Ако волимо своју земљу, говорићемо о њој истину, Бојим се да ће прича о Србији замирисати на опело, јер гле, обавија је нешто црно, тешко и труло.
Црни плашт огрнула је моја земља. Како се нашао на њеним плећима? Ко га је саткао? А онда, кад без страха широм отворим очи, угледам страшне нити од којих је сачињен.
И шта видим? Видим свађу у аутобусима, и џепароше, и преваранте на пијацама… Ту су сви себични, пакосни и пуни мржње.
До ушију ми допире страшно урликање неких као певача: некаквих Цеца, Сека, Лукаса, Снекија, Мица, Маца… И видим Србију која подигнутих руку урличе заједно са њима док лопови са краватама вредно раде свој посао и гурају целу земљу у сиромаштво. Чује се понеки уздах, јер тешко се живи, а онда опет утеха у урлику…
Рећи ћете да није све баш толико црно. Ето, имамо Новака! Али људи, он не живи у Србији! И живимо ли ми боље због његових успеха? Јесмо ли због њега племенитији и духом богатији? Ех, утехе пусте…
Немојте ме оптуживати да не волим своју земљу! Волим је и зато плачем над њом, И стрепим да се под тешким, црним плаштом не угуши све оно светло због чега вреди живети, јер и то је Србија, али она која живи тихим, тајним животом.
Верујте ми, Свети Сава није умро, јер његове поуке о љубави и доброти живе у многим људима које свакодневно срећемо. Примећујете ли да, осим подсмеха, има и благих погледа који охрабрују несигурне? А муке јунака некада набијаних на колац непрекидно тихо ничу у цветове саосећања према болнима, у снагу која штити нежност и лепоту!
Ослушните пажљиво, иза урлика допиру племенити тонови. Чујете ли Мокрањца, Биничког, Коњовића? Будите ли у себи машту народних певача који су уз гусле певали о племенитом јунаштву? Упијајте мудрост моћног Његоша и великог Андрића! И покушајте да, осим што знате да је Никола Тесла био велики научник, заиста и разумете оно што је он радио! А то што се у Србији данас не говори о мудрим уметницима и научницима који живе међу нама, то не значи да их нема.
Ипак, не желим да будем превише строг према оној Србији која урличе, јер сваки урлик израз је огромне патње. А Србија је патила и пати, јер тешко је издржати све те силне ратове, окупације, прогоне и комадање територије. Али, морамо знати да смо сами криви за своје несреће, јер сами себи навлачимо црни огртач.
Излаз увек постоји. Ослушкујмо тајни живот Србије! Окренимо се лепоти које има у изобиљу! Препустимо се музици узвишених тонова! Пробудимо у себи уснулу мудрост! И пропевајмо пролећну песму! Тада ће тешки црни плашт спасти са плећа наше земље, а они који су га саткали отићи ће у заборав.
Симеон Церовина,
шести разред ОШ „Доситеј Обрадовић“,
Београд
напомена: Овај текст је објављен у дневном листу “Политика“. Док год има овакве деце, има и наде за Србију.
