Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
Ево се навршила патнаестогодишњица оног страшног дана када су на нашу земљу пале прве НАТО бомбе, али, и дана када је до самог дна у моралном и духовном смислу пала и културна Европа, та „бела демонија“, како је назива Жички Боговидац, свети владика Николај. Од светога Саве, браћо и сестре, и од осталих наших светих отаца научисмо се вери православној, као јединој исправној и истинској мудрости и знању, а самим тим научили смо се и да све оно што нам се у личном и општем, народном постојању догађа сагледавамо и тумачимо јеванђелски, хришћански, кроз божанску мудрост Светог писма и богонадахнуто учење светих отаца. Та и таква мудрост вели да је Господ нас Србе због свенародног богоотступништва свенародно казнио, кажњава нас и даље. Многи се питају откуда толика страдања нашег народа, откуда толико страдања нас као појединаца? Шта на ово питање може одговорити једна православна савест? – Ево шта, браћо Срби: свенародно богоoтступништво вапије за свенародинм покајањем. А има ли таквог покајања? Нема! Барем не у довољној мери.
Господ је пре много векова изабрани Јеврејски народ, Израиљ извео из Египта, али, због своје упорности у греху и грешном начину живота, због свог отпадања од вере у Бога, Господ је тај исти народ, који је желео да спасе из египатског ропства, казнио. Четрдесет година их је водао по пустињи, не увевши их у Обећану земљу, зато том истом народу Господ поручује у Светом писму: И опомињи се свега пута којим те је водио Господ Бог твој четрдесет година по пустињи, да би те намучио и искушао, да се зна шта ти је у срцу, хоћеш ли држати заповести Његове или нећеш (5. Мојс 8, 2). Господ поучава Јевресјки народ да се опомиње, тј. да се сећа како га је четрдесет година држао у пустињи, и у свим невољама који тескобан живот у пустињи носи са собом, да би народ довео до спознаје управо оне истине коју наведосмо напред: због грехова свенародних, због свенародног отпадања од побожности, следи свенародна казна. Четрдесет година је Господ Јеврески народ држао у пустињи, а на нас Србе је допустио да седамдесет осам дана падају бомбе злочиначке НАТО алијансе. Јесмо ли схватили поруку тог Божјег наказања, јесмо ли се у довољној мери, на прави начин опомињали овог страшног допуштења Божјег, какво је бомбардовање једне суверене земље у сред Европа на концу двадесетог века?
Судећи по годинама иза бомбардовања бојим се да нисмо разумели поруку те страшне Божје казне. Нити смо се опомињали ње у довољној мери, нити на прави начин.
Која је мера опомињања и присећања на овај стршани злочин учињен над нама? То је она људска здраворазумска мера, мера коју богомдана људска словесност, разумност и савесност порађају. У постбомбардованој Србији ова мера није испуњена браћо и сестре. Јер, који би то човек здравог разума градио своју будућност са сопственим џелатом? Да је било иоле здравог разума зар би икада, и у најгорем сну Срби могли своју будућност да виде у истој оној Европи која нас је „демократски“ и „хуманитарно“ засула радиокатвним бомбама од којих и дан данас страдамо? И не само то! Та и таква Европа за Србе и даље нема алтернативу. Али, где нема Бога, нема ничег здравог, а најамње разума. Многи ће од нас рећи, ми не можемо утицати на та дешавања, све је то намештено, подметнуто. Да, политички и правно гледано то је углавном тако, али, сагледавано очима хришћанске савести, јеванђелске савести ми браћо и сестре знамо да сваким своји личним грехом навлачимо свенаордну казну. Ако људи који, на овај или онај начин, дођу на власт болују од похлепе, продају свој образ и национално достојанство за шаку новаца, није ли то знак да и сам народ, који има такве вође, болује од свега тога? Да, управо је то непогрешив показатељ да народни грех на власт поставља грешне и погрешне вође, а једино свенародно покајање уклања такве вође. Не само да је грех овога народа, духовна умртвљеност Срба, незаинтересованост за Бога и душу своју, на чело наше државе довео погрешне људе, без домаћинског духа и хришћанског образа, већ је на чело наше Српске православне цркве уместо духовних пастира поставио најамнике, који нити исповедају веру православну, нити живе по њој.
А који је то прави начин на који се треба изнова сећати бомбардовања? То је такође хришћански начин, богочовечански начин, о коме је говорио блажене успомене отац Јустин Ћелијски. Представио се у Господу овај српски пророк пре нешто више од тридесет година, а његове речи Срби су заборавили као да је живео пре триста година. То је онај начин који изграђује у нама свест да ако се не исправимо и не покажемо знаке покајања, делатног покајања, треба да очекујемо неко ново бомбардовање неку нову казну. И поред толико опомена и наказања Божјих Срби неће да посте, неће Богу да се моле. Велики и часни пост је у току, ко га од нас држи од почетка до краја? Пребројмо се Срби, имали међу нама више оних који служе Богу, или оних који у неуздржању у храни и у сваком другом греху служе ђаволу? А коме служимо – онога смо и робови.
Почетком деветнаестог века Руско племство се покондирило, било занесено безбожном француском културом, попут данашње занесености Срба европском, неопаганском културом. На дворовима руског племства говорило се скоро искључиво француским језиком, а не руским. Један духоносни старац, онога доба, упозораво је Русе да такви њихови обичаји нису добри и на крају им је рекао: Хтели сте француски и Французе, они ће вам и доћи! Ускоро, тј. 1812. године је заиста дошло до Наполеонових освајања у којима је са својом војском дошао до Москве, коју су сами Руси морали да спале до темеља. Нисмо ли се и ми Срби покондирили браћо и сестре, те уместо светосавске, патријахалне културе поникле на чворстим темељима јеванђелске части и хришћанског достојанства повели се за европским вредностима, за европским хуманизмом кога је отац Јустин целог свог живота разобличавао и проклињао сваким својим написаним словом и изговореном речју. Не треба се заваравати браћо и сестре, комунизам, комунистичко безбожје увезли смо са Запада, хуманизам и хуманистичко, демократско безбожје смо такође увезли са Запада, тамо су они настали под окриљем безбожног папизма, о томе најбоље пише Достојевски, а преко комунизма и хуманизма заробили смо душе своје материјализмом, зато данас Срби све и свакога мере новцем, колико си богат – толико вредиш, свели смо човека на новчаницу. Такве погрешне вредности воде нас у још дубљи суноврат. Хтели смо европске вредности, хтели смо европски хуманизам, поклонили смо се европском материјализму, прихватили смо европски начин живљења и добили смо хумано бомбардовање, добили смо „Милосрдног анђела“, добили смо свог Наполеона у виду злочиначког НАТО удружења. Европски хуманизам нам је показао своје милосрђе радиоактивним бомбама, убијао нас је, рушио и палио. Но, упркос свему томе нисмо се уразумили. Српски народ данас свој живот не усклађују са Јеванђељем, не иде путем светога Саве. Шта говорим?! – Не само српски народ, већ авај, авај, авај! и српски духовни пастири. Српски патријарх пали свеће по сионагогама, моли се по римокатоличким храмовима, призива папу у Србију, а српски народ ћути, не сав народ, хвала Богу, али највећим делом српски народ на све то ћути. Православног епископа скупа са његовом паством прогоне са Косова и Метохије, ко, ко га прогони? Шиптарски терористи у сарадњи, ни мање ни више, са Српском православном црквом и столујућим режимом у Београду. Српски народ ћути на тако страшно безакоње, прихвата званичне вести од потплаћених и неојбективних медија. Оно мало верног народа који је подигао глас у одбрану овог прогнаног епископа обележавају као секташе, расколнике. Расклоници су данас у Србији сви који се противе европском хуманизму у виду глобализма и екуменизма. Страшно је што је на челу глобалистичких слуга у Србији управо свештеноначалије Српске православне цркве, да ли су свесни какву су неславну улогу узели на себе? Протерали су најправославнијег епископа и његову смирену паству са Косова и тиме су после бомбардовања Србије, на само Косово бацили најразорнију бомбу, разорнију од мноштва до тада бачених од стране НАТО злочинаца. О том бомбардовању, духовном бомбардовању Косова и Метохије Срби ћуте, не помињу га, не занима их, Срби су индиферентни.
Зато, ако наставимо да се бавимо само пуким биолошким преживљавањем не старајући се о души својој, не марећи за веру православну, за нашу Цркву и њено очување не треба се изненадити ако се једно јутро пробудимо као унијати, као јефтино папско духовно робље. Свештеноначалије Српске православне цркве уз здушну подршку глобалистичких режима у Боеграду воде нас у такву унију, а Срби ћуте, као овце вођене на заклање. Срби ћуте, чекајући, ваљда, неко следеће бобмардовање да би проговорили.
Ако се не вратимо посту и молитви, исповести и покајању изгубићемо се и изгубићемо сами себе, нећемо знати шта је лево а шта десно. Наши преци су кроз историју пролазили много тежа искушења, много теже невоље, али су све то трпели са вером и ослањањем на Бога. Има ли су такву веру у себи, јер су живели сходно таквој вери. Онај пут у историји, после Другог светског рата, када су Срби свенародно одступили од те вере, повели се за комунизмом, а сада за европским лажним вредностима, кренули су путем свенародне пропасти и национланог поништења. У памет се браћо Срби и сестре Спркиње, тамо где смо скренули са пута, тамо нам се ваља и вратити, а скернули смо и скрећемо поводећи се за свим и свачим а остављајћи пут наших предака и пут светога Саве. Места за очајање и дефетизам нема и не сме бити, наш народ је, захваљујући вери православној, устајао из најстрашнијих полома и погрома током своје крстоносне историје, држећи се чврсто светосавског барјака.
На данашњи дан са тугом се сећамо свих жртава које су током бомбардовања али и пре и после њега пале од стране НАТО злочинаца и шиптарских теориста, али са већом тугом треба оплакивати и оплакати нашу духовну посрнулост која је изазвала гнев Божји да допусти тако страшно наказање на нас, треба оплакивати наше духовно расуло, без кога се никада нећемо ни сложити, ни обожити ни умножити.
Недостаје слога у српском народу, свако то понавља, али ретко ко схвата због чега недостаје, управо због тога што упорно покушавамо да се сложимо и ујединимо око погрешних вредности, што су занемарени прави циљеви, праве врадности, православне вредности око којих ће нас Бог сложити и ујединити, занемарена је и права богочовечанска, православна методологија, тј. прави начин којим треба тежити ка уједињењу. Овако, докле год покушавамо да се ујединимо око погрешних европиских, демократских и хуманистичких идеја, на погрешан исполитизован начин, Бог нам неће дати дух јединства.
Нас, који се боримо против екуменизма оптужују да нарушавамо јединство у Српској православној цркви. Да, браћо и сестре ми заиста нарушавамо јединство, али које јединство, не јединство Цркве, већ нарушавамо јединство у екуменизму и глобализму у злу у коме се ујединило свештеноначалије Српске православне цркве и режимске стриткуре у Београду. То глоаблистичко, богоборно јединство прети да уништи и Српску цркву и државу и народ, зато се и боримо против тог лажног јединства, јединства у духовној погибли и националној пропасти. Знајте, сваки Србин православац својом незаинтересованошћу за ову и овакву борбу, својом индиферентноћу, својим повођењем за европским начином живљења, европским лажним вредностима, за материјализмом поспешује ово једиснтво у злу, ради на њему и учествује у њему, свесно или не. Излаз из тога је пре свега лично и свенародно покајање, тј. истински труд у личној духовној борби и стицању побожности, једино њоме можемо превазићи све приземности материјализма и као такви бити на корист нама самима и нашем роду. Из тога свако од нас треба да црпе ревност за чување вере православне, а из те ревности природно изниче истинска ревност за чување нашег народа, ревност у раду на пољу истинског национално отрежњења и свенародног духовног и националног васкрсења. Сваки покушај деловања ван овог духовног оквира осуђен је на пропаст, а векови наше историје нам то потврђују.
НАТО агресија 1999. године је страшан злочин који је Запад, отпао од Бога, на челу са папом учинио над нама. Некада је патријарх Герман на комеморативном скупу у Јасеновцу говорио да Хрватима морамо опростити, али не смемо заборавити. Сматрам да није био управу, јер ми заиста морамо опростити као хришћани, али коме, обавезни смо опростити само онима који се покају за своје злочине. Ни Бог не прашта ако се не покајемо и не затражимо опроштај, нећемо ли тиме себе градити већим од Бога? Опростићемо, дакле, кад буду тражили опроштај, до тада треба имати разборитости и бити расудљив и схватити да не можемо градити своју будућност у Европској унији са онима који су нас пре петнаест година бомбама засипали и дан данас се иживљавају над нама, те не само да не траже опроштај, већ непокајаношћу у безочношћу умножавају свој грех према нама. Са НАТО државама нема будућности ни у каквој заједници или унији. Многи Срби ће рећи да ни не желе ићи у ту унију, а како онда исти ти Срби за своје властодршце бирају људе који не виде даље од те уније, од те пропасти? Тај договор свако од нас треба да дâ пред својом савешћу.
Ово наше излагање смо започели речима Господњим које беху упућене изабраном Народу Божјем, истим таквим речима које представљају излаз из свих наших безизлаза, лек за све наше ране, па и ову незараслу рану насталу након бомбардовања 1999. године завршићемо ово предавање, а оне гласе: Вратите се са злих путева својих и држите заповести моје и уредбе моје по свему закону који сам заповедио оцима вашим и који сам вам послао по слугама својим пророцима (2. Цар 17, 3).
С благословом Божјим, протосинђел Максим
“ Ово је беседа о.Максима Новаковића, настојатеља Катакобмног манастира Св.Тројице код Куле и члана Свесрбског националног већа Срби на окуп, која је прочитана на Академији “15 година од НАТО злочина над Србима и Србијом“, јер он због болести није могао да учествује.“ уредништво сајта
