Беседа владике Артемија у Призрену 1997. године на Вече праштања

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ево нас, браћо и сестре, поново на капији Светог великога поста Ускршњега, онога периода у години који је Црква одредила да побринемо више о својој души него о своме телу. Дуга је година. Преко целе године, некако пажња и брига наша, више су усмерене на Земљу и земаљско, на тело и одело, а време овога Светога поста одређено је да више пажње и бриге посветимо души својој и њеним потребама.

Много се пута у животу огрешисмо о свете заповести Божје, о Јеванђеље Христово. Много заповести Његових погазисмо у знању и незнању али, по милости Божјој, у овоме месту и уопште на Косову и Метохији и још неким крајевима Србије држи се овај свети дивни обичај да на почетку Светога поста потрудимо се да испунимо макар једну заповест Христову, а то је она заповест која каже: „Ако ви опростите грехе један другоме и увреде један другоме онда ће и Отац ваш Небески опростити вама грехе ваше, и ако не опростите ви један другоме увреде и грехе једнога према другоме, онда ни ваш Отац Небески неће вама опростити грехе ваше.“. То је народ наш схватио и прихватио и сваке године уочи Светога великога поста у овоме храму обавља се међусобно праштање, јер људи смо, живимо заједно, радимо заједно и грешимо се често један о другога. Потребно је, зато, да кажемо један другоме: „Опрости брате и нека ти је Богом просто“, али да то буде у срцу и од срца, не само устима и уснама него из дубине бића нашега да опростимо један другоме да би Бог, сутра када дођемо пред лице Његово, опростио нама многобројне грехе наше, јер пост сам по себи, ма колико био значајан и битан за наше спасење, не може да замени остале заповести Божије, јер уз појачани пост треба и појачана молитва, појачана љубав, праштање, трпљење и све остало што Бог од нас, људи, очекује. Али, ја сам овде, ево, неколико година и примећујем са тугом и болом у срцу, браћо и сестре, да нас је сваке године све мање на ово свето вече када треба да затражимо опроштај једни од других. Шта се то дешава? Да ли изумиремо, да ли заборављамо на своје хришћанске дужности и обавезе и да ли заборављамо да те наше дивне обичаје преносимо на наше млађе, на нашу децу и омладину, јер био би велики грех, пре свега нас старијих, да се ове Прочке уочи великога поста забораве и ишчезну у нашем народу и у нашем граду? Потребно би било, дакле, много више утицати на друге, на своје пријатеље, на комшије, на своје укућане, да нас буде што више у овоме храму, јер када нас је више онда смо и Богу милији и молитве су наше онда некако јаче.

Нека би дао Бог, молитвама Свете Богородице и осталих угодника Божјих, наших славних светих предака, да нам ово свето вече и почетак Светога великога поста буде ваистину улазак у бању препорода, како би смо опроштени вечерас једни пред другима препливали пучину поста без бродолома и стигли у тихо пристаниште вечне радости Васкрслога Господа, да дочекамо Његова страдања и славно Васкрсење, као што се каже у овим дивним молитвама које смо сада прочитали, а када пођемо одавде да нас прими Господ у Царство Своје, да нас призна и препозна као Своје слуге, макар и грешне, да нам опрости грехе наше као што и ми опраштамо један другоме по речи Његовој и тако да се удостојимо живота вечнога, блаженога, у Царству Небескоме где сви свети блаженствују, да и ми са њима славимо и певамо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.