“Не на изборе, ако Бога знате јер немате кога да гласате“ уредништво сајта
У недавном представљању политичких странака на емисији Радио телевизије Србије, „Да Можда Не“, представник Двери Бошко Обрадовић је изнео тезу да предстојећи избори 16. марта представљају „референдум“ о томе да ли су грађани Србије за ЕУ или Русију. Да не би било никакве забуне, та теза је истог дана експлицитно поновљена у ауторском чланку у листу Данас: „Ови избори су конкурс за колонијалну управу у страној колонији која се зове Србија, али и велики народни референдум између ЕУ и Русије“,[1]као и на протесту испред зграде РРА у недељу, 9. марта: „Обрадовић је истакао да ће 16. марта избори у Србији представљати својеврсни референдум између ЕУ и Русије, додајући да Двери ту јасно и гласно кажу да бирају Русију“.[2] Није ово први пут да се лансира оваква или слична теза од стране лидера странака за које се сматра, или које за себе сматрају да припадају тзв. патриотском блоку. Почетком фебруара је, обраћајући се Главном одбору Демократске странке Србије, Војислав Коштуница рекао: „Народ ће одлучити којим путем после ових избора жели да иде: путем политичке неутралности земље или путем европских интеграција“.[3]Представници Српске радикалне странке такође говоре о важности предстојећих избора, па тако Војислав Шешељ из Хага поручује да је циљ странке „да покушамо да освојимо једну трећину мандата да бисмо спречили да српски издајници мењају Устав Републике Србије на српску штету“,[4]али ипак не помиње реч „референдум“, нити покушава да предстојеће „изборе“ представи као манихејски избор око тога „ком ће се царству српски бирачи приволети“. Оно што говоре представници Двери и, у мањој мери, ДСС-а су управо речи које би режимске странке и њихови спонзори желели да чују, речи које ће им помоћи да легитимизују своју практично загарантовану надмоћну изборну победу. Права је музика за уши евроатлантском естаблишменту ако су разни тзв. независни аналитичари у могућности да машу некаквим изборним резултатима да би поентирали како је, ето, бирачко тело у Србији направило јасан избор између „ЕУ и неутралности“ (ако је по ДСС-у) или „ЕУ и Русије“ (по Дверима). Поготово ако је тај резултат, како се очекује, убедљиво у корист „независне“ опције зване безалтернативност евро(атлантских) интеграција. Чак не би било ни лоше по режимску јавност да може да покаже на 7-8% „неутралаца“ и сличан број „русофила“ у Народној скупштини као аргумент у прилог „демократичности“ скупштинског састава али и, разуме се, будућих одлука које ће евроатлантска гласачка машина да произведе захваљујући огромној скупштинској већини. Поготово ако изабрани русофили буду износили аргументе попут оног који се могао чути на „Да Можда Не“ – да је пример КиМ другачији од Крима зато што су Албанци у Србији национална мањина, која своју државотворност треба да исказује у својој матици – као да се исти аргумент не може користити на рачун Руса у Украјини. Ипак, вратимо се тренутној политичкој реалности, односно борби за њу. Како је већ један број аутора и још много већи број коментатора по разним сајтовима приметио, предстојећи избори су све само не то. У условима практично потпуног медијског монопола у корист владајућих странака или прозападне парадигме чији су они гласноговорници, не може бити ни речи о регуларним изборима, а још мање о некаквом референдуму. Не постоје елементарни услови за то. Није само реч о могућности равноправног представљања страначких програма, већ и о контексту свакодневног извештавања, коментарисања, угла гледања, односно спиновања. Да не говоримо о монополисаном економско-финансијском систему који је такође у служби пост-петооктобарског режима. И, на крају, најважнија ствар коју би многи некако хтели да забораве, или да о томе претерано не говоре, је чињеница да је у земљи Србији суспендован уставни поредак, замењен Дачићем и Вучићем као ударним песницама тихог државног удара. Бриселски споразум је суспендовао Устав и законе Србије, а Уставни суд је претворен у бедни прирепак у основи пучистичке власти, ућуткан ради ко зна каквих ситних привилегија, уцена или претњи. О каквим се регуларним, демократским изборима уопште може говорити у оваквој ситуацији? Чак и да ситуација није таква каква је, тврдње представника ДСС и Двери не би стајале. Неодржива је теза ДСС-а да се народ у Србији опредељује искључиво између две опције, неутралности или ЕУ. Чак је помало и превише наивна да би се могла сматрати искреном, пошто је и сваком лаику јасно да у Србији постоји респектабилан проценат људи који су за безусловно везивање за Русију, у свим могућим околностима. Дакле, постоји бар још једна опција – Русија. Неодржива је и теза Двери да ће сви који су за Русију гласати за Двери (и евентуално за Радикале, па и ДСС и још неке мање странке или коалиције које излазе на изборе). Опет, није потребно бити набеђени или стварни стручњак па знати да је добар део напредњачког бирачког тела и даље проруски настројен, због чега се Вучић и Николић константно труде да шаљу поруке јавности о својим добрим, па чак и скоро љубавним када је реч о Николићу, односима са Москвом. Знају добро напредњачки челници да би им један јавно изречени негативни став на њихов рачун који би дошао из Русије поприлично пољуљао позиције међу грађанством. А тај сегмент грађанства или сматра да садашња власт координише своје потезе са руским властима, или да је Русија тренутно „предалеко“ или заокупљена обезбеђивањем успешног спровођења пројекта Јужни ток, зарад чега су јој неопходни добри односи са ЕУ. Да не заборавимо и никако занемарљив сегмент гласачког тела који сматра да ни једна од понуђених опција није „она права“, па уопште и не гласа на изборима, чак ни за „Влахе“. Ови квази-избори су, између осталог, расписани да би узурпација власти била легализована. Стога је важно да постоји што више гласова у Србији који ће, и после ових назови избора моћи да кажу да правих избора није ни било, да нису учествовали у том циркусу, и да Србија још увек није рекла своју праву реч, што због тотал(итар)не медијске блокаде, што због неадекватности и нерепрезентативности политичких опција које јој се нуде. То је важан залог који слободна Србија тренутно има на располагању.
Александар ПАВИЋ | 12.03.2014 Фонд Стратешке културе
