Апокатастазис Оригена – учење о томе, да сва творевина Божија, међу њима и најтежи грешници и пали ангели (демони) се на крају крајева враћају Богу – блиско је античкој философији која је сматрала историју света, као круг последичних и затворених кругова. Овде се крај слива са почетком – ушће реке се временом поклапа са њеним извором. Сваки циклус историје је стварао велики круг, попут неке космичке кружнице, где се линија затварала у тачки њеног почетка. На тај начин, свет, који је произишао од Бога, мора да се врати Богу – у своје првобитно стање. Тај пагански апокатастазис, који спасење чини неопходношћу, у суштини је брисао разлику између добра и зла у погледу вечности. Он је одређивао саму вољу човека и чинио је добро и зло, ефемерним стањима, то јест, скоро фантазијама. По Оригену, човек је осуђен на спасење, а само спасење је уствари поновно враћање. Овде смо се дотакли философске стране апокатастазиса. Али, постоји још једна, скривенија – морална страна. Човек престаје да се боји Бога, а по Библији, страх Божији је почетак премудрости. Заиста страх Божији отрежњује човека, укроћује његов грех, и очишћује ум од страсти. Без страха Божијег, ум се налази у стању опијености и чини се робом осећања, жеља и стремљења ка насладама. Страсти дошаптавају идеје уму, а разум их развија. Страх, чувајући човека од грубих грехова, даје место у души за благодат, која рађа наду, а нада рађа љубав. Где нема страха – тамо нема наде, већ само змијска песма страсти, које оправдавају грех.
Чудно дело: грешник себе теши љубављу Божијом, у којој се нада да ће наћи опроштај без покајања и исправљења. Та лажна нада, то хватање за љубав Божију дешава се управо зато што код грешника нема љубави према Богу. Међутим, грешник често себе убеђује да ће му Бог, као потпуна Љубав, дати време покајања пред саму смрт; а сада је време за земаљске радости, то јест, време за насладе, а не за сузе. Говорљиви наступи савремених хуманиста о љубави Божијој – то је у стварности, грех против љубави Божије, зато што они желе да љубав Божију претворе у гарант свог спасења без покајања и исправљања живота, то јест, овде је присутна злоупотреба љубави и милосрђа Божијег. Ти људи не схватају, да се истинска љубав према Богу рађа у тешкој борби са самим собом; да они предавањем страстима, не љубе Бога, да чинећи грех, они доносе страдања Христу. Реч о љубави без подвига јесте оправдање греха. Такви људи су спремни да распну Бога и да блудниче под сенком Крста, тешећи себе да је Бог Љубав. Савременој хуманистичкој свести је неприхватљиво учење Христа о вечним мукама, које се налази у Јеванђељу и јесте један од крајеугаоних догмата сотериологије и есхатологије. Оригеново учење је било осуђено, оно је било прогнано из Цркве,, али није из углова људског срца, где су греси, попут змија, свили своја гнезда. Током историје, видимо рецидиве (поновне појаве) оригенизма у јересима и сектама, међу њима и окултним сектама, које учи о поновном успостављању палих ангела у њихов чин и помирењу сатане са Богом. Карактеристично је да је у демонским сектама блуд постао ритуални симбол љубави. Сами Ориген је био подвижник, али, нажалост, код њега је аскетизам задобио фанатичан облик – самоушкопљење (уштројење). Он је читао Јеванђеље у подрхтавајућој светлости Платонових „Дијалога“. Лажни спиритуализам Оригена као платоничара и обећање свима коначног спасења чинио је оригенизам привлачним за древне, средњевековне и савремене хуманисте. Сада се све чешће чују позиви за рехабилитацију Оригена и признавања анатема Цркве неважећим, као да је у питању неки неспоразум. Савремени реформатори би са великим задовољством предали анатеми Светог цара Јустинијана Великог, који је сабрао Пети Васељенски Сабор, на коме је Ориген био осуђен, а самог Оригена би објавили „васељенским учитељем“.
Архимандрит Рафаил Карелин
