Док будемо са својим породицама у љубави и вери прослављали Божићне празнике, подсетимо се кроз ову дивну и дирљиву приповетку о сиромашној удовици и њеној деци, шта значи Божија заповест “Љуби ближњег свога, као самог себе“.
Јанко Веселиновић “Божићна радост“
Било је пред саму ноћ. Западни ветар дуваше силно и носаше снег са кровова сеоских кућа, на пртину. Све што душу има тражило је и нашло заклона од овог зла времена, само један сељак виђаше се на улици како прти сметове, пред саоницама пуним дрва, коjе је вукло мршаво кљусе.
И човек и кљусе беху врло уморни. Кљусе жалостивно отресаше гривом, а човек се купаше у зноју, те се снег што га ветар носијаше – топио на зноју његовом.
Али он се упео из све снаге. И пртио је и гурао саонице, док једва не скрену с пута пред један мали кућерак, покривен кровином, а свега га беше дим обавио.
Отвори капију и угура саонице у двориште. Тад остави коња, приђе вратима кућерка и викну:
– Ивана!
– Оj! – одазва се глас из куће.
Он отвори врата и ушавши у кућу рече:
– Иди стовари она дрва и испрегни коња; баш више не могу!
Па се спусти, готово сроза низа зид на један пањић крај огњишта. Жена изиђе.
Из собе почеше излазити дечица. Беше их четворо; све једно другом до увета.
– Бато! А где је наја? – упита најстарија девојчица.
Он само ма’ну руком и деца ућуташе.
Беше то човек од својих тридесет до тридесет пет година, стаса средњег, црномањаст, жутљавијих очију, али доста крепак.
Био је врло лако одевен, као и сваки сиромах. Дошао је из Босне, служио ту у селу и служио поштено. Запазио се са Иваном, која беше без оца и мајке, и оженио се њом. Његове газде, душевни људи, купе му оно окућнице, а он направи овај кућерак да има где главу склонити.
И он и Ивана беху врло вредни. Ниједно ниси могао видети да врља беспослено. Засадио је мало воћа, што се виђаше око кућице, подигао је један млекарић, иако не имађаше стоке, и једну кошарицу за кљусе.
Кад год не рађаше себи, радио је у најму. То је морао чинити, јер, хвала Богу, ево: све година и дете.
Било му је име Груја, а у селу га зваше Грујица Бошњак.
*
Изнајпре беше му врућина, и он се одмаче од ватре; још отвори мало и кућна врата да се расхлади. Али не прође дуго, а он осети како га подузима некаква језа, па лака дрхтавица. Он се опет диже, затвори врата, проџара ватру на огњишту; дотури још једно дрво и седе да се греје. Али језа узимаше све више маха, најпосле пређе у дрхтавицу и он је сав цептео.
Ивана се врати и погледа га.
– Шта је теби? – упита пренеражено.
– Мор’о сам назепсти! – рече он. А зуб о зуб цака-цак.
– Сав си помодрио ка’ чивит! ’Ајде у собу, па лези!
И узе га за руке и са највећим напором једва га увуче у собу.
Он се стропошта на кревет. Она га изу и покри. Али он само викаше:
– Зима! Покриј ме!
Ивана није имала кад ни да мисли, та то беше наједаред. Била је сасвим заборавила и на децу, јер онај мањи мушкарчић беше заспао крај огњишта, на земљи.
Али, кад се нађе насамо у соби са болесним човеком, међу ситном дечицом, од које она најстарија девојчица поче плакати – она се уплаши. Напољу ноћ, мрачна, ветровита. Никако отићи да зовне кога суседа, никако оставити болесника и ситну дечицу; а не имађаше никога ко би је послушао.
Она премишљаше шта да чини. Све би могла чинити, али није смела да преседи целу ноћ сама са болесником. Она рече девојчици:
– Је л’ дико, смеш ли ти остати овде, код бате, да нана часом зовне чича-Симу.
– Иди, нано – рече дете плачући.
Она готово истрча из куће, дотрча плоту суседском, па викну:
– Чича-Симо! Чича-Симо!
У кући су нешто разговарали, па заћуташе. Она опет викну.
На прагу се појави једна жена.
– Ко виче? – упита.
– Ја сам, Смиљо, Ивана!
– А, ти си! Па које добро?
– Није добро! Је л’ ту чича-Сима?
– Ту је.
– Кажи му да сам га ка’ оца молила да дође нашој кући. Oн се разболе наједаред.
– Ко, зар Грујица? – упита Сима и појави се на прагу.
– Јест, чијо.
– А шта му је?
– Не знам: заковрну наједаред!
– Добро, доћи ћу.
Она се брзо врати натраг. Нађе га где јечи, али се више не тресе. Девојчица стајаше крај њега и плакаше.
Она стаде више њега. Није знала шта да чини. Једно то, што дође наједаред, а друго, она никад није крај болесника седела. Стала, па само крши прсте.
Не потраја дуго, а дође Сима. Назва Бога и приђе болеснику те га викну, али се он не одазва.
Она му каза како је ишао у дрва, а чича рече:
– Мор’о је назепсти.
– И он тако вели.
– А где су ти деца? – упита Сима.
Сва, сем девојчице, беху поспала куд које. Она их диже једно по једно и метну на постељу, рекавши:
– Ја за њи’ и заборавила.
Болесник беше већ пао у ватру. Чича му метну руку на чело, прихвати га за руке и рече:
– Сав гори!
И заћуташе. Сима је спокојно пушио своју лулу; па није му то први болесник крај кога је он преседео. Он је свикао на то, као и на сваки други посао. Он сасвим мирно упали свећу самртну и тутне у руку, као што упали своју лулу.
Девојчица задрема. Ивана јој рече да легне, и дете леже.
Наста тајац. Напољу је дувао ветар; ватра на огњишту пуцкараше; жижак на разбоју тињаше потмуло. Сима пућкаше и пушташе бледе димове из луле.
Болесник замумља, Он говораше неке неразумљиве речи:
„Шта… колац… свећа… саџак ти треба… грми Бог… Поп Стојан, он тако… витла краву… и Турчина.. Ха… ха… ха.., Ј’ој!..,“
– Еј!… чујеш ти?…
– Шта је? – рече Ивана нагнувши се нада њ.
– Он сад бунца! – рече спокојно чича-Сима преко чибука.
Болесник се не окрену. Он дисаше неједнако, а кадикад шкргуташе зубима.
– Није ли при себи, или спава? – рече Ивана.
– Јадно му спавање – рече Сима. Она задрхта.
– Нисам никад мислила да грозница тако може бити јака!
– Кака грозница! Мој дијете, ту су санџије! – рече опет Сима.
*
Недељу дана боловао је Грујица. Недељу дана Ивана ока на око не склопи. Па већ не осећаше више ону муку и терет; она се „уарбоносила“, што рекле сељанке.
Грујици ништа боље. Баш у онај дан у који се разболео рече јој Сима:
– Имаш ти брашна у кући?
– Имам.
– Имаш ли доста?
– Немам баш много. А што?
– Треба набавити што немаш!
– Зар му неће бити боље? – упита она, а сузе је облише.
– ’Оће! Јер више неће ништа осећати, биће му свеједно!
Она се поче гушити од плача. Чича-Сима стајаше над Грујицом. Болесник отвори очи. Погледа Симу и познаде, и прошапута:
– Опрости!
– Богме нека је просто! ’Оди ’вамо, Ивана, ’оди опрости се!
Ивана приђе постељи. Грујица је погледа, па рече испрекидано:
– Опрости!… и… гледај… децу!…
И облише га сузе. Одмах затим издануо је.
Сима је мирно све то гледао. Он му упали свећу и метну у руку; он му затвори очи и намести руке. Затим изађе пред кућу и викну једнога од својих укућана да мртваца окупају.
А Ивана?
Она као да још не осећаше шта је то. Она као да не знађаше колико је изгубила. Па није ни жалила довољно. Њој је изгледало нешто невероватно. Она није могла да верује потпуно да је Грујица умро.
Чудно је било стање њене душе. Или са тога што сама беше неиспавана, па онај телесни умор заморио јој душу, те није могла да појми шта се то све збива… Она је ходила по кући. Запевала је више из обичаја, а суза, клета суза, ни једна на очи да удари!
Људи се почеше купити; жене из суседства такође; Сима беше избудио децу, па их све извео у кућу. Око ње читав лом. Она је гледала сав овај свет; слушала речи које јој људи и жене говораху; слушала вриску својих малишана, који се купљаху око ватре, а жене их прегуркиваху тамо-амо. И све јој се чинило онако… некако… буди Бог с нама!
– Је л’ ти овде брашно? – пита једна жена.
– Јесте.
– А где је сито?
– У млекару.
– А гра’? – пита друга.
– И он у млекару.
– Имаш ли ти већи лонац?
– Немам.
– Онда да донесем мој.
– Дошли су људи. Од чега ће сандук?
– Не знам, питајте чију.
– Има ли ракије?
– Нема.
– Добро, донећемо.
Међутим, они беху већ окупали и обукли мртваца. Жене јој рекоше да иде у собу. И она оде, и прекрсти се, те целива мртваца, и опет ништа.
Спасенија Симина уведе јој дечицу у собу. Најстаријој расплете косице. И кад се деца окупише око ње, кад она девојчица паде на њено раме и поче плакати, тада и њој као да нешто свану. Она наједаред виде шта је изгубила; сад јој свест каза ко је и шта је био њој тај мртвац што лежи пред њом.
И она рашири руке, пригрли око себе дечицу, па писну, писну тако јадовито као права сиротица.
Све живо проплака. Нико не смеде ни да приђе да је теши; свак се бојао њене невоље. Жене шапутаху:
– Еја, јада! Не д’о Бог никоме њене муке патити.
А људи је само погледаху.
– Бога ми, тешко је женској глави на овај земан – бити и човек и жена!
А она плакаше, плакаше непрестано. Није се макла од свога места. Желела је да и она тако очи склопи, да се не макне од свога хранитеља и господара.
Све је већ било готово. И попа дође.
Попа беше сед као овца и врло болећива срца. Иако су му опела посведневни послови скоро, ипак овлажи његово старо око. Он беше мајка сиротињска. Давно је остао сам самцат у свету, па добро знађаше шта је сиротиња. Ретко је срце што га имађаше попа Стојан.
– Је ли готово? – упита он Симу.
– Јесте, оче Стојане.
– Спремите кадионицу и мало жара.
И попа поче опевати мртваца. А његов пријатан глас дрхтао је од туге. Народ се побожно мољаше Богу за покој душе Грујичине.
А када се и опело сврши; кад већ сви целиваше и понеше мртваца из куће, тек тада наста жалост. Ивана цикну као да је гуја уједе. Стаде писка оне сирочади. Све се окупило око ње; ухватило се својим малим ручицама за њене скуте. А она пусти срцу на вољу и поче на сав глас запевати:
„Куд си пош’о, мили господару!
„Ком’ остављаш сиротице твоје?
„Ко ли ће нас јадне надгледати,
„Ко ли ће се на нас смиловати?
„Туђа рука милости не даје,
„Туђе срце неће закуцати
„А за нама, сиротињом твојом!
„Поћи ће ти сиротиња твоја,
„Поћи ће ти по беломе свету,
„К’’о ’но лептир од цвета до цвета.
„Туђа ће га рука за’ранити.
„Али туђин кад кога на’рани,
„Онда тражи двапут да наплати!
„Мучиће се сиротице твоје,
„Мучиће се ка’ ’но свако робље
„Које служи’ леба да заради!“
Жене је стишаваху. Попу свега сузе облиле. Он јој приђе па рече:
– Ућути, Ивана!
– Срце плаче, попо!… Робље ово јауче!
– Ми се борисмо да робља не буде – рече поп Стојан. – Ни твоја деца неће робље постати!… Бог се брине за све вас! Он нас уцвели, али и разговори! Немој њега гневити!
Он то рече, истина, дршћућим гласом, али тако убедљиво да нико, па ни Ивана, не посумња у истинитост речи његових.
Она ућута.
А он тихо запоја самртну песму: ,,Свјати Боже“.
Те вечери стари свештеник у својој чистој собици тихо се мољаше Богу за здравље удовице и сирочади Грујичине.
*
Два-три дана врзоше се људи око куће Грујичине, па онда је оставише; оставише и њу и сирочад. Нико више ни главе не окреташе.
Ивана је тек сад осетила шта је изгубила. Она сад мораде да се о свему побрине. Наступио је празник. празник Божића и радости. И младо и старо, и мало и велико, радоваше се томе светломе дану, а јадна Ивана стрепела је од њега.
’Ајде што треба ’леба, ’леба је и покојник оставио, али треба мрса. Она сиротица тога не имађаше.
Она преже да заради. И радила је, али опет не може толико спечалити да печеницу купи.
И дође празник, а она закла јединог ћурана.
Дечица су играла око ватре где се ћуран пекао, и радовали се сутрашњем празнику, сутрашњем омршају.
Увече је прострла свуда сламу по кућерку. Дечица су пијукала и радовала се; нису од радости могла ни вечерати, него је питаху:
– Је л’, нано?
– Ој, ’рано!
– А кад је Богин дан?
– Сутра, ’рано.
– Је л’ кад спавамо? – питаше тепајући малиша.
– Јесте, дико!
– Сејо, ’ајде да спавамо, нека пре дође Богин дан!
И дечица полегаше и поспаше.
Ивана остаде седећи сама уз огњиште. Хиљадама мисли врзло се по њеној глави. А сузе често поливаху њено снуждено лице.
„Шта да радим?“ мислила је она. „Да ми је само из зиме измаћи са овом сиротињом, па већ после како Бог да… Пролеће је опет некако друкчије!… Оно, нестаће ’леба; али и мени је онда лакше оставити њи’, па ићи те зарадити!… Онда нећу овако! Идућег лета морам ја збринути све што кући треба! Неће мене зима затећи овако без ичега!… Биће и ’леба и мрса и дрва, и свега. Зарадићу ја, па да целог лета не би главе дигла!“…
Дечица се откриваху. Она их поче покривати.
„И он ми рече: ,,Не остављај децу“! А ко би и’ мог’о оставити?! Куд би пристала на овој зими јадна нејач?“
И гледаше дечицу и миловаше их по њиховим једрим обрашчићима… Јелица, најстарија, загрлила малишу, па му метнула и једну руку под главу.
„Да бар ’оће Бог њима дати живота и здравља!… Да ми је да ме бар то не пече; а ја би’ радила за десеторо! Дао ми је Бог снаге, ’вала му!“…
Изиђе у кућу те спотакну угарке и метну још једно дрво на огњиште. Намести бадњак како ће прегорети, па изиђе напоље.
Небо беше облачно, а тишина као да је све мртво. Од севера пирушио је ветар.
„Баш ће бити снега!“ рече она зевнувши.
Па се врати у кућу, покри опет дечицу, па леже.
И наскоро заспа и она, успавана сном умора.
Петли оглашаваху зору, кад се стари попа Стојан диже из своје постеље. Он се по обичају прекрсти, па се диже и поче облачити. Затим изиђе и пробуди момка.
– Деде, Станко, полиј, да се умијем!…
И момче устаде, узе ведрицу и оде на бунар да се умије и да донесе свеже воде.
Попа прође неколико пута преко собе. Срце му је лагано лупало у грудима. Он сам уживаше од неке унутарње радости.
Станко донесе воде и поли му.
Кад се убриса и очешља, он рече Станку:
– Узми, синак, онај џак и оно прасе онде, па понеси за мном.
– А куда ћемо, попо?
– Понеси ти само за мном! Станко упрти и једно и друго.
Попа нађе у ћошку свој штап, отвори врата и изиђе напоље.
Снег је вејао. Био је преко чланака. Али стари попа корачаше као јунак. Он осећаше све већу и већу радост у души својој. Слуга корачаше за њим; већ се био ознојио, јер оно што је носио не беше баш тако лако.
Попа застаде пред кућом Грујичином и закуца на врата.
Нико се не одазва. Он закуца опет. Опет тајац.
Он закуца и по трећи пут и викну:
– Еј, домаћине!
– Ој! – одазва се Ивана.
– Има ли вас живи’?
– Има! – рече она и скочи.
Изиђе у кућу са жишком. Поглед јој паде на њену „печеницу“ – ћурана. Она се сети да је Божић; сети се да је то положајник и рече:
– Сад!… Сад!
И оде тумарати по углу док из једног кошића извади прегршт кукуруза:
– Дај овамо! – рече попа Станку.
И узе печеницу са његовог рамена, па је затури себи на раме.
Врата кућна отворише се.
– Христос се роди! – рече попа пун блаженства.
Ивана га посу кукурузом и одговори:
– Ваистину се роди!
Попа прекорачи праг и уђе са печеницом ка рамену у кућу.
Свему пре надала се Ивана него томе; мислила је да ће пре видети свога Грујицу, него што ће ово дочекати. Сузе јој грунуше на очи. Она пође овој светој руци, која тако „пуно“ благосиља, па посрте, сирота; мал’ те није пала.
– Жива била, кћери! – рече попа, а и њему сузе врцају, па се лију низ његову белу, светитељску браду.
Он приђе огњишту, разгрну ватру, узе прегорели бадњак, кресну једаред.
Церов жар прсну, и хиљадама варница полетеше увис.
– Господе милостиви! Дај оволико здравља у овоме дому!
Па опучи кресати и говорити:
– А оволико среће и задовољства! А оволико мира и љубави! А оволико берићета и напретка!
У тај пар звук звона са високог торња проломи ваздух; јекну силовито и одјекну у попиним грудима.
Он се маши кесе, извади дукат у злату, па га положи на огњиште и прекрсти се.
Ивана му стаде љубити руку. Деца се избудише, и једно по једно излажаше из собице.
– Седи, попо! – рече Ивана.
– Ред је! – рече попа и седе, а она га огрте једном поњавом.
– Је л’ нано, је л’ јако Богин дан?
– Јесте, ’рано! Ено шта вам је Бога посл’о. И показа деци печеницу.
– Гица! Гица… Да ви’ш, сејо, гицу! – узвикну малиша и затапша рукама.
И дечица поврвеше из собе, и стадоше играти око печенице.
– ’Вала ти, попо! Ти мени радости, Бог теби здравља!
– Није мени! Немој мени рећи ’вала, него Богу, који ми то у главу ули; а ја сам тим направио радости и вама и себи!
– Гицо!… Гицо!… – узвикиваху деца.
– И још нешто, Ивана! Ту у џаку имаш брашна за чесницу; ево ти пара за у чесницу; а од данас ја ћу се бринути твојом кућом и твојом децом. Чувај овај кров, надзиравај све, а моја је брига остало. Не благодари мени, него Богу!
–Вала му! Збогом!
И опет сиротица изљуби оне смежуране слабачке руке, и попа изиђе напоље. За њим се чула весела вика дечија и усклик пун молитве: „Бог ти здравља дао!“
А ваздух беше пун звука звона, који попи долажаше као благослов Божји. И старе ноге под њим чисто подиграваху.
Дође до цркве, уђе у олтар, натури на се златотканицу и пун одушевљења запева. А глас му је звонио као глас небесног светитеља, који изговараше речи:
,,С нами Бог, разумјејте, јазици, и покорјајтесја; јако с нами Бог!“
