Да ли се Срби плаше?
Да ли се Срби плаше Државе и Власти?
Да ли Срби смеју да признају себи да се плаше Државе и Власти?
Колико се тај страх увукао у Србина и колико му је већ разорио душу, дух и да ли је погоршање општег здравља Срба повезано са тим страхом?
Србин се плаши за голу егзистенцију.
Србин се плаши глади.
Онај који није запослен у државној администрацији леже са страхом и устаје са страхом јер не зна шта ће га дочекати на радном месту. Да ли је фирма пропала или ће добити отказ као вишак радне снаге јер је фирма запала у тешкоће и мора да отпушта раднике. На све то из Власти се јављају министри који наговештавају нова гашења предузећа, нова отпуштања и слања радника на улицу. На улици хлеба нема, једино по контејнерима који постадоше место снабдевања многих Срба. На улици нема рате за кредит, пара за школовање деце, пара за струју и комуналије и свега онога што човека, радника чини човеком који треба да проживи свој радни и људски век радећи и стварајући на радост своје породице и друштва. Србину је одузето основно људско право, ПРАВО НА РАД, па стога и није чудно што се у Србина увукао страх за голу егзистенцију, један од највећих и најгорих страхова који може да погоди људско биће. Србин се плаши и за своју децу, јер никада није сигуран да ли ће се дете вратити живо и здраво из школе. Насиље влада у школама и око школа. Туче, коришћење свакојаког хладног и ватреног оружја постали су свакодневница у школама, малтене колико и школски програм. И сада долазимо до онога што је најгоре и најопасније. У нашим школама царује дрога, свака школа има своје дилере који се својски труде да остваре своје планове снабдевања колико количински толико и финансијски. Страх за децу и породицу је, ваљда, највећи и најопаснији јер утиче на понашање и мењање личности. Човек под таквом тензијом може да се промени да учини ствари које никада не би учинио да није латентног страха и тензије. Србин се плаши да изађе на улицу, да уђе у градски превоз да оде на утакмицу. То су све места на којима појединци или организоване групе испољавају своје незадовољство, своју фрустрацију, своју обест, моћ и силу групе. Премлаћивање противника, неистомишљеника, дивљање, разбијање, све је то постала српска свакодневница, ако не сваки дан а оно врло често тако да такве вести пролазе мимо нас без икакво чуђења, то је постало нормално за српско друштво. Срби се плаше политичара, министара и свих оних осталих који чине власт. Власт то зна и то обилато користи не би ли Србе држала на узди. Тачно се да приметити када власт крене у кампању страха. Онда гостују по медијима или преко својих изасланика спинују како ће бити тешко, како долазе ужасна времена, како следи банкрот Србије, нема плата, пензија, спасилац у виду ММФ-а је напустио Србе па следи тотална катаклизма. За то време, док се Срби баве својим страхом, Власт ради оно за шта је добила упутство и наредбу од својих ментора. Премијер и ППВ шетају около, један до Брисела малтене сваки дан, други до Арапских Емирата бар једном месечно и распродају Србију како им је наређено. Шта заради издаје Косова и одржавања обећања бриселским менторима чини власт у Београду? Крене у застрашивање народа, дели народ на оне који би гласали и оне који бојкотују гласање. Премијер договори у Бриселу предају Косова Шиптарима и онда крене у кампању страха према Северном Косову и народу који неће да гласа на шиптарским (Тачијевим) изборима и не мири се са тиме да им Јахјага буде председник. Поставља поклекле Србе, који верују обећањима власти или који то чине из чисте сопствене користи, док на другој страни блати свакога ко је против београдскошиптарске ујдурме, прети некаквим санкцијама, ЕУ, НАТО-м, КФОРОМ, српском жандармеријом, одриче се народа који и није њихов јер они сами више не припадају том народу. Страх јесте ограничавајући фактор када страх зацари душом човека. Скупе се сви страхови, човек се увуче у своју љуштуру и онда гледа како да обезбеди егзистенцију за породицу, ништа га више не занима. На ту карту игра Власт јер јој је онда отворено широко поље деловања.
Србија је очит пример државе у којој тренутно влада велики СТРАХ.
Само, да ли је ова владајућа камарила свесна да настане тренутак када се СТРАХ трансформише у ГНЕВ?
Шта ће онда бити?
преузето: Српски културни клуб
