу и истини клањамо и да Му служимо. Тако Господ рече Самарјанки, и Бог Отац потребује таквих богомољаца. Таквих, искрених, који Господу служе у духу и истини, са страхом Божијим, у страху и трепету, и који љубе Бога више него себе саме. Који љубе Бога и клањају се Богу у духу и истини, у страху Божијем, такве богомољце хоће Господ, такве вернике, и тада, и кроз сву историју рода људскога и хришћанске Цркве до сада, и од нас тражи да Му се клањамо у духу и истини.

О, Боже, како ми служимо Теби? За друге и не знамо, али ми сами, народ српски, како Ти служимо? Да ли у духу и истини, или лицемерно и лукаво? Чиме су испуњена срца наша? Шта се догађа у домовима нашим? Колико су испуњени духовнога муља и мутне водурине, безблагодатне? Мутне водурине греха, смрдљивога смрада, блуда, ужаса, охолости, непослушања, дрскости, дроге, разврата, пијанства… о, ужасно је! Тако је Господ Бог казао ових дана – чиме су испуњени домови! Треба да се устрашимо, са страхом Божијим да све то слушамо! И наши су домови испуњени тим истим, као и они потопљени домови што су тамо. Испуњени глибом, и смрадом, и мутном водурином. И као они људи што су се уплашили. Нису они најгрешнији! Нису једино грешни и најгрешнији они на које је пала Кула силоамска, него Господ је рекао: „Ако се не покајете, и не поверујете, сви ћете тако изгинути!“ То је нама опомена. Домови наши, и домови оних који су сада пуни глиба и водурине, а срца људска страха. И беспомоћно се осећамо, иако вапијемо, иако знамо ми хришћани да је Господ господар неба и земље, и да Њега слушају ветрови и море. Знали смо то и пре свега овога. Знамо и сада, зато се стидимо! Зато се стидимо. У домовима нашим – шта? Какви програми телевизијски, сатански? Каква музика? Развратна, сатанска, која наводи на блуд. Какви компјутери, интернет, Фејсбук и остало. Поробљени су и стари и млади тиме. Све поруке, телефони, губитак времена, губитак душе. Да ли се сећамо душа својих? Да ли се сећамо Бога Створитеља свога? Ретко, и мало. Само када нам је крсна слава, само тако, ето, кад је неко црвено слово, кад чујемо од других. Кратко се сетимо, и веома се кратко помолимо. Не у духу и истини, не са жаром и са пламеном љубављу према Богу, него онако млако, немарно, хладно. Немарно и хладно и мутно, као што је мутна ова вода што је потопила домове српске, српских градова и српских села и разнела ужасни муљ, ужасно ђубре, да покаже колико је у духовном смислу било ђубрета у нашим домовима, у нашим градовима, у нашим становима и у нашим срцима. И у свима нама! Да се постидимо! Да се покајемо! Да се покајемо, да се постидимо, да се разгневимо на старога човека, на старога човека који још живи у нама, и који се стално вампири у нама. Тај стари човек, ти греси, те навике, зле навике и зле мисли, и то непокајање, и та дрскост, и тај живот – такав какав је да ли се може назвати животом хришћанским? – да ли се ми и мало стидимо што носимо име хришћанско? Ми, деца светог Саве? Не познаје нас свети Сава! Не познаје нас, и не би нас познао. Он се моли пред престолом Божијим, а ми стално живимо у греху, у гресима и непокајању. И у дрскости, и у непослушности према Богу. И непослушности деце према родитељима, и жена према својим мужевима, и немарном односу мужева према Богу и Божијем закону. И немаран однос, и бахат однос према породици својој, према супругама својим, према деци својој. На Бога смо заборавили, на покајање смо заборавили. Само греси, само смрад греха на све стране. Сада, та мутна водурина и тај муљ који се разлива и по њивама, и по ливадама, и по шумама, показује нам ко смо и шта смо. Устаћемо. Устаћемо, и потрудићемо се и позваћемо свакога онога који може имало да ради и да понесе једну грану, или једну празну конзерву, или бар једну шаку блата да склони и да уклони. Да покажемо да смо деца светосавска. Да не буде то само празно. Празнословље, и прича о томе. Да се не заврши све на некој причи, на неком кукању, и на тражењу помоћи од Европе, од Европске Заједнице и осталих тих лажова и јеретика који се радују, који се радују што нас је ово снашло, и који доприносе свему овоме. Да не тражимо хлеба на њивама глади, као што рече свети владика Николај. Него од светога Саве, од светих апостола, светих угодника Божијих, од Пресвете Богородице! Да тражимо помоћ од брзих помоћника, светог Георгија, светог Николаја Мирликијскога Чудотворца, од свете Петке! Од њих да тражимо помоћ, а од Бога милост! Да не буде као по оним речима, да су најгрешнији сада који су потопљени. И ми смо потопљени другим једним потопом. Једном немарношћу, почев од обућара до цара, и до владара који владају у овој земљи. До епископа наших који су немарни, и који су криви за ову водурину која нас потапа. Јер нас воде у пропаст, воде нас ка јереси. Одричу се светог Саве. Наређују да се износе иконе и иконостаси из цркава Божијих, руше Божије олтаре. Исмејавају Господа Исуса Христа. Не кају се, и рђав нам пример дају. Не треба да их слушамо, не треба за њима да идемо. И не треба да их се плашимо. Бог је господар неба и земље, Бог. Бог, и Добри Пастир, Господ Исус Христос а ми, овце паше Његове. Паше зелене Његове, и тихе воде животворне, животворне воде Духа Светога, Који нас поји, и Који обитава у Цркви нашој, а треба да обитава и у нама. Благодатни дар Духа Светога, вода жива која води у живот вечни. Нека тако буде! Амин, Боже дај!

Извор: Срби на окуп! – Архимандрит Николај: Због “глиба” у душама нашим, ушли су глиб и вода и у домове наше (АУДИО)

Повезани чланци

Небеска Литургија, Свети Владика Николај охридски и жички

Небеска Литургија, Свети Владика Николај охридски и жички

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА Хај, шта се оно чује из даљине:Дал су вјетри, дал су вихорови,Ил шуморе горе јаворове,Ил са земљом трава разговара,Ил пјевају на небеси звијезде? Нит су вјетри, нит су вихорови,Нит шуморе горе јаворове,Нит са земљом трава разговара,Нит пјевају на...

Оци и учитељи Цркве о позоришним представама и забавама

Оци и учитељи Цркве о позоришним представама и забавама

Морална процена неких видова разоноде ОЦИ И УЧИТЕЉИ ЦРКВЕ О ПОЗОРИШНИМ ПРЕДСТАВАМА И ЗАБАВАМА Хришћанин има свету обавезу да строго прати и осматра да ли му је све потпуно корисно, да ли све служи његовом морално-духовном узрастању и напредовању, да ли поседује неку...

КАДА СЕ КОЈИ ПСАЛАМ ЧИТА

КАДА СЕ КОЈИ ПСАЛАМ ЧИТА

Поуке светог Арсенија Кападокијског везано за прилике у којима треба читати поједине Псалме Приликом сађења стабала или лозе, да би донели плодове. Да би Господ просветлио оне који иду на сабор (на зборове). Да се зло одагна од људи, како не би неправедно мучили своје...