ПРИРУЧНИК ЗА РАЗГОВОР СА ПРОТЕСТАНТИМА И ЈЕХОВИНИМ СВЕДОЦИМА – Свештеник Вјачеслав Рубски

Ретки су људи који нису имали прилике да буду у додиру са проповедницима „другог Исуса“ (2 Кор. 11:4). О њима је свети Јефрем Сирин говорио: „оно што му је било потребно (ђаво) је узео из Писма, а што му је противречило је изоставио. Тако и јеретици из Писма узимају оно што им је потребно за своје саблажњујуће учење, а изостављају оно што противречи њиховој заблуди, да би се на тај начин јасно показали као ученици свог учитеља“. За савременог православног хришћанина није довољно просто да зна Истину, неопходно је да се учи да штити Истину. Штити Истину не због Њене „рањивости“, већ из бриге за свој вечни удео. Цена духовног незнања је прескупа. Ово дело ће вам помоћи да на протестантско „писано је“ (Мт. 4:5) умете да одговорите гласом Цркве „и ово је написано…“ (Мт. 4:7).

ПРИРУЧНИК ЗА РАЗГОВОР СА ПРОТЕСТАНТИМА И ЈЕХОВИНИМ СВЕДОЦИМА

(Аргументи за одбрану и објашњење Православног учења)

УВОДНА НАПОМЕНА

У приручнику оца Вјачеслава испод конкретног поглавља великим словима наведени су аргументи из Светог Писма који говоре и описују тему из наслова. Иза сваког од аргумената Цркве следе и цитати из Светог Писма који показују ту истину. Такође, на дну поглавља налази се део посвећен полемици са аргументима протестаната и Јеховиних сведока. Прво се наводи аргумент припадника ових секти, а затим се даје одговор Цркве. Нека буде на духовну корист и спасење читање овог дела.

 

ЦРКВА

ЦРКВА – ИСТИНА: „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15). „А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину“ (Јн. 16:13; 14:26). „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14:6). „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20).

ЈЕДНА: „Једно тијело, један Дух, Један Господ, једна вјера, једно крштење, Један Бог и Отац свију“ (Еф. 4:4-6). „Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“ (Јн. 17:11). „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1 Кор. 1:10)

НЕСАВЛАДИВА: Мудри човек „сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену“ (Мт. 7:24-25). „На томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16:18). „Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најприје не свеже јакога? – и онда ће кућу његову оплијенити“ (Мт. 12:29). Црква је „дом Божији“ (1 Тим. 3:15), а „Христос као Син над домом његовим, а његов дом смо ми“ (Јевр. 3:6).

НЕПРЕКИДНА: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). Богу „слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у вијекове вијекова“ (Еф. 3:21).

НЕСКРИВЕНА: „Не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5:14). „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући“ (Мт. 5:15).

СЕЋАМО СЕ СВОЈИХ: „Праведник ће се спомињати увек“ (Пс. 112:6). „Спомен праведников остаје благословен“ (Прич. 10:7). „Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову“ (Јевр. 13:7).

 

СВЕШТЕНСТВО

ПРЕЈЕМСТВО (НАСЛЕДНОСТ): „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина (Новозаветних!) на тебе“ (1 Тим. 4:14). „Из тога разлога ти напомињем да разгоријеваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих“ (2 Тим. 1:6). „И рукоположише им презвитере за сваку Цркву“ (Дела ап. 14:23; 6:6). „А кад видје Симон да се полагањем апостолских руку даје Дух Свијети, донесе им новаца“ (Дела ап. 8:18). „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога“ (Дела ап. 20:28). Наследници апостола су такође рукополагали: „Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старјешине, као што ти ја заповједих“ (Тит. 1:5). „Не полажи руке ни на кога брзо“ (1 Тим. 5:22).

НЕДОСТОЈНИ СВЕШТЕНИЦИ: „Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе“ (Мт. 23:3). „Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1 Јн. 1:8) „Јер сви много гријешимо“ (Јак. 3:2).

БЛАГОСИЉАЊЕ: Јаков је руком благословио синове: „А Израиљ пруживши десну руку своју метну је на главу Јефрему млађем, а леву на главу Манасији“ (1 Мојс. 48:14). „Тада подиже Арон руке своје према народу, и благослови их“ (3 Мојс. 9:22). Такође и Мојсеј: „А Исус син Навин беше пун духа мудрости, јер Мојсије беше метнуо на њ руке своје“ (5 Мојс. 34:9). Христос „подигавши руке своје благослови их“ (Апостоле) (Лк. 24:50). „И загрливши их, стави руке на њих те их благослови“ (децу) (Мк. 10:16).

УКАЗИВАЊЕ ПОШТОВАЊА: „Презвитери који су добре старјешине достојни су двоструке части, особито они који се труде у проповиједању и учењу“ (1 Тим. 5:17). „Молимо вас пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама, и вашим претпостављеним у Господу, и онима који вас поучавају, и да их поштујете веома много са љубављу због дјела њиховога“ (1 Сол- 5:12-13). „Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим“ (Јевр. 13:17)

ИЗДРЖАВАЊЕ ОД ОЛТАРА: Апостолска власт је равна првосвештеничкој, а Аарону је Господ рекао: „Првине од свега што роди у земљи њиховој, које донесу Господу, твоје нека буду; ко је год чист у дому твом нека једе“ (4 Мојс. 18:13). „Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми?… Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе.“ (1 Кор. 9:11-14). „Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе?“ (1 Кор. 9:7). „А у тој кући будите, и једите и пијте што у њих има, јер је посленик достојан плате своје; не прелазите из куће у кућу. И у који год град уђете и приме вас, једите што вам се изнесе“ (Лк. 10:7-8) „А који се учи ријечи, нека дијели сва добра са оним који га учи.“ (Гал. 6:6). Жене су Христу служиле својим имањем (Лк. 8:3). „Од других Цркава отех, узевши плату за служење вама, па дошавши к вама и будући у оскудици, не досадих никоме; Јер моју оскудицу попунише браћа што дођоше из Македоније“ (2 Кор. 11:8-9). „А обрадовах се врло у Господу што се најзад опет сјетисте да се старате за мене, као што се и старасте, али немадосте прилике“ (Фил 4:10). „Ипак, добро учинисте што узесте учешћа у мојој невољи. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповиједања јеванђеља, кад изиђох из Македоније, ни једна ми Црква није учествовала у давању и примању осим ви једини; Јер ми и у Солун посласте и први и други пут за моју потребу. Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на корист вашу. А ја сам примио све и имам изобилно. Подмирен сам примивши од Епафродита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну. угодну Богу“ (Фил. 4:14-18)

ОДЕЖДЕ СВЕШТЕНИКА: Постојање Новозаветног свештенства (1 Тим. 4:4) претпоставља постојање и свештених одежди.

Полемика:

„Јер гдје су два или три сабрана у име моје…“ (Мт. 18:20).

Реците, да ли је овим Христос призивао на јединство или поделе? У сваком случају овај цитат се не може посматрати као благослов за поделе. Нема пуно цркава. „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1 Кор. 1:10).

Наследност је привремена појава.

У привременим служењима није било наследности. Например пророчко или говорење језика. Канон Новог Завета хе заменио дар пророштва и учитељства. Међутим, служење свештенства је зидање Тела Христовог. За то и данас постоји потреба.

Христос је наш првосвештеник (Јевр. 8:1).

Да, као Искупитељ: „Не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење“ (Јевр. 9:12). Свештеници имају друго служење. Они су „управитељи тајни Божијих“ (1 Кор. 4:1), тј. служитељи плодова искупљења.

Ми смо сви свештеници (Отк. 1:6; 1 Петр. 2:9).

Ту се говори о нашем унутрашњем преображењу, чијим смо плодовима позвани да „објавимо врлине Онога који нас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“ (1 Петр. 2:9). То је било речено још у Старом Завету: „И бићете ми царство свештеничко и народ свет“ (2 Мојс. 19:6), али су Кореј, Датан и Авирон за вама слично тумачење овог стиха: „Доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим?“ (4 Мојс. 16:3) платили животом: „И отворивши земља уста своја прождре их, и домове њихове и све људе Корејеве и све благо њихово“ (4 Мојс. 16:32). Христос нас „учини царством, свештеницима Богу и Оцу својему“ (Отк. 1:6). У ком смислу смо цареви? У таквом истом смо и свештеници.

 

ОСВЕЋЕЊЕ

ВОДЕ: Света вода се освећивала од Господа и називала светом: „И нека узме свештеник свете воде у суд земљани“ (4 Мојс. 5:17), очишћујућа: „да се чува збору синова Израиљевих за воду очишћења“ (4 Мојс. 19:9), живе: „и нека налију на њ воде живе у суд“ (4 Мојс. 19:17). Том водом су се чистили у мноштву случајева. Господ у Новом Завету често даје благодат преко воде: Крштење, исцељење слепорођеног помоћу воде и блата: „Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући“ (Јн. 9:6-7), у Јерусалимској бањи је анђео узбуркавао воду и она је исцељивала болесне: „А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао“ (Јн. 5:2-4). Зар су се Господ и вода променили?

МИРОПОМАЗАЊЕ: У почетку апостоли нису помазивали миром, (светим уљем) већ су полагали руке: „А кад видје Симон да се полагањем апостолских руку даје Дух Свијети, донесе им новаца, говорећи: Дајте и мени ту власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога“ (Дела ап,. 8:18-19). Са умножаавњем броја верујућих, апостоли су замили полагање руку миропомазањем: „А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша“ (2 Кор. 1:21-22). Коринћанима (Грцима) није било познато духовно помазање, јер су били духовна деца у вери. Апостол Павле не би уводио сувишни богословски појам за немоћне. У Старом Завету је помазивање уљем „светог помазања“ (Мојс. 30:25) означавало предавање посебних дарова Светога Духа: Арон (2 Мојс. 30:30), Саул (1 Сам. 10:1), Давид (1 Сам. 16:13).

Полемика

Незнабошци су добијали Духа и без уља (Дела ап. 10:44).

Они су га добили чудесно, да би се тиме апостолима открило да се и незнабошци могу примати у Царство. Међутим, чак и након добијања Духа, Петар им „заповједи да се крсте у име Исуса Христа“ (Дела ап. 10:48). Таквог случаја више није било. Ако не би било потребно никакво свештенодејство за добијање Духа, онда не би ни у Самарију слали апостоле (Дела ап. 8:14-17)

 

ИСПОВЕСТ

У почетку објаснити православно схватање греха, покајања, духовног живота.

Апостолима је дато служење да везују и опраштају: „Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20:23). „Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу“ (Мт. 18:18). „И многи од оних који су повјеровали, долажаху те се исповиједаху и казиваху дјела своја“ (Дела ап. 19:18). Апостоли су примали ово. Зашто ми треба то да одбацујемо?

Полемика

Грехе прашта само Бог.

Да, тако је. Али зар Бог није тај Који крсти? Међутим, томе служи и свештеник. Тако је и за исповест. Господ је рекао ученицима: „Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас (и даље)“ (Јн. 20:21).

Сећање на грех је знак маловерја.

Размишљање о свом маловерју рађа покајну молитву: „Опери ме добро од безакоња мог, и од греха мог очисти ме. Јер ја знам преступе своје, и грех је мој једнако преда мном… Одврати лице своје од греха мојих, и сва безакоња моја очисти. Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав обнови у мени“ (Пс. 51:2-3; 9-10). Таква молитва покреће Христову помоћ. Следи да је исцељење од греха без размишљања о њему“.

 

МОНАШТВО

Хајде да размотримо монаштво у његовим основним принципима. Да ли монаштво противречи Писму? Апостол о безбрачности (монашки завет) говори: „А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене… Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако“ (1 Кор. 7;1, 7). „Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човјеку овако бити“ (1 Кор. 7:26), тј. девствен (види такође 1 Кор. 7: 32-40). Апостол Јован је чувао девственост.

Прве хришћанске заједнице су биле монашке: „А сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко. И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно … ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко“ (Дела ап. 2: 44-45; 4:32). Младићу је за савршенство Спаситељ рекао да прода имање (Мт. 19:21). „И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни“ (Мт. 19:29). „Њима ћу дати у дому свом и међу зидовима својим место и име боље него синова и кћери, име вечно даћу свакоме од њих, које се неће затрти… Њих ћу довести на свету гору своју и развеселићу их у дому свом молитвеном“ (Ис. 56:5,7). „Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога.“ (Мт. 19:11-12).

АСКЕТИКА: „Него изнуравам тијело своје и савлађујем га„, не просто да би више проповедао, него „да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1 Кор. 9:27). „Ко пострада тијелом, престао је да гријеши“ (1 Петр. 4:1). „А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама“ (Гал. 5:24). „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11:12). „А сваки који се бори од свега се уздржава“ (1 Кор. 9:25). „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16:24).

Полемика

Монаштво је сметња за проповед.

Зар проповед обавезно мора да се чује са катедре или стадиона? Сергеју Радоњешком, Серафиму Саровском долазиле су хиљаде. Они су разгоревали милионе срца! И таквих монаха има пуно. Њима се слави и умножава Црква! Када је у историји Цркве било цветање монаштва? А када је било цветање хришћанске проповеди? (у исто време!)

ДУХОВНА ЗВАЊА

ОТАЦ: „И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима“ (Мт. 23:9). Стихови у тој глави (од 8. до 10.) говоре о фарисејима. Они су, називајући се очевима, себе сматрали вишим од других. Такво значење речи „отац“ примењиво је само за Бога. Ту се говори о моралној зарази тог назива, а не о самом називу.

Шта је важније: тело или дух? Зар није отац духовни већи од оца телесног? Зашто онда онај који рађа веће не може да се назива оцем? „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (1 Кор. 4:15). „Авраам је постао „отац свију који вјерују“ (Рим. 4:11). „Молим те за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим“ (Филим. 10). „А Исус одговарајући рече: Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, … или оца … Мене ради и јеванђеља ради, а да неће примити сад … сто пута онолико … и оца“ (Мк. 10:29-30). „Поздравља вас Црква у Вавилону, изабрана као и ви, и Марко син мој“ (1 Пет. 5:13). „Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама“ (Гал. 4:19) Апостол Јован је верујуће називао својом децом: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини“ (3 Јн. 4; 1 Јн. 2:1, 18), а друге је називао и оцима: „Пишем вам, оци…“ (1 Јн. 2:13). „Сине Тимотеје…“ (1 Тим. 1:18). Павле је био девственик. „Ти, дакле, чедо моје, јачај у благодати која је у Христу Исусу“ (2 Тим. 2:1). Павле је називао Тита сином по вери: „Титу, правоме сину по заједничкој вјери…“ (Тит. 1:4)

УЧИТЕЉ: „А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа“ (Мт. 23:8). Ми човека који мисли називамо мислиоцем, онога ко служи – служитељем, гради – градиоцем. А како назвати онога који учи?! Апостол Павле: „За које сам ја постављен учитељ незнабожаца у вјери и истини“ (1 Тим. 2:7; 2 Тим. 1:11). „И ове постави Бог у Цркви … учитеље … Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи?“ (1 Кор. 12:28-29). „Ако је служба, нека је у служењу; учитељство, нека је у учењу“ (Рим. 12:7). „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо (ми учитељи) већма бити осуђени“ (Јак. 3:1).

НАСТАВНИК: „Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос“ (Мт. 23:10). „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу„(1 Тим. 4:15). „Слушајте старјешине своје“ (Јевр. 13:17). „Сјећајте се својих старјешина“ (Јевр. 13:7).

 

ПРЕДАЊЕ

Предање не представља додатни извор информација, већ неизмењиви начин тумачења Светог Писма и Христовог дела. Предање представља смисао и садржај Светог Писма. Библија није самостални учитељ, већ књига Цркве. Правилно схватање Библије није исто што и познавање текста, јер би све секте које поседују текст поседовале и његов смисао! Критеријум истине у схватању Писма је степен припадања Предању. „Неуки и неутврђени изврћу Писма“ (2 Петр. 3:16). Зато, „браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). „Ви, дакле, што чусте од почетка, то у вама нека остане; ако у вама остане то што од почетка чусте, и ви ћете остати у Сину и у Оцу“ (1 Јн. 2:24). „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох“ (1 Кор. 11:2) „Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2 Сол. 3:6). „О Тимотеје, сачувај повјерен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања“ (1 Тим. 6:20). „Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене у вјери и љубави у Христу Исусу“ (2 Тим. 1:13). „И што си чуо од мене пред многим свједоцима, то предај вјерним људима“ (2 Тим. 2:2). „Што и научисте, и примисте и чусте и видјесте на мени, оно чините“ (Фил. 4:9).

Полемика

Предање је било неопходно само до канона Новог Завета.

Правилно схватање Писма јесте део Предања. Оно је неодвојиво од текста. Одсуство Предања, уз постојање текста и ето – хиљаду секти које су све „у праву“ јер принцип „Sola Scriptura“ (само Свето Писмо) не поставља границе у тумачењу.

Држећи се Светог Писма могуће је спасити се и без Предања.

Може, држећи се целог Светог Писма, тј. држећи се Предања: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15).

Црква је само констатовала већ формирани канон.

Сви Васељенски Сабори су имали исти карактер. Међутим, јако важан значај за хришћанске догмате и припадају Православној Цркви и Картагински (397 г.; 419. г.), Ипонски (393. г.) као и посланица Светог Атанасија Александријског (367. г.) које су одредиле канон књига Новог Завета.

Ако је Православна Црква (као што говорите) имала много (православних) заблуда, онда је поступила апсурдно утврдивши канон који противречи њеној пракси. Испада да је Црква утврдила канон Новог Завета само зато што га није схватала у потпуности? Или ипак у Светом Писму нема противречности пракси Цркве четвртог века!

„Ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке“ (Отк. 22:18).

Ако говоримо о Откровењу Јовановом – књига је написана 95. године, а Јеванђеље и посланице апостола Јована су написане од 98. до 105. године. Шта да се каже сада?

„А поганих и бабских прича клони се“ (1 Тим. 4:7).

Да би се од њих клонио, као и увек, потребно је „стајати чврсто и држати предања, којима смо научени“ (2 Сол. 2:15); „памтити и држати предања као што вам предадох“ (1 Кор. 11:2). Тиме се Свето Писмо и чува од произвољних тумачења. „Не мудровати више од онога што је написано“ (1 Кор. 4:6), јер су неки спорили о учитељима: ко је Павлов, ко Аполосов итд. (1 Кор. 1:12). У тој истој посланици: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох“ (1 Кор. 11:29).

„Да не уче друкчије, нити да се баве бајкама и родословима бескрајним, који више наводе на препирке неголи на служење Богу у вјери“ (1 Тим. 3:4).

Овде се не говори о апостолском Предању, већ о незнабожачкој и гностичкој митологији. Гностици су мешали незнабоштво са хришћанством, говорећи о својим боговима (еонима) са њиховим бесконачним родословима: „А лудих запиткивања и родослова и спорова и препирања о закону клони се; јер је то некорисно и сујетно“ (Тит. 3:9). Например, „Именеј и Филит, који застранише од истине, говорећи да је васкрсење већ било“ (2 Тим. 2:17-18).

 

ИКОНА

Идолопоклонство представља поклоњење творевини уместо Творцу, које је понекада праћено обоготворавањем дела сопствених руку.

Наше питање: формулишите шта је идолопоклонство. Ако правилно формулишу рећи: Дакле, ваша дефиниција не дозвољава вам да нас оптужите за идолопоклонство! Ако неправилно формулишу питати: да ли су у том случају Мојсеј, Давид и други – идолопоклоници?!

ПОКЛОЊЕЊЕ ЛИКУ: Зашто се при молитви окретати Јерусалиму и храму? „И тако се обрате к Теби свим срцем својим и свом душом својом у земљи непријатеља својих, који их заробе, и помоле Ти се окренувши се к земљи својој“ (1 Цар. 8:48). „А Данило … отиде својој кући, где беху отворени прозори у његовој соби према Јерусалиму, и падаше на колена своја три пута на дан и мољаше се и хвалу даваше Богу свом“ (Дан. 6:10). „Клањам се у светој цркви Твојој“ (Пс. 5:7). „Поклањам се пред светом црквом Твојом“ (Пс. 138:2). „Дижем руке своје к светој цркви Твојој“ (Пс. 28:2). Исус Навин је падао ничице пред ковчегом: „А Исус раздре хаљине своје и паде лицем на земљу пред ковчегом Господњим“ (Ис. Нав. 7:6). Апостол Павле се молио у храму до иступљења: „док се мољах у храму да дођох у занос“ (Дела. Ап. 22:17), ишао у Јерусалим ради поклоњења (Дела ап. 24:11). „Јаков се … поклони преко врха палице своје“ (Јевр. 11:21). Христос „је икона Бога невидљивога“ (2 Кор. 4:4; Кол 1:15). „Обличје бића Његовога“ (Јевр. 1:3). „Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао“ (Јн. 5:23). Писмо забрањује издају Бога. (Пс. 106: 20-21; Дела ап. 7:39-41; Ис. 44:17; Јер. 2:27-28). Код нас нема дилеме Коме се поклонити!

ШТА ЈЕ БИО КОВЧЕГ ЗА ИЗРАИЉА?: Ковчег је био предмет поклоњења: пред њим су приносили паљенице: „Тада се пробуди Соломун … дође у Јерусалим, и ставши пред ковчег завета Господњег принесе жртве паљенице и жртве захвалне“ (1 Цар. 3:15), певали: „Славим Те, Господе, од свега срца свог, пред боговима певам Теби. Поклањам се пред светом црквом Твојом, и славим име Твоје, за доброту Твоју и за истину Твоју“ (Пс. 138:1-2), кадили: „И намести олтар златни у шатору од сведочанства пред завесом. И покади на њему кадом мирисним, као што беше заповедио Господ Мојсију“ (2 Мојс. 40:26-27), палили кандила: „И начини свећњак од чистог злата… И начини му седам жижака и усекаче и спремице за гар од чистог злата“ (2 Мојс. 37:17,23). Жртвеник је стајао пред завесом: „И метни га пред завес који виси пред ковчегом од сведочанства према заклопцу који је над сведочанством, где ћу се с тобом састајати“ (2 Мојс. 30:6). Ковчег се називао чак и Господом: „И кад полажаше ковчег, говораше Мојсије: Устани Господе, и нека се разаспу непријатељи Твоји, и нека беже испред Тебе који мрзе на Те. А кад се устављаше, говораше: Уврати се, Господе, к мноштву хиљада Израиљевих“ (4 Мојс. 10:35-36) „И кад они који ношаху ковчег Господњи поступише шест корака, принесе на жртву вола и дебела овна. И Давид играше из све снаге пред Господом“ (2 Сам. 6:14).

ЧУДЕСА: Ковчег у храму Дагона (1 Сам. 5.1:12); змија од бронзе; Ковчег при преласку Јордана (Ис. Нав. 3:5), ношење око Јерихон (Ис. Нав. 6:5-7). Петрова сенка која ј еисељивала је такође слика: „Тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сјенка његова осјенила кога од њих“ (Дела ап. 5:15).

СВЕШТЕНЕ СЛИКЕ (ИКОНЕ) У СТАРОМ ЗАВЕТУ: змија од бронзе (4 Мојс. 21:8-9); херувими са лицем човека и лава (Јез. 41:17-19); херувими на ковчегу (2 Мојс. 25: 8, 22) и на зидовима шатора (2 Мојс. 26:1, 31); у унутрашњем делу храма (1 Цар. 6:23); на зидовима храма (2 Днев. 3:7); у Светињи над светињама и на завеси (2 Днев. 3:10,14); у другом храму (Јез. 41:17-25). Апостол Павле: „знамо да идол није ништа“ (1 Кор. 8:4), а на другом месту „херувими славе“ (Јевр. 9:5).

ВЕЗА ЛИК – ПРВОЛИК: Однос поштовања према фотографији човека не значи њено обожавање. Мајка која љуби фотографију сина не изазива одвратност код протестаната. Зашто је православни хришћанин који љуби лик Спаситеља – идолопоклоник? „Начинише лик звијери… И би јој дано да лику звијери даде дух“ (Отк. 13:14-15). Ако ће ђаво деловати преко лика, зар Бог не може? Па и како тај лик звери може утицати на хришћане, ако је веза „лик-прволик“ измишљотина? Например, археолози су ископали јако стару новчаницу. Током експертизе су схватили да је новчаница лажна. Да ли то говори о томе да у том раздобљу уопште није било новчаница? Не, управо супротно: постојале су, чак су се и цениле (зато су се и фалсификовале). Следи да указивање на поклањање на крају времена лику звери говори о томе да ће оно заменити, за хришћанина природно, поклањање лику Истинитог Бога. Лик Звери је „фалсификована икона“. Древни су се спасавали гледајући на праслику распећа, а ми на његов лик: „И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији“ (Јн. 3:15).

Полемика

„И замијенише славу бесмртнога Бога подобијем“ (Рим. 1:23)

Незнабошци су обоготворили оно што им је говорило о Богу. Ми разликујемо Бога од иконе.

А где је написано да се поштују иконе?

А где је написано да се клања ковчегу, храму, Јерусалиму? Где је заповест да се пише Јеванђеље, чита, штампају брошуре, итд? на којој основи су посланице апостола Павла укључене у Библију?

У првом веку није било икона.

То нас ништа не обавезује. Јер у првом веку није било ни плаката, летака, би богослужбених семинарија, итд. ако су у принципу иконе могуће, онда се држи Писма. Зар Свето Писмо протествује против икона? Ето, и ти протествуј против идола, али ћути за иконе.

Златно теле је било икона Јахвеа (2 Мојс. 32:8).

Не. Они, „се окренуше срцем својим према Египту, и принесоше жртву идолу“ (Дела ап. 7:39,41). „Мењаху славу своју на прилику вола, који једе траву. Заборавише Бога, Спаситеља свог, који је учинио велика дела у Мисиру“ (Пс. 106:20-21).

 

МАЈКА БОЖИЈА

ОНА ЈЕ УЗВЕЛИЧАНА ОД БОГА: „Што ми учини величину Силни“ (Лк. 1:49). Смисао речи „прослављати“? „Гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:48).

УВЕКДЕВСТВЕНОСТ: Као одговор Анђелу: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ (Лк. 1:34). Она је већ била заручена. Да јој је предстојао супружнички живот, њен израз би био неумесан. Ако невести кажу: „родићеш сина и назваћеш га Никола“, онда би њој, која још није спавала са мужем било глупо да се чуди и пита: „Како ће то бити?“. Марија је питала анђела јер то себи уопште није представљала могућим! Она је дала авет девствености за цео живот!

Зато је и након напуњених 15 година заручена за Јосифа, јер није могла више остати у храму. Пророштво о Дјеви Марији: „И рече ми Господ: Ова врата нека буду затворена и да се не отварају, и нико да не улази на њих, јер је Господ Бог Израиљев ушао на њих; зато нека буду затворена“ (Јез. 44:2).

Полемика

Пресвета Богородице, спаси нас.

„Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1 Кор. 9:22). „Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају“ (1 Тим. 4:16). „Не бих ли како … спасао неке од њих“ (Рим. 14:11). „Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?“ (1 Кор. 7:16).

Зашто Христос није прославио Мајку Божију?

Христос за време живота на земљи никога није узвеличао од Својих угодника. Чак апостол Павле који „се потруди више од свију“ (1 Кор. 15:10) није био похваљен од Господа: „Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ“ (2 Тим. 4:8), а не за живота. За Светог Јована је рекао да „међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља„, али и додао да „најмањи у Царству небескоме већи је од њега„. (Мт. 11:11). Своје поштовање према Мајци Божијој Господ је показао на Крсту (Јн. 19:27) када је у лику Светог Јована Богослова свим хришћанима показао Коме да се са дечијом љубављу и поверењем обраћају у молитвама.

Мајка Божија је имала другу децу – браћу Господњу.

Да је то било тако, Господ је не би препоручио Јовану (Јн. 19:26-27). Јаков, брат Господњи је дуго био епископ Јерусалима (Гал. 1:19). И друга „браћа Господња“ су била у Јерусалиму (Мт. 13:55) и нису се називали браћом, већ слугама Исуса Христа (Јак. 1:1; Јуд. 1). Мајка Божија се нигде не назива мајком Јакова, Јосије, Јуде и Симона, већ само мајком Исуса Христа. Зар би Марија, Која је родила крај очекивања – Месију, пожелела да има децу, када друге жене, које су желеле да себе посвете Богу, нису имале мужеве?

Браћа: Јаков, Јосија, Симон, Јуда?

Код Крста су стајале три Марије: Његова Мајка, Марија Магдалина и Марија коју Јован назива Клеопова, „сестра матере његове“ (Јн. 19:25). Матеј и Марко су је називали мајком Јакова и Јосије (Мт. 27:56; Мк. 15:40), Лука – мајком Јакова (Лк. 24:10). Следи да су Јаков и Јосија деца Марије Клеопове. А пошто су се и Симон и Јуда називали Христовом браћу заједно са њима, онда су и они њена деца.

„И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца“ (Мт. 1:25).

Овде се говори о чистоти Марије до Рођења. Одавде се не може закључити о њеном браку са Јосифом и надаље. „Име ће његово бити увек; докле тече сунца, име ће његово расти“ (Пс.72:17). „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). Да ли то значи да након Суда Он неће бити са нама? Ако следимо вашу логику, добијамо овакав апсурдни закључак. Реч „Првенац“ је такође означавало и „једини“, „јединородни“. Иако нису све израиљске породице имале много деце, свима је речено: „Посвети ми сваког првенца, шта год отвара материцу у синова Израиљевих, и од људи и од стоке“ (2 Мојс. 13:2).

„Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје“ (Пс. 69:8)

Јовану је Исус рекао: „Ево ти Мајке„, а Марији: „ето ти сина“ (Јн. 19:26-27). Да ли је Јован постао „син Христове Мајке“? Јесте! Значи, Јосифови синови су након обручења постали синови Марије. О њима се и говори. И уопште, 69. псалам се не може буквално применити на Христа.

Христос је одбацивао Божију Мајку: „Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати“ (Мт. 12:50).

Чак на Крсту Господ се бринуо о Њој. У овом стиху се говори о духовном сродству са ученицима, а Она се није одвајала од ученика и апостола: „Ови сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и са Маријом матером Исусовом и са браћом његовом“ (Дела ап. 1:14).

 

ПОШТОВАЊЕ СВЕТИХ

„Праведник ће се спомињати увек“ (Пс. 112:6). „Спомен праведников остаје благословен“ (Прич. 10:7). „Сјећајте се својих старјешина … гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову“ (Јевр. 13:7).

МИ СМО ЈЕДНА ЦРКВА: Приступили смо „Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника„. (Јевр. 12:22-23). Јер Бог је одредио „да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (Еф. 1:10). „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1 Кор. 12:26-27).

ОНИ НАС ЧУЈУ: Свети нас чују јер су равни Анђелима. „Бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15:10). „Душе закланих за ријеч Божију“ су знале за ситуацију на земљи: „Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи?“ (Отк. 6:9,10). „Господ не чини ништа не откривши тајне своје слугама својим пророцима“ (Ам. 3:7). „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам“ (Јн. 15;15). Авраам је знао за Мојсеја и пророке (Лк. 16:29). Господ је Светима и за време живота на земљи откривао много. Зар неће још више након њиховог одласка?

ОНИ СЕ МОЛЕ ЗА НАС: Богати грешник у причи (Лк. 16:28) бринуо се о судбини своје живе браће. Зар се праведници неће тим више након смрти молити за нас? „А трудићу се да се послије мојега одласка (смрти) ви свагда сјећате овога“ (1 Петр. 1:15). „А мени не дао Бог да згрешим Господу и престанем молити се за вас“ (1 Сам. 12:23).

НИЈЕ ГРЕХ ОБРАЋАТИ СЕ СВЕТИМА: „Слуга мој Јов нека се помоли за вас, јер ћу доиста погледати на њ да не учиним с вама по вашој лудости“ (Јов. 42:8). „Јер је (Авраам) пророк, и молиће се за те, те ћеш остати жив“ (1 Мојс. 20:7). Симон маг: „Помолите се ви за мене Господу да не наиђе на мене ништа од онога што сте рекли“ (Дела ап. 8:24).

ЗАПОВЕСТ О УЗАЈАМНОЈ МОЛИТВИ: „Молите се Богу једни за друге, да … Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5:16). „Не престајемо молити се Богу за вас“ (Кол.1:9). Узајамна молитва је знак љубави, а „љубав никад не престаје“ (1 Кор. 13:8).

ПРИМЕРИ ПОКЛАЊАЊА: Синови пророка поклонили су се Јелисеју до земље (2 Цар. 2:15). Синови Јакова су се поклонили Јосифу до земље (1 Мојс. 42:6). Јаков се „поклони до земље седам пута“ (Исаву) (1 Мојс. 33:3). Жене пред Јелисејем (2 Цар. 4:37). Навуходосор се поклонио Данилу (Дан. 2:6). Авдија Илији (1 Цар. 18:7). Тамничар „дрхтећи паде пред Павла и Силу“ (Дела ап. 16:29).

Полемика

Христос је једини „посредник између Бога и људи“ (1 Тим. 2:5).

Да, сјединивши у Себи све „што је на небу и што је на земљи“ (Еф. 1:10) укинуо је препреку између човека и Бога. У томе је Његово посредништво и заступништво. Али молитвенихзаступника имамо много. „Уз помоћ и ваше молитве за нас, да од многих лица буде узнета за нас изобилна благодарност Богу“ (2 Кор. 1:11). 24 старца (слика спасених праведника) пали су пред Богом са молитвама Светих (Отк. 5:8; 8:4).

Петар је зауставио Корнилија када му се поклонио (Дела ап. 10:26).

Незнабожац је Петра сматрао за Бога. „Устани, и ја сам само човјек“ (Дела ап. 10:27). Незнабошци су били склони томе, као например у Листри где су апостоле сматрали за богове (Дела ап. 14:11-15).

 

АНЂЕЛИ

Хришћани имају Анђела чувара: „јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога“ (Мт. 18:10). Када је Петар изашао из тамнице и куцао на врата, хришћани нису веровали и говорили: „То је анђео његов“ (Дела ап. 12:15)

СЛУЖЕ НАШЕМ СПАСЕЊУ: „Анђео, који ме је избављао од сваког зла“ (1 Мојс. 48:16). „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15:10).

МОЛЕ СЕ ЗА НАС: Анђелу „бијаше му дано много тамјана да принесе са молитвама свих светих на златни жртвеник пред пријестолом. И узнесе се дим од тамјана са молитвама светих из руке анђелове пред Бога“ (Отк. 8:3-4). Анђео се молио: „Господе над војскама, кад ћеш се већ смиловати Јерусалиму …? А Господ одговори анђелу који говораше са мном, добрим речима, милим речима“ (Зах. 1:12-13).

ПРИМЕРИ ПОКЛОНА: Исус Навин се поклонио Михаилу (Ис. Нав. 5:14). Маној и његова жена (Суд. 13:20). Лот (1 Мојс. 19:1). Валаам (4 Мојс. 22:31). Данило (Дан. 10:9, 15; пред Гаврилом 8:17).

Полемика

Анђео је забранио Јовану да му се поклони (Отк. 22:9).

Јован је био у духу пророчком (Отк. 1:10), тј. раван анђелима. Слушао је заповест од Анђела: „Поклоните се Ономе који створи небо и земљу“ (Отк. 14:7), а у том тренутку није хтео да се поклони Творцу, већ створењу. Треба приметити да је Јован (најстарији апостол!) у души имао побожни начин поклоњења Анђелу.

„Нико да вас не обмањује служењем анђелима“ (Кол. 2:18).

Овде рећи о јереси гностика. Они су обоготворили анђеле и одбацили Главу – Христа.

Забрањено је служење војсци небеској.

Говори се о звездама на небу, којима су се клањали незнабошци. „Да не би подигавши очи своје к небу и видевши сунце и месец и звезде, сву војску небеску, преварио се и клањао им се и служио им“ (5 Мојс. 4:19).

 

СВЕТЕ МОШТИ

Поштовање светих моштију је знак љубави према Светима. Јер и протестанти љубе и на сваки начин украшавају (поштују) тела (мошти) својих покојника на сахранама! Зашто оно што протестанти себи дозвољавају сваки пут за рвеме сахране, ми немамо права да чинимо увек?

Питање: да ли Бог може да чини чуда преко материје? Да ли могу хришћани да моле за то?Чак је одећа праведника чинила чуда: „Тако да су убрусе знојаве од тијела његова (Павлова)или појасеве носили на болеснике и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих„(Дела ап. 19:12); Христова одећа: „И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове; и који се дотакоше оздравише“ (Мт. 14:36), плашт Илијин (2 Цар. 2:14), Петрова сенка (Дела ап. 5:15). Од Јелисејевих моштију је васкрсао мртвац (2 Цар. 13:21).

Полемика

„Тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега“ (1 Кор. 15:50).

Ту се не говори о поштовању моштију, већ о природи људи у Царству Божијем: „мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити“ (1 Кор. 15:52). Види 1 Кор. 15:53-54. Христос ће „преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове“ (Фил 3:21).

„У то време, извадиће се из гробова кости царева … кнезова … свештеничке … пророчке. И разметнуће се према сунцу и месецу и свој војсци небеској“ (Јер. 8:1-2).

Треба читати то место у потпуности. Тамо се изобличују зли људи који се клањају Ваалу, Астарти и звездама (Јер. 7:18) и другим боговима (2 Цар. 23:4,6). Пророштво се испунило за време цара Јосије (2 Цар. 23 глава). Заповедио је да се не дирају кости пророка Божијих (2 Цар. 23:17-18).

Зашто се у Старом Завету нису поклањали?

Знања о Богу у Старом Завету при одсуству благодати искупљења су била тешко схватљива. Сада, благодаћу Христовом, чула верних су „навиком извјежбана за разликовање и добра и зла“ (Јевр. 5:14).

 

ДУША

Реч „душа“ („дух“) у Светом Писму има четири значења:

1. Човек: „Када се грађаше ковчег, у коме се мало, то јест, осам душа спасоше водом“ (1 Петр. 3:20; „Свака душа да се покорава властима које владају“ (Рим. 13-:1). „Додаде се у тај дан око три хиљаде душа“ (Дела ап. 2:41).

2. Живот: „Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10:39). „Живот свој положићу за тебе“ (Јн. 13:37).

3. Крв животиња: „Крв ни једног тела не једите, јер је душа сваког тела крв његова. Ко би је год јео, да се истреби“ (3 Мојс. 17:14).

4. Духовни део човека: Господ је „створио човеку дух који је у њему“ (Зах. 12:1).

Старозаветне представе о људском духу и загробном животу су замењене Новозаветним.

Човек и животиња нису створени на исти начин: тело из земље, а душа је од Божијег удаха: „А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива“ (1 Мојс. 2:7). Код животиња је душа од земље: „Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим“ (1 Мојс. 1:24).

„Јеховини сведоци“ пишу: „Када је Бог удахнуо у нос „дух животни“, човекова плућа су се напунила ваздухом.“[1] А како је код животиња? Њихова плућа су се напунила и без Бога?

ДУША И ТЕЛО СУ РАЗЛИЧИТА НАЧЕЛА: „јер дух је срчан али је тијело слабо“ (Мк. 14:38). Павле тело супротставља духу: „Али видим други закон у удима својим … ко ће ме избавити од тијела смрти ове?“ („ја“ је бестелесно!) (Рим. 7:23-24). „Очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа“ (2 Кор. 7:1).

ДУХ ЈЕ РАЗУМАН: „Мој дух се моли, а ум је мој без плода“ (1 Кор. 14:14). „И обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему“ (Лк. 1:47). „Пренеможе дух мој у телу мом“ (Дан. 7:15). „Сад је душа моја узбуђена“ (Јн. 12:27).

ПОСТОЈИ И БЕЗ ТЕЛА: „Знам човјека у Христу који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба“ (2 Кор. 12:2). Илија се молио: „Господе Боже мој, нека се поврати у дете душа његова. И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дете душа његова, и оживе“ (1 Цар.17:21-22). „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао“ (Проп. 12:7). „И духовима савршених праведника“ (Јевр. 12:23).

СМРТ НЕ УБИЈА ДУШУ: „Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан… јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно“ (2 Кор. 4;16,18). Дух Самуила говори Саулу: „Господ је учинио како је казао преко мене… И Господ ће предати и Израиља с тобом у руке Филистејима; те ћеш сутра ти и синови твоји бити код мене“ (1 Сам. 28:17,19). „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити“ (Мт. 10:28). „Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“ (Фил. 1:21-23). Какав је добитак човеку да спава до васкрсења? „Више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа“ (2 Кор. 5:8).

СВЕСТ НАКОН СМРТИ: „А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи“ (Лк. 20:38). Ако су умрли живи Богу само у сећању, онда је Он Бог мртвих! „И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху“ (Мт. 17:3 о одласку у Јерусалим Лк. 9:31). Душе „повикаше гласом силним говорећи… И свакоме од њих даде се хаљина бијела“ (Отк. 6:10-11).

ТЕЛО ЈЕ ОБИТАЛИШТЕ ДУШЕ: Петар о својој смрти: „Знајући да ћу ускоро оставити тијело своје“ (2 Петр. 1:14; Ис. 38:12; 2 Кор. 5:1-2). Људи живе „у кућама земљаним“ (Јов. 4:19).

ПРОПОВЕД ДУХОВИМА: Христос „сиђе и проповиједа духовима у тамници“ (1 Петр. 3:19; 4:6; Еф. 4:9). Душа Христова није умрла, а Он је по људској природи „постао истовјетан“ нама (Фл 2:6-7). „Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески“ (1 Кор. 15:48). Небески праведници су тријумфални сабор: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (Јевр. 12:22-23).

Полемика

„Мртви не знају ништа … јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у гробу“ (Проп. 9:5,10).

Овде се излаже поглед са тачке гледишта човека који „живи под сунцем“. „Нити им има плате“ (Проп. 9:5), тј. ове на земљи. Говори се само о земаљском погледу на смрт. Сам Пропвоедник верује у суд: „Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла“ (Проп. 12:14). „Чини док си жив“ – то је основна мисао коју је овде нагласио Проповедник. Међутим, узводећи мисао од земаљског ка небеском, Проповедник говори: „човек иде у кућу своју вечну… И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао“ (12: 5,7).

„Изиђе из њега дух, и врати се у земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове“ (Пс.146:4).

Погледајте претходни стих: „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у ког нема помоћи“ (стих 3), тј. не треба се надати на људе, јер човек умире и све његове наде и сила пропадају. Треба се надати само на Бога, јер су и моћници овог света смртни: „Благо ономе, коме је помоћник Бог Јаковљев, коме је надање у Господу, Богу његовом“ (стих. 5).

„Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те славити?“ (Пс.6:6).

Типична старозаветна представа о загробном уделу грешника: пакао је место (стање) максималне удаљености од Бога, место где Бог не слуша грешне.

„Неће Те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо где се ћути“ (Пс.115:17).

Говори о духовно и морално умрлима. „Него ћемо ми благосиљати Господа одсад и довека. Алилуја!“ (стих 18).

„Хоће ли Те прах славити или казивати истину Твоју?“ (Пс. 30:9).

Давид се моли за избављење од превремене смрти, да би јављао људима Бога, прославља Бога: „Господе, Боже мој! Довека ћу Те хвалити“ (Пс. 30:12).

„Живи, живи, они ће Те славити“ (Ис. 38:19).

Тако су мислили у Старом Завету. Међутим, раздвајање душа од тела Језекија описује овако: „Век мој прође и пренесе се од мене као шатор пастирски; пресекох живот свој као ткач, одсећи ће ме од оснутка; од јутра до вечера учинићеш ми крај“ (Ис. 38:12), тј. његова душа неће умрети, већ ће се само „пренети“.

„Јер си прах, и у прах ћеш се вратити“ (1 Мојс. 3:19).

Сетимо се да је само тело Адама узето из земље, а да је дух дан од Бога и зато ће се „вратити прах у земљу, како је био, а дух се врати Богу, који га је дао“ (Проп. 12:7).

„Лазар заспа“ (Јн. 11:11).

Реч „заспа“ говори о неделатности тела. Христос је „пробудио“ (Јн. 11:11) Лазара, тј. васкрснуо његово тело. Код човека који спава душа остаје жива. У односу на дух реч „васкрснути“ се примењује само на живе (Кол. 2;12), а у односу на телу – оживити га.

 

ВАСКРСЕЊЕ У ТЕЛУ

„А они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа. И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам“ (Лк. 24:37-39). Зар је Спаситељ обмањивао?

Након смрти и до васкрсења Христос је био „усмрћен тијелом, а оживјевши духом; Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници“ (1 Петр. 3:18-19). „Зато је и мртвима проповиједано јеванђеље, да приме суд по човјеку тијелом, а да живе по Богу духом“ (1 Петр. 4:6; Еф. 4:9).

Тома је додирнуо Христа. (Јн. 20:27). „Што тражите живога међу мртвима? Није овдје, него устаде“ (Лк. 24:5-6). Ако је васкрсао духом, чему онда тело? Кажите нам, зашто се васкрсењем назива нестајање тела?

 

МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ

Ми се не молимо за умрле. Таквих нема. Нисмо тело волели, и не молимо се за мртво тело. Коначно одређивање удела не може бити јер није било ни Суда. „А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи“ (Лк. 20:38. Рим. 14:8-9). „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор. 12:26).

МОЛИТВА И ЉУБАВ НЕМАЈУ ГРАНИЦА: „Љубав никад не престаје“ (1 Кор. 13:8). „Молите се Богу једни за друге … Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5:16). „И сваком молитвом и прозбом молите се … за све свете“ (Еф. 6:18). „Што год хоћете иштите и биће вам“ (Јн. 15:7). „И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете“ (Мт. 21:22). Могућност промене након смрти: „који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем“ (Мт: 12:32). Ако иза гроба не би постојала могућност измене стања (крштене) душе, не би било ни благовести: „Којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници“ (1 Петр. 3:19). Зашто Христос има кључеве од пакла? (Отк. 1:18).

Полемика

Прича о богаташу и Лазару.

Односи се на Стари Завет, када је постојао само „закон и пророци“. У Новом Завету је Христос, сишавши, разорио ад (Отк. 1:18):

„Јер ко умрије ослободи се од гријеха.“ (Рим. 6:7)

Говори се о умрлима у Старом Завету и о првородном греху. „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло“ (2 Кор. 5:10).

У вечности су немогуће промене.

Смрт до Суда још није улазак у вечност. Душе убијених су у пребивале у времену: „речено им би да почину још мало времена“ (Отк. 6:11). Анђели сада пребивају у времену (Лк. 15:10; Дан. 10:12-14; Јов. 38:7). Ако је након смрти вечност (у потпуном смислу) онда је Суд над мртвима немогућ.

 

ХРИСТОС – БОГ

КАКО ПОШТУЈЕТЕ ОЦА? Тако поштујте и Сина, јер Бог жели: „Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко (тако) не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао“ (Јн. 5:23). О томе како треба поштовати Бога: „Господа над војскама светите; и Он нека вам је страх и бојазан“ (Ис. 8:13).

Пример једнаког поштовања – једнако славословље Сину и Оцу.

СИНУ: „Да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа, коме је слава и сила у вијекове вијекова“ (1 Петр. 4:11). „Њему слава и сила у вијекове вијекова„. (1 Петр. 5:11). „Ономе што сједи на пријестолу, и Јагњету, благослов и част и слава и моћ у вијекове вијекова“ (Отк. 5:11).

ОЦУ: „Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све. Њему слава у вијекове“ (Рим. 11:36). „По вољи Бога и Оца нашега, Којему слава у вијекове вијекова“ (Гал. 1:4-5). „А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова“ (1 Тим. 1:17).

КОЛИКО ИМАМО ГОСПОДА: „Рече Господ Господу мом“ (Пс. 110:1). „Ми имамо само једногаБога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега“ (1 Кор. 8:6). „Један Господ, једна вјера, једно крштење“ (Еф. 4:5). Ако реч „Један Бог“ искључује Сина из Божанства, онда назив Сина „Један Господ“ искључује Оца из Господства. „Господ“ је Име Божије. (Ис.42:8; Пс.83:18; 68:4; Ам.5:8; 9:6.)

ДА ЛИ СТВОРЕЊЕ МОЖЕ ДА СЕ НАЗИВА БОГОМ?: А да ли може истинитим? Значење речи „Истинити“? „А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вјечни“ (1 Јн. 5:20). „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио; Он који је сјај славе и обличје бића Његовога и који држи све моћном ријечју својом, пошто сам взврши очишћење гријехова наших, сједе са десне стране Величанства на висинама„(Јевр. 1:1-3)

КО СЕ ЈАВИО У ТЕЛУ?: „И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу“ (1 Тим. 3:6)

„Јер коме од анђела икада рече: Син мој јеси Ти, ја те данас родих?“ (Јевр. 1:5). Син је Рођен: (Пс.2,7; Дела ап. 13,33; Јевр.5,5; Прич.8,24;25; 1Јн.5,1; Кол. 1,15).

Питање за „Јеховине сведоке“: да ли може Анђео да поседује сопствену божанску силу? „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност“ (2 Петр. 1:3).

„Да се Христос вјером усели у срца ваша… да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3:17,19). Како је то могуће ако Христос није Бог? Дакле ако се Анђео усели у срце и испуни га сваком пуноћом Божијом, шта онда Бог има да допуни ту?

Христос је Богочовек: „Јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно“ (Кол. 2:9).

„У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог“ (Јн. 1:1). Није се појавило у почетку у Бога, већ „бјеше„. Син је Бог „нити му дани имају почетка нити му живот има свршетка“ (Јевр. 7:3). Беспочетан је, јер је рођен ван времена: „од вечних времена“ (Мих. 5:2). Он је и Творац саме вечности: „Отац вечни“ (Ис.9:6). Христос је „Начелник живота“ (Дела ап. 3:15) и сам живот (Јн. 14:6; 1 Јн 1:2).

Апостол Тома: „Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: … блажени који не видјеше а вјероваше„. (Јн, 20:28-29).

ПРЕД КИМ ЈЕ ИШАО ЈОВАН КРСТИТЕЉ?: Коме је приправљао пут? „И многе ће синове Израиљеве обратити Господу Богу њиховоме; И он ће напријед ићи пред њим у духу и сили Илијиној“ (Лк. 1:16-17; види Мал. 3:1).

Јован Крститељ цитира Исаију: „приправите пут Господњи; поравните стазе његове“ (Лк. 3:4). Код Исаије: „Приправите у пустињи пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашем“ (Иса. 40:3), тј. Христу.

„Одричу се јединога Владике и Господа нашега Исуса Христа“ (Јуд. 1:4). „Ја те, дакле, заклињем пред Богом и Господом нашим Исусом Христом“ (2 Тим. 4:1). „Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа“ (Тит. 2:13).

Овде реч „и“ не одваја, већ допуњује, као например: „Бога и Оца„ (Рим.15,16;Кор.15,24;Кол.2,2).

„За Сина пак: Пријесто је твој, Боже, вавијек вијека; … због тога те помаза, Боже, Бог твој … коме од анђела икад рече: Сједи мени са десне стране“ (Јевр. 1:8, 9,13). „Бог силни, Отац вечни“ (Ис. 9:6).

Апостоли су незнабошцу рекли: „Вјеруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој… и радоваше се са свим домом својим што је повјеровао у Бога“ (Дела ап. 16:31,34).

„НИКО НИЈЕ БЛАГ ОСИМ ЈЕДНОГА БОГА“ (МТ. 19:17). „Благодат Господа Исуса Христа … са свима вама“ (2 Кор. 13:13). „И Логос постаде тијело и настани се међу нама, … пун благодати и истине“ (Јн. 1:14).

„Јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Мт. 4:10). „Господу Христу служите“ (Кол. 3:24). „И нека му се (Христу) поклоне сви анђели Божији“ (Јевр. 1:6). „Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил. 2:10).

ЗБОГ ЧЕГА СУ РАСПЕЛИ ХРИСТА?: „Што и Бога називаше својим Оцем градећи се једнак Богу“ (Јн. 5:18). „Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом“ (Фил. 2:6).

„Славу своју нећу дати другом“ (Ис. 42:8; 48:11). А Христос је славу Оца имао одувек: „И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде“ (Јн. 17:5). Он је Господ славе: „Имајте вјеру у нашега Господа славе Исуса Христа“ (Јак. 2:1). „Не би Господа славе разапели“ (1 Кор. 2:1). Бог је дао славу другоме?

СВУДАПРИСУТАН ЈЕ ЈЕДИНО БОГ: „Говори Господ; не испуњам ли ја небо и земљу?“ (Јер. 23:24). „Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса да испуни све“ (Еф. 4:10). „Јер гдје су два или три сабрана у Име Моје, ондје сам и Ја међу њима“ (Мт. 18:20). „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу“ (Јн. 3:13; 14:23).

СТВОРЕЊЕ НЕ МОЖЕ ПОЗНАТИ ТВОРЦА: „Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“ (Рим. 11:34; Јов. 26:14; 37:23; Пс. 145: 3). „Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега“ (1 Кор. 2:11). „Нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син“ (Мт. 11:27). „Као што Отац познаје мене и ја Оца“ (Јн. 10: 15; 8:55).

КО И ШТА МОЖЕ САВЕТОВАТИ БОГА?: „Или ко му би савјетник?“ (Рим. 11:34; Ис. 46:10). Међутим, управо „намера је Господња тврда довека“ (Пс.33:11; Ис. 46:10; „По одређеном савјету и промислу Божијем“ (Дела 2: 23; 4:28). „То су одредили стражари и изрекли свети“ (Дан. 4:14). Међутим, створење није саветник Богу већ је Син „Дивни Саветник“ (Ис.9:6).

ДА ЛИ ЈЕ ПО ЛИКУ БОЖИЈЕМ СТВОРЕН ЧОВЕК?: „Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми“ (1 Мојс. 1:26). „Јер сам ја Бог, и нема другог Бога, и нико није као ја“ (Ис. 46:9; 2 Мојс. 9:1). Чак ни у делима не може бити сличног Богу „у великим делима, која си учинио, Боже, ко је као Ти?“ (Пс. 71:19).

„Тада му говораху: Ко си ти? И рече им Исус: Почетак, што вам и кажем“ (Јн. 8:25; 2 Мојс. 3:14). Христос је „славније Име наслиједио“ (Јевр. 1:4).

Питање: какво Име?

У ЧИЈЕМ ИМЕНУ ИМАМО СПАСЕЊЕ? „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Дела ап. 4:12). У коме је спасење? Сем Христа „нема ни у једноме другоме спасења“ (Дела ап. 4:11). „Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа“ (1 Кор. 2:2).

Да ли је Син изнад свих, тј. да ли је Свевишњи? О Христу је написано: „Који одозго долази над свима је … а који долази с неба над свима је“ (Јн. 3:31).

Питање за „Јеховине сведоке„: Јахве говори: „Ја сам први и Ја сам последњи, и осим Мене нема Бога“ (Ис. 44:6). „Ја, Господ, први и последњи, Ја исти.“ (Ис. 41:4). „Чуј ме, Јакове и Израиљу, ког Ја позвах: Ја сам први, Ја сам и последњи“ (Ис. 48:12).

Христос говори: „Ја сам Први и Посљедњи“ (Отк. 1:17). „Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак“ (Отк. 22:13). „Ја сам Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак… и бићу му Бог“ (Отк. 21:6-7). „Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ“ (Отк. 1:8).

Шта значи реч „Сведржитељ“? За Христа је писано: „Који држи све моћном ријечју својом“ (Јевр. 1:3). „И Он је прије свега, и све у њему постоји“ (Кол. 1:17). „јер си Ти створио све, и вољом твојом све настаде и сазда се“ (Отк. 4:11).

И још: „у власти су Господу врата смртна“ (Пс. 68:20).

Христос говори: „имам кључеве од смрти и од пакла“ (Отк. 1:18; 3:7;9:1; 20:1).

КО ЈЕ СУДИЈА?: „И небеса огласише правду Његову, јер је тај судија Бог“ (Пс. 50:6). „Бојте се Бога, и подајте му славу, јер дође час суда његова (Божијег)“ (Отк. 14:7). „Јер ћемо сви предстати суду Христовом… Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе“ (Рим. 14:10,12; 2 Кор. 5:10). „Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину“ (Јн. 5:22).

Јахве: „Ја Господ испитујем срца и искушавам бубреге, да бих дао свакоме према путевима његовим и по плоду дела његових“ (Јер. 17:10; Пс. 7:11). Христос: „Ја сам који испитује бубреге и срца, и даћу свакоме од вас по дјелима вашим“ (Отк. 2:23).

КО ДОЛАЗИ ДА СУДИ?: „Ево, Он долази са облацима, и угледаће га свако око, и они који га прободоше… Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ“ (Отк. 1:7-8). „Долазим ускоро“ (Отк. 3:11; 22:6). „Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“ (Отк. 22:20; 4:8). Ми чекамо: „праведнога суда Бога, Који ће дати свакоме по дјелима његовим“ (Рим. 2:5-6).

Христове речи: „Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовим“ (Отк. 22:12).

О дану Суда: „дан гњева и откривања праведнога суда Бога“ (Рим. 2:5). „Јер дође велики Дан гњева његова (Јагњета), и ко може опстати?“ (Отк. 6:17). „Дан онај велики Бога Сведржитеља“ (Отк. 16:14).

КО ЈЕ СПАСИТЕЉ?: О Христу је писано: „нема ни у једноме другоме спасења“ (Дела ап. 4:11). Ми чекамо „јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа“ (Тит. 2:13; 1 Јн. 4:14).

Јахве: „Ја сам, Ја сам Господ, и осим мене нема Спаситеља“ (Ис. 43:11; 45:21).

КО ЈЕ ИСТИНА?: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14:6). „Дух је истина“ (1 Јн. 5:6).

КО ЈЕ СВЕТЛОСТ?: „Бог је свјетлост“ (1Јн. 1:5). Христос „свјетлост истинита“ (Јн. 1:9). „Ја у свијет дођох као свјетлост“ (Јн. 12:46; 12:35; 3:19). Који ће ти „Господ бити видело вечно“ (Ис. 60:20)? А „Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13:8). Апостоли су светлост само због свог служења (Јн. 1:7-9).

КОЛИКО ЈЕ НЕБЕСКИХ НАСТАВНИКА?: „Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као Он“ (Јов. 36:22). „јер је у вас један Наставник, Христос“ (Мт. 23:10).

КО ЈЕ СТВОРИО НЕБО И ЗЕМЉУ?. Поклањати се створеном као Творцу је забрањено: „више поштоваше и послужише твари него Творцу“ (Рим. 1:25). Син је Творац: „Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво … све је Њиме и за Њега саздано. И Он је прије свега, и све у њему постоји“ (Кол. 1:16-17). „Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало“ (Јн. 1:3). „И моја је рука основала земљу, и моја је десница измерила небеса пеђу“ (Ис. 48:13). Овај стих је о Сину: „а сада Господ Господ посла ме и Дух Његов“ (стих 16)). „За Сина пак: Ти, Господе, у почетку основа земљу, и небеса су дјело руку твојих“ (Јевр. 1:8,10). Отац је Творац: „Ја сам начинио земљу и човека на њој створио, ја сам разапео небеса својим рукама“ (Ис. 45:12). „Ја Господ начиних све: разапех небо сам, распрострех земљу сам собом“ (Ис. 44:24). „Онај Који је све саздао јесте Бог“ (Јевр. 3:4). Бог ствара мишљу: Јер. 51:15; 10:12).

КО ЈЕ НАШ ЦАР НЕБЕСКИ?: Јехова „седеће … као Цар увек“ (Пс. 29:10; Јер. 10:10). О Христу: „и царству Његову неће бити краја“ (Лк. 1:33; Ис. 9:7). Јехова „Цар Израиљев“ и Христос „Цар Израиља“ (Зах. 9:9:; Мт. 21:5). „Цар мира“ (Јевр. 7:2). А „Бог царује над народима“ (Пс. 47:8). Син влада свиме: „И све Моје Твоје је, и Твоје Моје“ (Јн. 17:10). „Све што има Отац Моје је“ (Јн. 16:15; Мт.11:27). Не постоје два престола већ један: „сједох са Оцем Мојим на пријестолу Његовом“ (Отк.3:21), а Анђели стоје (Дан. 7:10; Ис.6:2; 3 Цар. 33:19).

Јехова: „неће се порећи, да ће Ми се поклонити свако колено“ (Ис. 45:23). „Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил.2:10)

КО ЈЕ ВАСКРСАО ИСУСА? „Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи… А Он говораше о храму тијела Својега“ (Јн.2:19,21).

КОГА ЈЕ ВИДЕО ИСАИЈА? Описујући у шестој глави? Оца? (Ис. 6:1) Сина? (Јн. 12:41) Или Светога Духа? (2 Дела ап. 28:25-27). „слуга Мој кога изабрах, да бисте знали и веровали Ми и разумели да сам Ја“ (Ис.43:10).

ДА ЛИ ЈЕ ДУХ ХРИСТОВ ДУХ БОЖИЈИ ИЛИ ДУХ АНЂЕЛСКИ? „А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема Духа Христова, он није његов“ (Рим. 8:9). Пророштва су „покретани Духом Светим говорише свети Божији људи“ (2 Пет. 1:21)., тј. Духом Божијим? Тај исти Петар говори да пророцима „јављаше Дух Христов који бјеше у њима“ (1 Пет. 1:11).

КО ЋЕ ВАСКРСНУТИ МРТВЕ У ДАН СУДА? „Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших“ (Јез. 37:12, 4-5). „јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће“ (Јн. 5:28-29; 6:40;44).

Христос је „Камен спотицања и Стијена саблазни“ (1 Пет. 2:7). О Јехови: „И биће вам светиња, а камен за спотицање и стена за саблазан“ (Ис.8:14).

(Камен, стена – на грчком „кифа“).

Јехова: „дајте Ми Моју плату; ако ли није немојте; и измерише Ми плату, тридесет сребрника“ (Зах.11:12). Све то апостол Матеј односи на Христа (Мт. 27:9).

ДА ЛИ МОЖЕ ТВАР ДА ИМА САМОБИТНУ ПУНОЋУ ЖИВОТА? „Јер као што Отац има живот у Себи, тако даде и Сину да има живот у Себи“ (Јн. 5:26). „јер што Он чини, то исто чини и Син“ (Јн. 5:19). „Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава“ (Јн.5:21). „Отац Мој до сада дјела, и ја дјелам“ (Јн. 5:17). Ово није оправдање, већ изједначавање. Аналогија „царске одежде“: слуга је оденуо царске одежде. Питали су га: како си се усудио да то урадиш? Он је одговорио: цар облачи, па облачим и ја. Да ли оправдао слуга? На шта он претендује? На оно што припада искључиво цару. Тако може да се оправда само онај ко себе сматра равним цару. Спаситељ, говорећи о делима Оца и о делима Својим, чинио је Себе равним Оцу, због чега су Јудејци и хтели да Га убију.

Апостоле који су нарушили суботу Спаситељ је оправдао поређењем са створењем (Давидом), а Сопствено нарушавање суботе – поређењем са Творцем.

ДА ЛИ ЈЕ ОСИМ БОГА ЈОШ НЕКО СВЕЗНАЈУЋ? „Бог… зна све“ (1 Јн. 3:20). Христу: „Господе, ти све знаш“ (Јн.21:17). Људи, ако су и знали нешто натприродно, знали су Духом Божијим (1 Кор. 2:10). Христос је знао све „духом Својим“ (Мк.2:8).

Полемика

Ми смо такође богови, Мојсеј је бог, итд.

Треба гледати контекст. Сатана је тако назван зато што му људи које је развратио служе на начин на који треба да служе Богу, у таквом смислу је и реч: „њихов бог је трбух“ (Фил. 3:19). А контекст који указује на Божанство Јехове је исти као и када се говори о Христу. „Он је ИСТИНИТИ Бог“ (1 Јн. 5:20).

Зачетник творевине Божије (Отк.3:14).

Ово није у смислу „први“ од творевине. Он је поставио почетак творевини. Сам Он „нити му дани имају почетка“ (Јевр. 7:3). Он је узрок постојања, Почетак сваког стварања: „Све кроз Њега постаде“ (Јн.1:3). „Јер Њиме би саздано све“ (Кол.1:16). У том стиху Христос се обраћа Цркви: „Тако говори Амин, Свједок вјерни и истинити„… За кога је Он сведок верни и истинити? За нас или за Оца? Зато је у односу према нама Он почетак (узрок) стварања.

Христос је назван Анђелом (Ис. 63:5).

Анђео на грчком значи „послани“, „посланик“. На овом месту је употребљено управо у том смислу (Јован Криститељ је назван Анђелом у Мт.11:10, Мал.3:1). Другачије: Јехова је такође Анђео: „И кад се наврши четрдесет година, јави му се у пустињи горе Синајске Анђео Господњи у пламену огњеном у купини… би глас Господњи њему: Ја сам Бог отаца твојих… Овога Мојсеја… Бог посла за старјешину и избавитеља руком Анђела који му се јави у купини„. (Дела ап. 7:30-35) Управо је Анђео себе назвао Јеховом (2 Мојс. 3:4;14). Ко је дао плоче? „са Анђелом, који му је говорио на гори Синајској“ (Дела ап. 7:38; види 2 Мојс. 19:3). „А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове!… Ја сам Бог од Ветиља“ (1 Мојс. 31:11,13). Анђео је рекао Агари о Измаиљу: „јер ћу од њега учинити велик народ“ (1 Мојс.21:17,18, 19-20). Анђео је рекао Аврааму: „сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, мене ради“ (1 Мојс. 22:11,12, 16). Са ким се борио Јаков? „Бори се с анђелом, и надјача; плака, и моли Му се“ (Ос. 12:35, види 1 Мојс. 32:30). Ко је Бог Јаковљев? „Бог, коме су свагда угађали оци моји … Анђео, који ме је избављао од сваког зла, да благослови децу ову“ (1 Мојс. 48:15-16).

Ја не могу ништа чинити сам од Себе… јер не тражим вољу Своју (Јн. 5:30) Ове речи су изговорене о праведности Суда: „суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца„. Овде Христос говори о томе да Он не твори ништа туђе Оцу, оно што Отац не би учинио. Као Бог, Он не може ни да жели ништа такво што не би пожелео Отац. Христос указује на то да је Његова воља истоветна Очевој вољи, да Они имају исту вољу. А ако Он не може ништа да твори, како је онда „Отац … сав суд дао Сину„? (Јн.5:22). Речено је: „Син не може ништа чинити Сам од Себе него што види да Отац чини“ (Јн. 5:19). „Отац мој до сада дјела, и ја дјелам“ (стих 17). Иначе је Христос безвољна марионета и чак не човек, јер човек твори сам од себе (иначе за шта да се суди грешницима?)

Христос Себе није називао Богом.

А ако би објавио, како би онда Он „Себе понизио узевши обличје слуге“ (Фил.2:7)? Своје Божанство Он не истиче, већ само прикривено говори о њему. У Старом Завету Син Себе назива Богом: „Ја сам Господ Бог твој“ (Ис. 48:16-17). Самоисповедање: „Не бејах пророк“ (Амос. 7:14); Јован Крститељ: „И упиташе га:… Јеси ли ти пророк? И одговори: Не.“ (Јн. 1:21). Шта значи да Амос и Јован нису пророци?

„Отац Мој већи је од Мене“ (Јн. 14:28). Ово Христос говори о Својој људској природи. Почетак стиха: „Идем„. Где иде, ако: „Ја сам у Оцу и Отац у мени“ (ст.10)? Христос у себи има две природе, зато је као Бог, Он увек у Оцу (Јн.3:13), а као човек Он иде Оцу на небо (небо је престо Мој – Ис.66:1). Иначе је неразумљиво зашто ученици треба да се радују вазнесењу Христа Оцу? Ако је Син одувек мањи од Оца, какав значај има Његово вазнесење? Зар онда свеједно не остаје мањим? Одлазак Христа Оцу поставља почетак прослављењу људске природе. Томе су и требали да се радују ученици.

Бога нико није видео.

Међутим, „Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави“ (Јн.1:18). У Христу видимо Бога преко Његове људске природе. Раније се Господ јављао само у образима: три мужа Аврааму (1 Мојс. 18. гл). „Видех Господа где седи на престолу“ (Ис. 6:1). „видех Господа где седи на престолу Свом“ (1 Цар.22:19). „Видех Господа, а Он стајаше на олтару“ (Ам. 9:1). „Гледах докле се поставише престоли, и старац седе, на коме беше одело бело као снег“ (Дан. 7:9). „Бога видех лицем к лицу, и душа се моја избави“ (1 Мојс. 32:30). Тек у дан Суда „ћемо Га видјети као што јесте“ (1 Јн.3:2). „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице“ (1 Кор. 13:12; Јез, 1:26).

„А о дану томе или о часу нико не зна … ни Син, до једино Отац“ (Мк.13:32).

Бог Себе често ставља у положај тобожњег незнања из педагошких циљева. Адаму: „Где си?“(1 Мојс. 3:9). Каину: „Где ти је брат Авељ?“ (1 Мојс.4:9) „Молитве, не слушам“ (Ис.1:15). (Зар не чује?) Исус поступа исто. Самарјанки: „Иди, зови мужа својега“ (Јн.4:16), а затим јој је Сам рекао све о њеним мужевима.Отац је кроз Сина „векове створио“ (Јевр. 1:2), то јест, времена и рокове. Зар Онај Ко је створио време Сам не зна за последњи дан? Овде Господ Себе такође показује као да не зна са промислом, желећи да покаже да човеку није потребно да зна када ће крај света. Да је потпуно одбио да одговори, ученици би одступили али би наставили са жељом да сазнају. Касније на директан одговор о датуму Христос оштро одсеца даља питања: директно рекавши: „Није ваше знати времена и рокове“ (Дела ап.1:7). Зашто је сакрио – види Мк. 13:33-36.

„Онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори“ (1 Кор.15:28).

„Покорити се“, тј покорити Тело Своје (Цркву) ће привести Оцу. Шта, зар сматрате да Син није увек био покоран Оцу? При одрицању Тројице није јасно Ко „положи све непријатеље под ноге Своје“ (1 Кор.15:25)? У стиху 25 Син, а у стиху 27 Отац „који Му (Сину) покори све„. Испоставља се да сила Божија у Христу није Христова, већ сила Оца. Међутим, није тако: „Пошто нам је Његова (Христова) божанска сила даровала све што је потребно за живот“ (2 Петр.1:3). Пошто је Павле рекао о Сину, да ће Он оборити непријатеље, да не би Сина сматрали одвојеним од Оца, пише: „да буде Бог све у свему„, наглашавајући тиме јединство Оца и Сина.

„Подигнуће вам Пророка… као мене“ (Дела ап. 3:22).

„Као мене“ – говори се о служењу. Христос и Мојсеј су слични по њиховом служењу (закључивање Завета). Петар указује на то да је Бог већ закључио Нови Завет, а претходни је застарео. Не говори се о природи Спаситеља, већ о Његовом Новом Завету са људским родом коме је Стари Завет био образац; о томе види стих 24-25.

„Али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој“. (Мт. 20:23).

Власт Сина да награђује и кажњава је апсолутна „јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину“ (Јн. 5:22; 2 Кор. 15:28). Сав! Управо Син награђује и кажњава: Мт. 25:33-34, 41; прича о десет девојака (Мт. 25:12); о највишој награди: апостол Павле: „него се потрудих више од свију њих“ (1 Кор. 15:10), значи да ће и добити највећи венац, јер „сваки ће примити своју плату према своме труду“ (1 Кор.3:8). А овенчава Христос: (2Тим.4,7-8;Тит.2,13). Удео сваког човека не зависи ни од Оца, ни од Сина. Ако би припадало Оцу да „дарује да се седне„, онда би припадало и Сину, „јер што Он чини, то исто чини и Син“ (Јн. 5:19). Христос је обећао апостолима борбу и мућења, а награду је немогуће обећати, јер она још није заслужена. Све зависи од самих апостола. Он им је указао пут ка победи, али саму победу они морају да извојују. Аналогни пример је са судијом у рингу. Долази мајка једног од бораца и моли га да му се да титула. Судија одговара: могу да организујем борбу са шампионом, али не зависи од мене да му да титулу. Титулу ће добити онај ко заслужи. Да ли ово сведочи о томе да судија нема власт да суди у рингу? Не.

Ако би све зависило од Оца и Сина сви би добили венце јер Господ љуби све без изузетка (Мт. 23:37-38). Сешће са десне „којима је припремио Отац мој“ то јест, ко је достојан тог Царства које је припремио Отац од стварања света (Мт. 25:34).

„Бог је глава Христу“ (1 Кор.11:3).

Овде се говори о неопходности јединства воље сваког мужа са вољом Христа (1. ст) и жене са вољом мужа по образу јединства Христа са Богом. ако реч „глава“ у ова три случаја има исти смисао, онда колико је сваки мушкарац нижи од Христа, толико и свака жена треба да буде ниже од мужа (тј. беспоговорно ропство). А то није хришћански!

„Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт. 27:46).

Ово је било осећање богоостављености које је Христос требало да осети да би га исцелио. По природи су Отац и Син нераздвојни: „већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а Мене Сама оставите: али нисам Сам, јер је Отац са Мном“ (Јн. 16:32). „Не остави Отац мене сама; јер ја свагда чиним што је њему угодно“ (Јн. 8:29). Зар је Распеће било неугодно Богу?

Зашто се Христос молио? Из неколико разлога. Као прво, зато што су то од Њега очекивали. Марта: „сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог“ (Јн.11:22). И Христос се ради њих помолио: „А ја знадох да Ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си Ме Ти послао“ (Јн. 11:42). Тако и Отац говори: „И прославих, и опет ћу прославити!… Овај глас није био мене ради но вас ради“ (Јн. 12:28, 30). Христос је много чинио да би научио људе смирењу: опрао је ноге ученицима. „Кад вам, дакле, опрах ноге, Ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер да, као што Ја учиних вама, и ви чините“ (Јн. 13:14-15). Да ли је постојала неопходност за прање ногу апостолима? Не! Да ли је било неопходно научити их смирењу? Да! Тако је и молитва неопходна ради очигледне поуке о надању на Господа. Да се није молио у присуству апостолима, они Га не би замолили: „Господе, научи нас молити се“ (Лк.11:1). Учитељ учи не само речима, већ и примером.

Друго, зашто се Христос молио не при великим чудима, већ при малим? Ако би се Он молио само ради помоћи свише, онда би требало да се моли за сва чуда као што су то чинили пророци, или макар за већа. Али Он се није молио, показујући да Сам има силу да чини чуда. Тако је, благосиљајући хлебове за хиљаде народа, Христос се, погледавши на небо, помолио (Мк.6:41), а васкрсавајући мртве (Лк. 7:14; 8:54), опраштајући грехе, дајући закон (Мт.5:28), закључујући завет, није молио! А шта је теже: извршити Суд, изгнати легион демона, укротити море и ходати по таласима или умножити хлебове? Значајно је да је Господ Сам изгнавши без молитве једном речју демоне, рекао затим: „А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт. 17:21). А Сам Син Божији нема потребу за молитвом или призивањем Очевог имена, као што су то чинили апостоли, чудотворећи Христовим именом. (Дела ап.3,6; 4,10;30; 16,8).

 

СВЕТИ ДУХ – БОГ

„А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде, не бјеше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу“ (Дела ап. 5:3-4). „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?“ (1 Кор. 3:16). „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама“ (1 Кор. 6:19).

ДУХ ЈЕ ЛИЧНОСТ: Само су за личност применљиви изрази: Свети Дух помаже, моли се (Рим. 8:26-27), живи (1 Кор.3:16), зна (1 Кор.2:11), а сада Господ Господ посла ме и Дух Његов (Ис. 48:16);Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу… А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће“ (1 Кор. 12:8-11). Ако Он нешто хоће, а нешто не, значи да је Он разуман, а једино личност може да расуђује.

ДУХ ЈЕ ТВОРАЦ: „Дух Божји створио ме је“ (Јов. 33:4), „Рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које сам их позвао“ (Дела ап. 13:2). „Рече му (Петру) Дух“ (Дела ап. 10:19) – телефонска слушалица му је рекла?

ДА ЛИ СЕ МОЖЕ УВРЕДИТИ БЕЗЛИЧНА СИЛА? „Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који … Духа благодати вријеђа“ (Јевр. 10:29). „И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем“ (Мт. 12:32). „И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења“ (Еф. 4:30).

„Нико није благ осим једнога Бога“ (Мт. 19:17). Свети Дух је благ: „Дух Твој благи нека ме води по стази правој“ (Пс. 143:10). „И дао си им добри Свој Дух да их уразумљује“ (Нем. 9:20). „Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим“ (Дела ап. 28:25). Даље Павле цитира Ис. 6:9-10, а то је говорио Господ Саваот. „Вели Дух Свети“ … (Јевр. 3:7), а даље речи Господа. Сличан начин препричавања је допустив под условом да су апостоли сматрали Светог Духа равним Богу.

 

ТРОЈИЦА

ДА ЛИ ЈЕ ИСТИНА ЈЕДНОЛИЧНА? Господ Бог је истина (Јер. 10:10), Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн. 14:6). Свети Дух је истина (1 Јн. 5:6). Кога је видео Исаија? Оца (Ис. 6:1); Сина (Јн. 12:41), или Светог Духа (Дела ап. 28:25)?

МНОЖИНА ЛИЦА: „Да начинимо човека по свом обличју, као што смо Ми“ (1 Мојс. 1:26). „Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик“ (1 Мојс. 11:7). „И ко ће Нам ићи?“ (Ис. 6:8). „и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14:23). „Ето, човек поста као један од Нас“ (1 Мојс.3:22). „То су одредили Стражари и изрекли Свети“ (Дан. 4:14).

ТРОЈИЧНОСТ: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28:19). „Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин“ (2 Кор.13:13).

Полемика

У Библији нема речи „Тројица“. Ово није име Божије, већ богословски термин који указује на суштину Божанства. У Библији се верујући нигде нису називали „изучаваоцима Писма“ или „корпорацијом Јеховиних сведока“.

„Господ је Бог наш једини Господ“ (5 Мојс. 6:4). Слово „једини“ (јевр. echod) не означава апсолутно, једнородно јединство, већ често јединство из више делова. На пример: „Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно (echod) тело“ (1 Мојс. 2:24; види Број. 13:23). Аврааму је сишао Бог са два анђела (1 Мојс .18:21,33; 19:1). Ко је управљао Васељеном у то време?

 

СУБОТА

Православна Црква поштује суботу (ослабљивање поста, посебан „суботњи“ чин богослужења, Литургија, итд.) Питање није у томе: поштовати или не, већ како? Какве је место суботе у Новом Завету?

Закон о суботи је био прво дан Јеврејима у пустињи (2 Мојс. 16:23), ради подсећања на избављење из египатског ропства (5 Мојс. 5:15). Неизбежно следе „суботњи“ празници: седма година (3 Мојс. 25:5), „јубилејна“ 50-та година (25:8-11). Они који их не држе су проклети (Гал. 3:10).

ПРОРОШТВО: „Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет, не као онај завет, који учиних с оцима њиховим, кад их узех за руку да их изведем из земље мисирске„. (Јер. 31:31-32), а Павле је овоме додао: „А кад вели Завјет нови, први је учинио застарјелим; а оно што застаријева и стари, близу је ишчезнућа“ (Јевр. 8:13).

АПОСТОЛИ СУ УКИНУЛИ ЗНАЧАЈ СУБОТЕ: „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе, што је сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово„. (Кол. 2:16-17) Закон је имао „само сјенку будућих добара, а не сами лик ствари„. (Јевр. 10:1)

Полемика

Субота – завет вечни (2 Мојс. 31:16).

Међутим, заветом вечним су такође названи „обрезање (1 Мојс. 17:7 – види Гал. 5:2); Старозаветна Пасха (2 Мојс. 12:14); устав богослужења (2 Мојс .27:12); обред клања јунице (4 Мојс. 19:10); обред умивања (2 Мојс. 30:21) и др. (2 Мојс. 29:9). Закон је дан „док не дође сјеме коме је дато обећање“ (Гал. 3:19).

„И од младине до младине, и од суботе до суботе“. (Ис. 66:23)

Речено је на други начин, као мера рачунања времена, јер би другачије и хришћани морали да имају левите (стих 21).

„Тек предстоји починак“. (Јевр. 4:9)

У четвртој глави се говори о три врста починка:

1. Покој Божији (од дела стварања);

2. Обећана земља

3. Вечно Царство Божије: „Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дјела својих, као и Бог од својих“ (Јевр. 4:10).

Значи да „починак“ није јеврејска субота, већ Царство Небеско где људи почину од дела. Чување седмог дана се нигде не назива починком.

 

НЕДЕЉА

У тај дан је Христос васкрсао. Апостоли су се причешћивали (Дела ап. 20:7-8), чинили милостињу (1 Кор. 16:2). Апостол Јован о „првом“ дану: „Бијах у Духу у дан Господњи“ (Отк. 1:10). Ми се спасавамо „васкрсењем Исуса Христа“ (1 Петр. 3:21). Управо у први дан „Камен који одбацише зидари, поста глава од угла… Ево дан, који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њ!„. (Пс. 118:22:24; 1 Пет. 2:7)

ПРОРОШТВО: „Узећу безакоње те земље у један дан. У тај дан, говори Господ над војскама, зваћете сваки ближњег свог под винову лозу и под смокву“ (Зах. 3:9-10; 9:16; 13:1). Сам Исус је пред смрт пророковао: „али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку… И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас„. (Јн. 16:20-22)

Полемика

У питању је одлука Првог Васељенског Сабора. Сабор је својим 20-им правилом само потврдио слављење недеље. На Сабору су били потврђени сви догмати хришћанства, познати од апостолских времена. О празновању недеље говоре: апостол Варнава, свети Игњатије Богоносац (I век), свети Јустин Философ, Климент Александријски (II век), свети Иполит Римски (III век) и други. А ко од хришћана из првог века протествује?

 

КРСТ

ПРОРОШТВА: „Даћу им знак и сабраћу их, јер сам их Ја искупио“ (Зах. 10:8 – руски синодални превод – прим.прев.). „Подигни заставу за оне који Те се боје, да утеку од лука, да се избаве мили Твоји“ (Пс.60:4-5). Господ „подигнуће заставу народима и прогнане Израиљеве и расејане Јудине сабраће с четири краја земље“ (Ис. 11:2). А где је ваша застава? (Христос се нигде не назива „заставом“!)

ХРИСТОС – ЖРТВА: Христос „једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих“ (Јевр. 9:28). Бог је послао Сина Своа на жртву за грех (Рим. 8:3; 3:25). Апостол Петар пореди Христа са Непорочним чистим јагњетом (Петр. 1:19; Еф. 5:2; Кол. 1:20). Следи да је крст жртвеник, а жртвеник је велика светиња: све то се дотакне жртвенике се освећује (2 Мојс. 29:27). Светост жртвеника је признавао Сам Христа: „шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује?“ (Мт. 23:19). Он наглашава нераскидиву везу између жртве и жртвеника: „који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему“ (ст.20). Следи да онај ко поштује крст – поштује Распетог на њему. А она који одбацује крст – одбацује и Њега. Отац је помирио Крвљу крста Његово и земно и небеско (Кол. 1:20), Христос је дошао да помири све … са Богом посредством крста, убивши непријатељство на њему (Еф. 2:16). Ми имамо жртвеник од кога „немају права да једу они који служе скинији“ (Јевр. 13:10). Тај жртвеник је – Крст Христов. Да ли ви имате такав жртвеник?

ЧАК СУ И ХРИСТОВЕ СТВАРИ ЧУДОТВОРИЛЕ: „И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове; и који се дотакоше оздравише“ (Мт. 14:36), крвоточива жена (Мк. 5:27). Зар крст на коме је Он пролио Своју пречисту Крв није свет? Оно у чему је Христос ходио није имало значај, а оно на чему је Он пострадао има огромно значење (Гал. 3:13). Ствари праведних – Илијин плашт (2 Цар. 2:14), убруси и појасеви апостола Павла (Дела ап. 19:12), Петрова сенка (Дела ап. 5:15). Мач Голијата се чувао као светиња (1 Цар. 21:9).

Полемика

Молитва крсту као личности.

Ова молитва је асоцијативна. Налик на апостолову реч: „Његовом крвљу на крсту“ (Кол. 1:20), подразумевајући „Крвљу Христовом“. Чак се и Ковчег назива Господом (види 3 Мојс. 10:35-36; 2 Сам. 6:14). „Крсту Твоме поклањамо се“ = „Страдањима Твојим поклањамо се“. Важно је како ми разумемо ту молитву, а не каква је она у очима спољашњих.

Где је написано да се клања крсту?

А где је написано да се пада на земљу пред скинијом, ковчегом, храмом? (Пс.5,7; 137,2; 4 Мојс. .20,6; Ис. Нав.7,6; 2Цар.18,22; Дела ап.24,11). Да ли је поклоњење Крсту са поштовањем као знак љубави и захвалности – забрањено у Библији?

Крст је нечист.

Онда је и жртвеник такав. Међутим, он је – светиња велика. Онда је и Крв Христова која је очистила наше грехе (Отк. 1:5; 1Јн. 1:7) нечиста? А „замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен“ (Јевр. 10:29). Тада је нечист и Сам Христос, Који је на себе узео грехе света (Јн. 1:29).

Крст је оруђе срамоте, убиства.

Мач Голијата је такође оруђе убиства, али након његовог пораза (1 Сам. 17) Давид га је положио у шатор свој (1 Сам. 17:54). Касније су га, као светињу, чували у скинији (1 Сам. 21:8-9). Спас људи није мач, већ Бог, али је посредством мача, као и сада посредством крста (Еф. 2:16). Голијат је био поражен сопственим оружјем, као и ђаво.

Зашто носите крст на врату?

„Дакле, изиђимо к Њему изван станишта, поругу његову носећи“ (Јевр. 13:13). Поруга Христова је крст. Ми носимо крст на себи као личење духовног Крста и крста Господњег.

Чему приписивање крсту мистике?

Сила крста је делотворна вером. Налик на одећу Христову, одећу апостола и светитеља. Ако не осећате његову силу, узрок је у вама.

 

КРСНИ ЗНАК

РУКЕ НА МОЛИТВИ: „Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења“ (1 Тим.2:8). „Чуј … кад вапим к Теби, кад дижем руке своје к светој цркви Твојој“ (Пс. 28:2). „и подигне руке своје у овом дому“ (1 Цар.8:38). „Нек изађе молитва моја као кад пред лице Твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи„. (Пс. 141:2) Из овога видимо да је подизање руку означавало жртву вечерњу, налик на пасхалног јагње. У Новом Завету подизање руку такође поседује силу (1 Тим. 2:8). Какво треба да буде наше јагње? Каква је наша Пасха? „Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас“ (1 Кор. 5:7). Значи, подижући чисте руке ми тиме треба да казујемо на Христа, Који је заклан за нас. Ми то и чинимо. Ми узносимо руке у име распетог Христа – зар је то грех?

Полемика

Руке немају значај.

Ако апостол Павле заповеда да их подижемо, значи да имају (види такође 2 Мојс. 17:11). А ви на молитви држите руке у џеповима?

Бог не тражи служење руку људских.

Читај даље. Бог је довољан Себи, Он Сам даје свима све и није Му потребно да неко брине о Њему. Незнабошци су мислили да њихови богови једу, пију и да су њима неопходно приноси и жртве. Да ли је Богу потребно служење ногу људских? „Како су красне ноге оних који благовијесте мир“ (Рим. 10:15). А руку? „Што видиш напиши у књигу, и пошаљи на седам Цркава„. (Отк. 1:11) „Видите како вам великим словима написах својом руком“ (Гал. 6:11). „И по њима (завесама) да буду везени херувими“. (2 Мојс. 26:1)

Где је написано да се крсти?

А како ви држите руке на молитви? А где је о томе написано?

Зашто на чело, рамена и стомак?

„Зато љуби Господа Бога свог из свега срца свог (груди) и из све душе своје (ум – чело) и из све снаге своје (рамена)“. (5 Мојс. 6:5)

Зашто савијате прсте?

Господ заповеда да се најважније заповести „вежи их себи на руку за знак“ (5 Мојс. 6:8). Исправљајући древни обичај (Јевр. 9:10) ми стављамо крсни знак на руку и на цело тело. Скупљамо прсте у име Тројице и у име Богочовека Исуса – то су најважније заповести. „Привежи их себи на прсте„. (Прич. 7:3)

То ништа не помаже!

Искуство празнине и безосећајности је увек слабије од позитивног искуства. Ако ви нешто не осећате, то не значи да тога нема. Атеисти из исте позиције одричу постојање Бога.

 

ХРАМ

„А дом који ћу зидати биће велик, јер је Бог наш већи од свих богова“ (2 Дн. 2:5). Бог је свудаприсутан, али је ипак храм назван станом Божијим (2 Дн. 29:6; Пс. 78:10), домом Божијим (Јер. 12:7), престолом Његовим (Јез. 43:7).

ХРИСТОС О СВЕТОСТИ ХРАМА: „И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему“ (Мт. 23:21); признавао је освећење од храма: „Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује?“ (ст. 17). Ако је Чаша Причешћа света, онда храм не може бити другачији јер се управо у њему онда и даје.

АПОСТОЛИ: „И бјеху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк. 24:53). Павле је посећивао Јерусалим да се помоли (Дела ап. 24:11), ради тога је чакна 12 дана одложио проповед што никада није радио (чак ни у оковима – Филим. 10). Храм су апостоли посећивали и заједно (Дела ап. 16:16). „И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму“ (Дела ап.2:46). „А Петар и Јован иђаху заједно горе у храм у девети час молитве“ (Дела ап. 3:1).

ХРАМ У НОВОМ ЗАВЕТУ: „Који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2 Сол. 2:4): Земна скинија је била створена по обрасцу небеске (Јевр. 9:24). У Новом Завету је описан небески храм (Откр. 11,19; 15,5). Зашто да не буде и земаљског?

Полемика

„Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима“ (Дела ап. 17:24).

Ово је речено против Јудејаца који су мислили да пошто је храм Божији код њих онда је и Бог само са њима, да је Он њихов сопствени Бог. Стефан их је изобличио, говорећи да је Бога не могуће затворити у стене, као што су мислили незнабошци, ограничавајући место Његовог пребивања храмом. Сличних ставова у Православној Цркви нема.

„Ми смо храм Божији“ (1 Кор. 3:16; 6:19).

Ово не омета верне да се окупе у храмове. Апостоли, као храмови Божији, клањали су Му се и у материјалном храму (Дела ап. 24:11).

„Јер гдје су два или три сабрана у име моје“ (Мт. 18:20).

Могуће је окупљати се сваки пут на новом месту, али ако је место стално, оно природно задобија изглед који одговара његовом назначењу. Овај стих пре потврђује светост храма као место Христовог присуства.

„А храма не видјех у њему“ (Отк. 21:22).

Говори се о времену када ће бити ново небо и земља (Отк .21:2). ТАда ће нам Сам Бог бити Храм.

О украшености у храму.

То изражава љубав према Богу. Мудраци су донели скупоцене дарове (Мт. 2:11). Жена је помазала ноге Исусу драгим миром, али зар сте ви Јуда који се узнемирава због тога?! (Мт. 26:7-9).

 

ПОСТ

Пост није заслуга, није задовољавање Бога, већ средство смиривања тела ради васпитања духа. Принцип православног поста је: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12).

КАЛЕНДАРНОСТ ПОСТА: Секта: Ако Ја желим, Ја ћу постити, када Ја хоћу и како Ја хоћу, итд. Старозаветни Јевреји су имали 4 поста годишње: „Овако вели Господ над војскама: Пост четвртог месеца, и пост петог и пост седмог и пост десетог обратиће се дому Јудином у радост и весеље и у празнике веселе; али љубите истину и мир“ (Зах. 8:19). Апостоли такође: „Па како прође доста времена и већ пловљење не бјеше без опасности, јер и пост већ бјеше прошао“ (Дела ап. 27:9).

ПОСТИЛИ СУ НА РАЗЛИЧИТЕ НАЧИНЕ: Давид: „Колена моја изнемогоше од поста, и тело моје омрша“ (Пс. 109:24). Јездра: „и ушавши не једе хлеба нити воде пи, јер тужаше ради преступа оних који бише у ропству“ (Језд. 10:6). Данил: „У то време ја Данило бејах у жалости три недеље дана. Јела угодна не једох, ни месо ни вино не уђе у моја уста“ (Дан. 10:2-3). Ана пророчица „не одлажаше од храма, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом“ (Лк. 2:37). „Јован (Крститељ)имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му бијаше биље и дивљи мед“ (Мт .3:4).

ВАЖНОСТ: Пост за хришћане: „Него ће доћи дани када ће бити отет од њих женик, и онда ће постити“ (Мт. 9:15). Цео наш живот је борба са ђаволом, а са њим се може борити само молитвом и постом. (Мк. 9:29). „А док они служаху Господу и пошћаху… Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их“ (Дела ап. 13:2-3; 14:23). „Него се у свему показујмо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама; у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдјењима, у постовима“ (2 Кор. 6:4-5). „Често сам био у … труду и напору … у постовима“ (2 Кор. 11:26-27). Брачним паровима Павле је заповедио да се понекада, по узајамном договору, један од другог „да би се предали посту“ (1 Кор. 7:5).

ПСИХОЛОГИЈА ПОСТА: „Ко пострада тијелом, престао је да гријеши“ (1 Пет. 4:1). „А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама“ (Гал. 5:24). „Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен“ (1 Кор. 9:27). „А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11:12). „А сваки који се бори од свега се уздржава“ (1 Кор. 9:25). „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16:24).

Полемика

Храна нас не приближава Богу.

Сама по себи, не приближава нити удаљује. Грех није у храни, већ у неуздржању. Уздржање нас приближава Богу.

„Не погани човјека што улази у уста“ (Мт. 15:11).

Не погани нас храна, већ неуздржање, јер тако гледајући – ни Ева није погрешила. Пост је смирење тела, ради владавине духа.

„Који не једе нека не осуђује онога који једе“ (Рим. 14:3)

Павле не укида пост, а пише због хришћана који су били гностици и други секташи, који нису јели ништа сем зеља: „А слабога у вјери примајте, без расправљања о мишљењима. Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље“ (Рим. 14:1-2). Сам Павле је пости. Шта, зар је он слаб у вери?

„Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће“ (Кол. 2:16).

Говори се о старозаветној подели на чисту и нечисту храну. Види цео стих.

 

КРШТЕЊЕ ДЕЦЕ

ЗАР СУ ДЕЦА ОСУЂЕНА? „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк .16:16). „Који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега“ (Јн. 3:18). „Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:36). Значи, не говори се о деци. Питање: Да ли је разумно тражити веру од деце? (Не!). Из ког разлога их ви не допуштате бањи крштења? Секта: Деца не верују! Поновити питање.)

ДЕЦА СУ ЗАРАЖЕНА: „Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико“ (Јов. 14:4; Пс. 51:7). „Зато као што кроз једнога човјека (Адама) уђе у свијет гри“јех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“ (Рим. 5:12). „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5).

КРШТЕЊЕ ЈЕ БЛАГОДАТНО: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, … и сви смо једним Духом напојени“ (1 Кор. 12:13). „Он ће вас крстити Духом Светим“ (Мт. 3:11). „Устани и крсти се, и спери гријехе своје, призвавши Име Господње“ (Дела ап. 22:16). То је бања „новога рођења и обновљења Духом Светим“ (Тит. 3:5). „А Петар им рече: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа. Јер обећање је за вас и за дјецу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш“ (Дела ап. 2:38-39) (овде се говори о обећању Светог Духа и васкрсења).

ДЕЦА СУ У СТАЊУ ДА ПРИМЕ БЛАГОДАТ: „А видјевши Исус узнегодова и рече им: Пустите дјецу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије… И загрливши их, стави руке на њих те их благослови“ (Мк. 10:14,16). Јован Крститељ се испунио Духа Светога „још у утроби матере своје“ (Лк. 1:15). О Јеремији: „Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиђе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те“ (Јер. 1:5).

КРШТЕЊЕ ЈЕ ОБРЕЗАЊЕ: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол.2:11). Обрезање су у Старом Завету вршили у осми дан (1 Мојс. 17:12; Лк. 2:21). Посвећивали су Господу у 40-ти дан (2 Мојс. 13:2; 2:22): Међутим, „прими знак обрезања, печат праведности вјере коју имаше у необрезању“ (Рим. 4:11).

ВЕРА ОНИХ КОЈИ ПРИНОСЕ: „А Исус видјевши вјеру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се гријеси твоји!“ (Мк. 2:5). По вери родитеља Господ је исцељивао децу: Хананејка (Мк.7:25); Јаир (Мк. 5:41), месечар (Мк. 9:27); благословио (Мк. 10:1-16). По вери капетана исцељен је слуга (Мт. 8:6-13).

Сва ПОРЕЂЕЊА не искључују децу: сви су прошли кроз море и сви су се крстили код Мојсија у облаку и у мору; и сви су јели једну и исту духовну храну; и сви су пили једно и исто духовно пиће (1 Кор. 10:1-4); погребење (Рим. 6:4); потоп (1 Петр. 3:20-21).

КРШТЕЊЕ ДОМАЋИХ: „А кад се крсти она (Лидија) и дом њезин“ (Дела ап. 16:15); Тамничар „одмах се крсти он и сви његови“ (Дела ап. 16:33). Павле је крстио дом Стефанинов (1 Кор. 1:16).

ЛЕЧЕЊЕ БЕЗ САГЛАСНОСТИ: Аналогија са дечијим вакцинама. Дете је ујео бесан пас. Треба да добије 40 вакцина. Да ли ћете чекати да дете порасте, постане свестан опасности и са свешћу и вером крене да се лечи? Он може једноставно да умре истог дана. Крштење је лекод греха. Ако ко не разуме како делује неки препарат, то не значи да му препарат није потребан. Дете не зна ништа о млеку, али зар је то препрека да се дете нахрани?

Анђео је, не питајући Самсона положио завете на њега (Суд. 13:14). Исто: Самуил (1 Сам. 1:11;22); Јован Крститељ (Лк. 1:15).

Полемика

„Јер се невјерујући муж посвети женом“ (1 Кор. 7:14).

Ако признамо да њихову децу не треба крстити, онда и мужа незнабошца, ако поверује, не треба крстити, јер је он већ освећен женом. А ако су њихова деца света и без Крштења, онда ће се након две генерације Крштење нестати.

Крштење је „обећање Богу добре савјести васкрсењем Исуса Христа“ (1 Петр. 3:21)

Да, то је важно, али „покајте се, и да се крсти сваки од вас … и примићете дар Светога Духа“ (Дела ап. 2:38). Покајање, обећање, као и само Крштење није циљ, већ средство. (Обећавамо и кајемо се стално). Циљ је – дар Светога Духа. Не спасава „обећање“ већ благодат Крштења. А деца су у стању да је приме.

„Јер је таквих Царство Божије“ (Мк. 10:14).

Говори се о чистоти срца, која се захтева од одраслих. „Заиста вам кажем: Који не прими Царства Божијега као дијете, неће ући у њега“ (Мк. 10:15). „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18:3). Иначе онда не треба крстити ни одрасле, само нека буду скрушени духом и постаће као деца. Јер је написано: „блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт.5:3). У дане прогона се Крштење укида?! Јер „блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5:10). Следи да је чистота срца неопходан услов и повод за Крштење, а не узрок укидања Крштења.

Не постоји заповест да се крсте дева.

У Новом Завету нема „Левита“ са заповестима за све животне случајеве. Питање крштења деце се није разматрао просто зато што за њих то питање није постојало. Апостоли су били Јевреји и за Јеврејина је нормално да дете већ од самих пелена (осми дан) ступа у Завет. Ако би хришћанство унело измену, они би о томе и говорили (као што је било са обрезањем и храном).

О недостојним кумовима.

У Крштењу се у човека усељује семе Новог Адама, а кумови су позвани да помогну расту тог семена. Сејач (види Мт. 13:3-9) је знао да неће све што је посађено дати плод. Али је ипак сејао. Тако и ми. А ако дете умре? Како ће квасац да узрасте у Царству Небеском ако га у дете нису положили?

Василије Велики, Григорије Богослов, Кипријан Картагински се нису крстили у детињству.

Да, али зашто се нису крстили са 16-18 година, већ са 30 (Василије Велики, блажени Августин), и 45 (Кипријан Картагински)?

Као прво, сами ти Оци су говорили о неопходности дечијег Крштења.

Као друго, њихова пракса није била опште црквена.

Тада су многи сматрали да је боље бити крштен ако си ближе смрти, да би умро мање упрљан гресима.

Зашто умножавати крштене безбожнике.

Крштење не чини човека аутоматски чланом Цркве. Крштење је потребно да би човек постаочлан Цркве. крштени човек је само потенцијално хришћанин. У сваком случају одсуство Крштења не приближава Богу.

 

ПРИЧЕШЋЕ

Тајну чини Бог, а не човек (види Приче 9:2). Човек само служи овој Тајни.

ИСТИНИТОСТ: У Светом Писму нигде није написано „символ“, већ супротно: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова?“ (1 Кор. 10:16) види „А јело нас не поставља пред Бога“ (1 Кор. 8:8). Остала храна је за тело, а ова нас сједињује са Богом. Постоји жртвовање идолима – „демонима жртвују“ (1 Кор. 10:10). Зар причешћивање Телом и Крвљу није општење са Богом? Причешћујући се, ми учествујемо у трпези Господњој (1 Кор. 10:21) као апостоли, а они се тада нису сећали Христа, већ Га примили у себе. „Онај који једе Мене и он ће живјети због Мене“ (Јн. 6:57). „Узмите, једите; ово је Тијело Моје… Пијте из ње сви јер ово је Крв Моја…“ (Мт. 26:27-28). Пред смрт Христос већ није говорио у причама (Јн. 16:29). „Пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо (Христа)“ (1 Кор. 10:17). „Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни“ (Јн. 6:57). „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу Ја дати за живот свијета“ (Јн. 6:51). „Да нећете и ви да одете?“ (Јн. 6:67).

ОБАВЕЗНОСТ: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53). „Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему“ (Јн. 6:56). Апостоли „бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба“ (Дела ап. 2:42; 20:7,11).

НЕДОСТОЈНО: „Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11:27-30).

Питање: ако је на вечери Чаша била само симбол, зашто је Христос, пребивајући са њима предлагао симбол Свог присуства? Ако је вечера сећање, шта је онда било тада? Да бисмо се сетили, зар није боље прочитати књигу, погледати филм о Христу, чему ту онда производи исхране?

Полемика

Ми смо освећени једнократним приношењем Тела Христовог.

То важи за римокатолике. Ми не провоцирамо Голготу, већ примамо дарове Тајне Вечере. „Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији“ (Јевр. 13:10).

„Јести тело“ значи усвајати реч Божију.

У Писму преносни смисао речи „јести тело“ значи говорити лоше о некоме, притискати, вређати, (Пс. 27:2; Јов. 19:22; Мих. 3:3; Гал. 5:15), друго преносно значење оне немају. А о хлебу живота Христос је говорио у будућем времену: „хљеб који ћу Ја дати“ (Јн. 6:51).

Зашто укус хлеба и вина?

Христос је Бог и човек. Тома је додирнуо Исуса као човека, али Га је исповедио као Бога. изгледом и на додир се Христос од нас ни по чему није разликовао, већ нам се Бог јавио „завјесом, то јест тијелом својим“ (Јевр. 10:20). Тако имају изглед и укус хлеба и вина, Свети Дарови имају истинско Тело и Крв Христову.

Дух животвори, тело не значи ништа.

Не говори се о телу Господњем, већ о Христовим речима. Он говори да сувише телесно разумевање Његових речи само саблажњава. Тако су се многи саблазнили, схвативши Христове рели као позив на људождрество. А да нам је Тело Христово неопходно, о томе пише: „Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће“ (Јн. 6:55). Да, тело људско „не користи“, док је васкрсло тело Богочовека квасац нашег преображења.

У сећање на Мене.

Значи да узимајући Тело и Крв Христову, неопходно је памтити шта је то, по какву цену је то и од Кога дато. Јер ко не да себи одговор шта је у питању, греши против Господа. Зато ми узимамо не да бисмо се сећали, већ се сећамо Тела и Крви да не бисмо сагрешили и да би се достојно причестили. (1 Кор. 11:27). А „пити чашу Господњу недостојно“ значи пити вино не препознајући га Крвљу Христовом, и узимати хлеб, не поштујући га Телом Господа (1 Кор. 11:28). Немогуће је умрети од вина и хлеба! Међутим, умирали су недостојно окусивши Тела и Крви. Додирујући Христа, осећали су човека. Али Он је још и Бог! Узимајући хлеб, осећамо хлеб, али је то још и Тело Христово!

Алегоријско тумачење 6 главе Јеванђеља по Јовану

Као прво: будуће време: „хљеб који ћу ја дати тијело је моје“ (Јн. 6:51).

Као друго: зашто облачити толико просту мисао у такву саблазан и форму?

Као треће: само вера није у стању да пружи такво јединство са Христом какво Он има са Оцем: „Као што Ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живјети због Мене“ (Јн. 6:57).

 

ЗАКЛЕТВА

Заклетва је захтев спољашњих или маловерних, зато то није пожељна, већ допустива појава. „Господа Бога свог бој се, и Њему служи, и Његовим се именом куни“ (5 Мојс. 6:13). „И клећеш се истинито, верно и право: Тако да је жив Господ“ (Јер. 4:2; Ис. 65:16). Авраам је захтевао од Елеазара да се закуне Господом Богом (1 Мојс. 24:3) и он се клео (стих 9). Јаков је тражио заклетву, и Исав се заклео (1 Мојс. 25:33); заклео се Јаков (1 Мојс. 31:53); Мојсеј је заповедао заклетву (2 Мојс. 22:11). Давид је опевао оне који су верни својој заклетви (Пс. 15:4). Анђео се клео Оним Који живи у векове векова (Отк .10:6; Дан. 12:7). Сам Бог се клео Собом: „Собом се заклех, вели Господ“ (1 Мојс .22:16; Јез. 47:14). Бог, дајући обећање Аврааму, није могао да се закуне никим вишим, зато се заклео Самим Собом (Јевр. 6:13).

АПОСТОЛИ су се такође заклињали: Рим1,9; 2Кор.1,23; Еф.4,17; Флп.1,8; 2Тим.4,1; „Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва као јемство“ (Јевр. 6:16).

 

РАТ

Штитећи ближњег (децу, жене итд.) хришћанин жртвује собом ради њега. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15:13). Онај ко одвије да заштити, жртвује ближњег. Да ли је потребна полиција у нашем граду? „Не убиј“ (2 Мојс. 20:13) – „Убиј“ (5 Мојс. 13:9; 4 Мојс. 31,17;25,5). Објасните?! Јован Крститељ: „А питаху га и војници говорећи: А шта ћемо ми чинити? И рече им: Никога да не злостављате нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом“ (Лк. 3:14) – тј. останите на служби. „А у Кесарији неки човјек, по имену Корнилије, капетан чете која се зваше Италијанска, побожан и богобојазан са цијелим домом својим, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу“ (Дела ап. 10:1-2). Овај „начелник убица“ имао је и „побожног војника од оних који бијаху стално уз њега“ (стих 7).

Када пукне канализациона цев неко мора да се упрља да не би страдали сви.

Полемика

„Јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути“ (Мт. 26:52).

Ово није универзална формула. Петар је 3,5 година ишао са Христом са мачем! Важне су околности при којима је речено! Петрово рвање није било угодно Богу, он је опет хтео да спречи предодређени поредак служења Христовог: „Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?“ (Јн. 18:11; Мк. 8:33). Значај има циљ примене оружја: убиство суседа или заштита суседа од убица.

Господ је заповедио молитву за непријатеље (Мк. 5:44).

Ово је речено за личне непријатеље. А што се тиче заштите ближњих и отаџбине, апостоли су као пример истицали храбре војнике, хероје Израиља (Јевр. 11:32-34). Признавалу су војну службу, поредећи себе са војницима (1 Кор. 9:7; 2 Тим. 2:4; Лк. 14:31). „Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини“ (Рим. 13:4; 1 Петр. 2:13-14).

 

ПАКАО

Иако се о страдањима душе у паклу говори у телесним обрасцима, ова страдања ће бити духовна. Човек ће се бесконачно кајати за своју неспособност да пребива у Богу. О томе да човек сам себе одређује за таму спољашњу (Мт. 25:30). Огњеног човека Огањ делује још огњенијим, а прљавог пали (тј. мучи). „Молим те, не мучи ме!“ (Лк. 8:28) рекао је демон Спаситељу, само када се Он просто приближио. Пакао су муке савести.[2] Исаија и паклу и рају: „слуге ће моје певати од радости у срцу, а ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу“ (Ис. 65:14).

Полемика

Пакао је просто гроб, смрт.

Чему онда речи: „И дим мучења његовог уздизаће се у вијекове вијекова; и неће имати одмора дан и ноћ“ (Отк. 14:11); „јер црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће гад сваком телу“ (Ис. 66:24, Мк. 9:24). „И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, гдје је и звијер и лажни пророк: и биће мучени дан и ноћ у вијекове вијекова“ (Отк. 20:10). „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни“ (Дан. 12:2). Грешници се бацају у огањ вечни (Мт. 18:8). „невјернима … је удио у језеру које гори огњем и сумпором“ (Отк.21:8). „А пљеву ће сажећи огњем неугасивим“ (Мт. 3:12; Лк. 3:17). „Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим… И ови ће отићи у муку вјечну“ (Мт. 25:41,46). Грешнике ће „бацити у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 13:50). Прича о богаташу и Лазару (Лк. 16:22-24).

Бог је љубав и Он не поступа тако са Својом децом.

„А Исус им рече: Кад би Бог био отац ваш, љубили бисте мене… Вама је отац ђаво“ (Јн. 8:42-44). „А кукољ синови су зла“ (Мт.13:38). Господ не налази Своје у грешницима.

„Нити ми је дошло на ум…“ (Јер. 7:31)

Читај цео стих: није долазило на ум да се заповеди тако нешто. „И саградише висине Тофету, који је у долини сина Еномовог, да сажижу синове своје и кћери своје огњем, што нисам заповедио нити ми је дошло на ум“ (Јер. 7:31). Господ је игњем спалио Содом и Гомору (1 Мојс. 19:24). Бог је преко Илје спалио један за другим два одреда од 50 војника (2 Цар. 1:10,12). А Кореја са његовим следбеницима и породицама живе је земља прогутала (4 Мојс. 16:32). Господ је заповедио да се блудници-изопаченици спаљују на огњу (3 Мојс. 20:14; 21:9).

 

ЦАРСТВО НЕБЕСКО (ЗЕМАЉСКО)

144 000 – то су само Израиљци, и то девственици (Отк. 14:4).

„Пријесто стајаше на небу“ (Отк. 4:2; Мт. 5:34; Дн. 7:49). 144 000 се налазе пред престолом (Отк. 14:3). Међутим, и „мноштво народа“ је такође стајало пред престолом (Отк. 7:9) и пребиваће пред њим вечно (Отк. 7:15).

НЕБО ЋЕ СЕ СЈЕДИНИТИ СА ЗЕМЉОМ: Небески Јерусалим (Јевр. 12:22) ће сићи са неба (Отк. 21:10; 3:12).

ГОСПОД ЈЕ ОБЕЋАО ЦАРСТВО НЕБЕСКО: Зар ми је без користи да будем сиромашан духом? (Мт. 5:3), гоњен за правду? (стих 10), срамоте и прогоне (стих 12), делим имање (Мт. 19:21). А шта ако наша праведност превазиђе праведност фарисеја? (Мт. 5:20).

Авраам, Исак и Јаков ће бити у Царству Небеском (Мт. 8:11).

24 старца ће царовати на земљи (Отк 5.10).

„Наше живљење је на небесима“ (Фил. 3:20).

Који се удостоје оног века и васкрсење пребивају као анђели (ЛК. 20:36). Само демонима нема места на небу (Отк.12:8).

Полемика

Одговор на све цитате из Старог Завета.

У Старом Завету су представе о паклу и рају чулније. Не могу се схватити буквално. На пример код Исаије: „Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во…“ итд. (Ис. 65:17-25) Тамо је написано: „јер ће дете умирати од сто година, а грешник од сто година биће проклет“ (стих 20).

Наслов оригинала: Священник Вячеслав Рубский. «Противосектантский блокнот»

НАПОМЕНЕ:

„Ти можеш живети вечно у рају на земљи“ изд. 1989г. стр. 79

О животу душе након смрти, рају, паклу, стању душа након смрти можете прочитати у капиталном делу светитеља Игњатија Брјанчанинова „Слово о смрти“ које одражава истинско учење Православне Цркве. – прим.прев.