Момчило и Споменко су припадали једном народу и једном веку. И једној истој епској вертикали. Одрастали су у различитим срединама и различитим епохама, али са много тога заједничког.
Момчило се родио 1906. у Трбушници код Лознице. Није честито ни закорачио у свет игре, маште и дечије чаролије, када је 1914. загрмео рат какав свет није видео. Аустроугарске снаге прешле су Дрину и потиснули српску војску, привремено заузимајући Мачву. Чувши за покоље у суседним селима и предосетивши зло, отац је послао Момчила код стрица са поруком да припреми запрегу и нејач за збег. При повратку у село, дечак је затекао стравичан призор. Његове родитеље, седморо браће и сестара, зверски су на кућном прагу погубили људи који су носили непријатељске униформе, а говорили разумљивим језиком. Од пуне куће остало је пусто згариште. Престрављени, избезумљени дечак трчао је по помрчини планинским стазама Гучева. Налетео је на страже Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Командант пука, мајор Туцовић, пред собом је имао дечака, свог поцепаног и изгребаног од пробијања кроз растиње. Момчило му је кроз сузе у неколико речи предочио шта се десило –„чико, све су ми побили“. Мајор је затражио добровољце који ће светити побијене сељаке. Цела јединица иступила је корак напред. Мајор је Момчилу дао војника Милоша, Златиборца, да заједно пођу према непријатељским положајима. За њима су пошли и остали. Већ исте ноћи наступила је тешка борба и пораз војске црно-жуте монархије у дечаковом селу. Момчило и Милош заједно су бацали бомбе и светили Гавриће. Осмогодишњи Момчило постаде најмлађи војник Дринске дивизије. Један кројач сашио му је од старих шињела малу шајкачу и униформу. Сироти дечак прозван је „сином Дринске дивизије“. Ишао је свугде са српском артиљеријом.
Споменко се родио у Добоју 14. августа 1978. О његовом се детињству мало зна. Оно што је од њега проживео, било је тегобно. Живео је у сиромашној породици у селу Јовићи на Озрену. Уочи рата умире му мајка Милена. Остао је само са баком, у селу у окружењу, онамо где је етничка карта подсећала на кожу леопарда. Септембра 1992, када су његови вршњаци кретали у школу, Споменков живот се из корена изменио. Кобног дана, по Јовићима је падала киша граната испаљених са бошњачких положаја. Међу жртвама је била и Споменкова бака. Остао је сам, без игде иког свог. Остала му је само војска, као нада и заштитница. Јавио се у јединицу и постао курир. Затим је, са запрегом и два коња, достављао храну војницима на првим линијама фронта. Постао је најмлађи војник војске Републике Српске.
Момчилу су после Колубарске битке пришили капларске ознаке на рамена. Беше то најмлађи каплар војске Антанте. Следеће године уследила је велика непријатељска офанзива и он се са српском војском нашао у повлачењу преко Албаније. И даље се никада нису растајао од свог ратног поочима Милоша. Њихов пут до мора, све преживљене патње, речи после једног века не могу дочарати. Остала је као изрека међу ветеранима: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке“. Мали Момчило је на Солунском фронту постао прекаљени ратник. У затишју битака научио је да чита и пише. Једног дана, посетио га је непознати човек, који је чуо о подвизима једног дечака. Поклонио му је сат и ножић, за вечиту успомену. Доцније је дознао да је то био Арчибалд Рајс, племенити странац српске душе, који је упозоравао међународну јавност о злочинима које једна „племенита европска монархија“ чини над српским сељацима. Момчило је учествовао и у последњим јуришима на непријатеља при пробоју Солунског фронта. Лично војвода Мишић наредио је да га унапреде у чин поднаредника. Затим је наставио пешице до крајњих граница нове велике отаџбине. Био је сведок велике историјске прекретнице, када се граница померала са Дунава на Караванке. По повратку из рата отишао је на школовање у Енглеску. Тамошњи добротвори стипендирали су српске сирочиће. Али, када се вратио у земљу, Момчило није даље напредовао. То га није обесхрабрило. Радио је свакојаке послове. Оженио се. Надао се бољем. Стигао је други светски рат. Момчило је прогањан и хапшен, али се тешио тиме што је памтио и много тежа времена.
Споменков једини сачувани интервју, дат једној телевизији из Србије, показивао је да се ради о прерано сазрелом и одраслом дечаку, којем је сурови рат отргнуо безбрижно детињство. Није скидао униформу војске Републике Српске. Са запрегом којом је управљао стизао је свуда. Више није само разносио храну са положаја, већ и извлачио рањенике са најопаснијих места. И сам је два пута био рањаван, али се није повлачио. У истој јединици саборац му је био и његов наставник Лазо. Озренци говоре да је то био њихов Обилић. „Извлачио је мртве и рањене борце са прве борбене линије по киши граната и метака. На Улишњаку, гдје нико није смио ићи да спасава рањенике, тај дјечак је са коњском запрегом извлачио и спасавао животе српских бораца“, сећа се његов саборац Стјепан. После емитовања емисије о Споменку на телевизији, многи људи су се интересовали о њему. Добио је и понуду једног Србина из Париза да пређе код њега и напусти бојиште. Споменко није имао дилеме. Није хтео да напусти завичај и Маглај, све док његова земља не доживи слободу. Тако је размишљао један четрнаестогодишњак. Уздао се у скори завршетак рата и надао се да ће од запреге коју је возио касније развозити ствари и издржавати породицу.
Момчило је са буром у срцу дочекао совјетске тенкове. Радовао слободи, немачком слому и поразу. Није дочекао да проживи у миру. Комунисти су га ухапсили, под оптужбом да је сарађивао са окупатором. Њега, најмлађег каплара војски Антанте, који је крвавио у рату са Швабама, осведоченог антифашисту и родољуба. Извођен је пред стрељачки строј, психички ломљен. Онда је 1947. допао и затвора, јер није пристао да да новчани прилог за „братски народ Албаније“. Тамо је претрпео само њему знану тортуту. Када је изашао из тамнице, дуго није ништа причао. Када је и проговорио, муке са робије задржао је у себи.
Споменка је у марту 1993. на Озрену затекла офанзива Армије БиХ. По српским положајима падале су гранате и умножовале жртве. Детонације су потресале брда. Ни тада се Споменко није устрашио. Изненада је, само, пао. Двадесетог марта. Задобио је тешке ране.
Момчило Гаврић је живео тихо и отишао тихо. Умро је 1993. Сахрањен је у Београду, ван очију јавности. Ни престоница ни завичај немају ниједну улицу која је понела његово име. Траг о његовом постојању, поред вечитог остајања у сећањима људи који су ценили његово дело, су свега две ратне фотографије у сталној поставци музеја у Лозници.
Споменко Гостић је преминуо истог дана од задобијених рана на ратишту на Озрену. Сахрањен је у родним Јовићима, да их никада не напусти. Постхумно је одликован. Јовићи су припали муслиманско-хрватској федерацији. Спомен Споменку у Републици Српској никада није изграђен.Нека им, место свеће воштанице, буде посвећен и овај текст.
[youtube_sc url=“http://www.youtube.com/watch?v=gGwWBG4Qc4U“]
Аутор: Немања Девић
Извор: Српски академски круг
