Сећања и завет доктора Рајса


Arčibald-RajsНеки постају Срби рођењем. Неки, са већом одговорношћу, постају и Срби по осећању. Најмање је оних који су изнад свега Срби по делу.

Доктор Арчибалд Рајс је уочи Великог рата био признат стручњак за судску медицину, криминолог од каријере. Живео је у земљи која је била неутрална. Када је у августу 1914. одлучио решио да крене пут нападнуте Србије о којој је мало знао, ризиковао је и живот, научну каријеру, спокој и сва материјална блага. Али, оно што је у Србији видео, срце му је испунило другим благодетима. Толико да је у смирај живота зажелео да баш и то срце остави да почива међу Србима. На Кајмакчалану, високо, где звижде ветрови а некада су звиждали меци…

Есеј др Рајса „Српски војник Великога рата“, објављен 1932, може звучати критички настројеном читаоцу као епски занос, као романтични транс. Он је, пак, ода обичном малом човеку, који је исписивао странице светске историје. Који је својим чојством и храброшћу, својом челичном вољом и издржљивошћу, трпљењем и проливеном крвљу, и вазда уз песму – изнедрио једну велику победу. У његовом опису прадедови су и преци баш свакога од нас.

Нисам видео српску војску у мирно доба, али су ми рекли да је била добро опремљена и да је давала добар изглед. Међутим, један део војника другог позива и цео трећи позив нису никад били опремљени. (…) Данас – ми смо у 1915. години – српска војска није извесно војска за параду. Три узастопна рата учинили су да ишчезну материјалне резерве сваке врсте. Прошле јесени многи војници нису имали више униформе. Носили су пушку, а њихово сељачко одело било је дотрајало и подерано. Али, колико је упечатљив и леп био пролаз неког пука, ових бранилаца Отаџбине, који су очували гордост ратничког држања, упркос оскудици! Личили су на славне и у ритама војнике велике Француске Републике. (…)

Српски војник је песник и често пута је сам налазио по болницама рањенике, заузете да пишу у стиховима онима који су им били драги. Такође сам их слушао у логору како певају старе ратарске песме. На Мачковом Камену српски ровови нису ни педесет метара били удаљени од аустромађарских. Обе стране беху поседнуте војницима исте расе, али различитог поданства. Код Срба је био један чувен певач. У сред пуцњаве он запева једну песму и одмах ватра престаје. Певач се уздиже на на ров и мири, за тренутак песмом браћу непријатеље, која су као деца била уљукивана истим аријама. Српски војник је храбар, изванредно храбар, и ту храброст показује не само на бојном пољу него такође и у болници. Видео сам како јадни рањеници долазе у операционе сале. У више прилика њихове ране су биле заражене. Често пута су морали да поднесу ампутацију без хлороформа. Ниједан јаук није изишао из њихових уста. Српски војник не воли одступање. Он више воли да се лудо жртвује неголи да одступа. (…)

Српски војник је остао сељак, заљубљен у своју земљу и природу. Најмање одсуство које може да добије искоришћено је да посети своја поља. Но и официр, и он се такође сећа села где је рођен, и када у трупи пролази кроз поље са љубављу удише мирис скоро узоране земље.

Упечатљив опис настављао је др Рајс и онда када је српски војник приспео у Грчку и када се припремао за Солунски фронт.

Обучена по француском начину, изузев шајкаче коју је војник љубоморно чувао, војска више није била војска певача, коју сам упознао 1914. и 1915. године. Жалости, погађајући сваку породицу, албанско повлачење, острво Видо и Отаџбина потлачена од бесног завојевача – били су га теже погодили. Када је војник бивао сам или са неколико присних пријатеља и када је хтео да изазове у сећању далеку рођену кућу, само је тада певао народне песме. И још те песме изражавају његову чежњу за домовином и за драгим на дому. То је била изгнаничка песма, она, која је никла за време албанског повлачења – она која се већ скоро данас заборавила. А ипак шта се дугује тој песми, томе носталгичном “Тамо далеко“? То је била песма спајања и наде, која је допирала у непријатељске ровове од које су Бугари и Аустријанци дрхтали. (…)

tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/arcibald-2.jpg

Срби играју и певају

Али, поред српске Жртве пред којом је стајао задивљен и нем, Арчибалд Рајс спознао је и каква је то ширина душе овог народа, када тако уме да прашта.

 Једне вечери, после борби на Чуки, враћао сам се са својим штабом моје Моравске дивизије у наш логор – у једно од оних убогих маћедонских села на левој обали Црне, сасвим опљачкано од Бугара. Око једне велике ватре велики број немачких заробљеника, све млади људи, чувало је неколико старих другопозиваца. Чувари ових заробљеника делили су им дуван и цигарете, из њиховог личног следовања.  Један савезнички официр, који је с нама, открива ово добро поступање са непријатељима који су толика зла учинили српском народу.

Упитао је чуваре како им то уопште полази за руком. Један од њих одговорио му је простодушно:

Зар не видиш, господине капетане, да су то још деца неодговорна за овај рат? А, затим, и они имају мајке које жале и јадују за њима…

Није, зато, чудо да је један заробљени пруски капетан рекао Рајсу:

 Каква штета да су нас наше новине увек лагале о оном што је био српски војник? Каква штета да Срби нису са нама, а Бугари против нас?!

После скоро три године борбе на живот и смрт ван Отаџбине, следио је силовити јуриш савезника, чија је олуја одувала све непријатеље. Армија Петра Бојовића препешачила је преко 800 километара за два месеца и по томе остала забележена у светској војној историји. Сведок тог марша био је и др Рајс:

 Најзад, месеца септембра 1918. године дође заповест за напад. Војник Краља Петра одмах је осетио да је, овога пута, дошао час правде. (…) Ја сам ишао са првим редовима ослободилачке војске и, док смо јездили кроз ноћ, осветљену идеално лепим месецом, изгледало нам је да нас предводи једна велика сенка, сенка Краљевића Марка на свом Шарцу, који је најзад пробуђен из свог сна од пет векова, по предању водио своје у победу. Сви наши другови нису стигли до много вољене престонице. Многи су остали у путу, погинули од непријатељских зрна. Њихови гробови славно обележавају наш пут и орлови, који крстаре у ваздуху, чувају љубоморно остатке оних које сматрају себи равнима. (…) Оно што смо осећали могли смо само да изразимо сузама у очима и ускликом: “Живела Србија!“ Наши мртви били су у нама и они су водили наше кораке. И једног јутра ми смо пред собом видели Београд. Сви смо инстиктивним покретом скинули наше шлемове као оног дана кад смо после заузећа Кајмакчалана ставили ногу на српску земљу. Ушли смо у мученичку престоницу пешке, побожно.

Закључак др Рајса као да је написан данас, сто година после отпочињања рата. Његове су речи актуелне и опомињуће. Оне га и чине Србином по делу.

Ту се завршава историја српског војника Великога рата. Она је једна од најлепших и једна од најславнијих. Данашња омладино, не заборави је! Сети се да су мртви живи, као што је то рекао један славни француски херој. Ти мртви те гледају, ти мртви рачунају на тебе за довршавање дела које су они започели. Доврши га, да би, најзад, могли мирно да спавају.

Аутор: Немања Девић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Јадовно