Све је добро док се памти. Заборав и време полако гасе сећање на јуначке догађаје из наше блиске прошлости. Ко зна колико је великих људи и њихових херојских дела заборављено? Колико невероватних подвига и судбоносних прича више неће бити испричано. Није за то крив само наш заборав већ и време у коме живимо јер је од нас направило заборавне људе који се не сећају шта је јуче било а камо ли… Живећи деценијама у кризама и у свим њиховим облицима, нестало је интереса да се памти, а и велики они који нам кроје судбину, такође немају интереса ни времена да нам помогну у томе. Ипак, остали су срећом они ретки, често невидљиви и неприметни истраживачи, којима се још увек зажаре очи када из заборава спасу и испричају неку дивну причу. То је управо прича о Дарји Александровној, Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, болничарки, добровољки, хероини из 1914. године. Прича о жени невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава. Тешке борбе вођене у Јадру, на почетку рата, настављене су са још већом жестином после Церске операције. Решени да се освете за неуспех на Церу и да коначно поразе српску војску, Аустроугари предузимају нову офанзиву на Дрини. Већ 8. септембра 1914. године успешно форсирају реку Дрину између Љубовије и Зворника са циљем да заузму планински гребен Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина и освоје Ваљево. Прегруписана аустроугарска 42. дивизија 13. септембра 1914. године прелази Дрину код Аде Курјачице. Српске положаје бране Дринска дивизија II позива и делови Тимочке дивизије II позива. Борбе су жестоке и крваве. Губици огромни на обе стране. Само у једном дану аустроугарска 42. дивизија изгубила је 2000 војника и 40 официра. О тим догађајима говори ратник и учесник борби на Дрини ђенералштабни пуковник Никола Љ. Христић. “Време чини своје, гробови се заравњују и нестају, а успомене бледе. Заборављају се један по један они – и живи и покојни – чијим је делима створена данашња наша Краљевина, па је заборављена и Дарја Александровна, Рускиња погинула на Гучеву 1914. године. Био сам један од сведока ненадмашне храбрости коју је Дарја показала на неколико дана пре своје смрти, за време борбе коју су 1. и 2. септембра 1914. Године (датуми су по старом календару, прим. прир.) водили на Дрини делови Дринске дивизије II позива са 42. Аустроугарском дивизијом, па желим да са ово неколико редака оживим успомену на ову нашу руску сестру, која је чак из Санкт Петербурга дошла нашој војсци и негујући српске рањенике, за њих и живот положила. 31. августа, у зору, 42. аустроугарска хонведска дивизија напала је десни одсек Дринске дивизије II позива и у току дана успела да се пребаци на аду Курјачицу. Десни одсек од ушћа реке Јадра па закључно са адом Курјачицом – био је следећи: Дрински коњички дивизион II позива (штаб 2. и 3. ескадрона), 1. и 2. батаљон и митраљеско одељење пешадијског пука II позива, 1. Дринска батерија II позива, 7. Дринска батерија I позива, Дрински Пионирски полубатаљон II позива. Коњички дивизион у коме сам тада био командир 2 ескадрона и Пионирски полубатаљон провели су ноћ 30-31. августа у селу Козјаку, као одсечна резерва. 31. августа око 3 часа чула се у правцу Дрине артиљеријска и пушчана ватра, која је из почетка била слабија, али се сваког часа појачавала, тако да се пред зору претворила у непрекидну грмљавину од које су се тресле куће чак и у Козјаку. Било је јасно, да непријатељ почиње прелаз преко Дрине, те командант дивизиона нареди: “Седлање”. Тек што смо заседлали, стиже заповест команданта десног одсека, да се дивизион стави на расположење командатну 2 батаљона 3 пешадијског пука II позива. Команде команданта дивизијона: “Уздај” и “Јаши”, извршене су за трен ока, те одмах пођосмо ка Дрини, испочетка касом, а затим галопом. У колико смо се приближавали Дрини, све су чешће пролетали изнад и око нас непријатељска пушчана и митраљеска зрна. Код једне шумице, између пута Лешница-Лозница и Лукића колибе, командант дивизиона командова: “За борбу пешке сјаши”, што је извршено као на егзерциришту. Из опрућеног галопа, ескадрони су се зауставлили као укопани, а уз звекет сабаља и мамуза, коњаници су слетели са коња и откопљавајући карабине потрчали за својим официрима. Сјахали ескадрони кренули су одмах стрељачким стројем напред ка Дрини. Ишли смо кроз високе кукурузе те нисмо ништа могли видети ни ми ни непријатељ, који нас стога није ни гађао, његова пребачена зрна прелетала су високо изнад наших глава, те нисмо имали никаквих губитака. Око 6 часова стигли смо до Куртовићеве колибе на левој обали Дрине, према ади Курјачици. Ту се налазио командант 2. батаљона V пешадијског пука II позива, који нареди да се мојим ескадроном одмах појача лево крило одсека, који је пред надмоћним непријатељем почело попуштати, 3. ескадрон остао је привремено у резерви, код Куртовићеве колибе. Положај додељен мом ескадрону био је на ивици једног обронка испред којега се протезао густи врбак у коме се није ништа могло видети, али се осећало да је непријатељ близу, не само што су непријатељски војници пуцали на нас из непосредне близине, већ се чуло како на нашем језику разговарају. Од једног непријатељског војника у маxарској униформи, који је носећи муницију залутао и од наших био заробљен, сазнали смо, да је према нама 42. хонведска дивизија. Непријатељски војници гађали су искључиво распрсаквајућим метцима тзв. “Einschusspatronen”. Зрна из тих метака била су тако осетљива, да су експлодирала и кад ударе у гранчицу или лист, а у човечијем телу правили су страшне ране. Моји војници нису имали шанчаног алата, оно мало што су добили у Ваљеву за време мобилизације погубили су и побацали, а нису сачували ни онај аустријски који сам им раздао после Церске битке. Да би се сачували од убивствене непријатељске ватре, морали су копати стрељачке заклоне голим рукама, што им није било тешко, јер је земљиште било песковито и размекшано кишом која је прошле ноћи падала. За кратко време цео ескадрон био ватре што је и било главно, јер је непријатељска артиљерија, не могући осматрати своје метке и бојећи се да не дејствује на сопствене трупе, пребацивала преко наших положаја. Услед тако срећних околности, ескадрон је тога дана имао незнатне губитке, погинуо је каплар Јован Марић и рањен резервни поручник Александар Качаревић, сада већ покојни. Рана поручника Качаревића била је необична, осматрајући непријатеља, био се наслонио рукама на грудобран и у том тренутку једно експлозивно пушчано зрно удари у земљу поред његове десне руке која буде повређена од земље и парчади самог зрна, изгледала је, као да је избодена иглама на стотину места из којих је липтила крв. До смрти остао је сакат у десну руку. По прекидима пешачке ватре и по повременом појачавању артиљеријске, закључили смо да непријатељ наступа врло лагано. Најзад, зауставио се пред самим нашим рововима, нисмо никога могли видети али смо по жагору непријатељских војника закључили, да нису даље од 50-100 метара. Напред више нису могли, јер су им губици, како смо доцније сазнали, били огромни. У једном тренутку престаде ватра и чусмо како неко у непријатељским редовима виче: “Напред, напред! Разумете ли ме? Напред!“. Завршавајући песму, непријатељ је поново отворио највећу ватру, нашта смо ми одговорили истим начином, те је борба продужена до мрака, када је мој ескадрон повучен у резерву код Куртовића колибе, где се већ налазио командант дивизијона са 3. ескадроном. Цео коњички дивизион био је дакле у резерви, али је у ствари и даље био у I борбеном реду, јер је од непријатеља био удаљен 200-300 метара, а земљиште потпуно брисано од пушчане и митраљеске ватре, с тога оба ескадрона развијени у стрелце, посели су ровове на 20-30 метара пред Куртовићевом колибом, а због тока Стараће и Дрининих отока, у распореду који није одговарао ни једном војничком правилу. На пример лево крило мог ескадрона ослањало се на пешаке у I борбеном реду, а десно крило било је иза првог реда, и с тога у II борбеном реду, према томе, два моја вода дејствовали су све време на непријатеља, а два нису могла отворити ватру, јер би гађали наше пешаке. 3. ескадрон, који је био десно од мога, није имао никога од наших пред собом, те је стварно био у I борбеном реду и дејствовао је све време. Непријатељска ватра није готово никако престајала, стотинама експлозивних зрна распрскавала су се пред нама, над нама, и иза нас, тако да нисмо смели устајати из ровова, а како је киша лила као из кабла, провели смо ноћ лежећи у блату. 1. септембра изјутра престала је киша, а непријатељска ватра престајала је повремено. Уморан после непроспаване ноћи, задремао сам, но како сам био мокар и прозебао нисам могао заспати. Лежећи овако у полусну, одједном приметих једну жену која је стајала у рову и преко грудобрана – потпуно незаклоњена – замишљено гледала у непријатељске положаје. На себи имала је српску војничку блузу и затворене боје сукњу, за оно време “краћу” тј. до чланака. На глави је имала шајкачу коју је набила била до ушију, тако да јој се од смеђе косе видео само по неки прамен, што је такође у том времену био изузетак. Била је бледог лица, не особито лепог, али врло симпатичног израза. У необичним ситуацијама све изгледа обично, па се ни ја нисам много зачудио, видећи како ова жена гледа смрти у очи. Запитао сам је: “Шта ћете ви ту?”. Она ми одговори рђавим српским језиком, да је дошла ту да превија рањенике, показујући на отворену кожну торбу пуну лекова и завоја, коју је носила преко рамена. По говору познао сам одмах да је Рускиња, те продужим разговор на руском језику. Рекох јој, да не треба тако да стоји јер је непријатељ близу, а сада не гађа само за то, што никога не види, (сви наши војници били су заклоњени у рововима), али чим њу спази отвориће ватру и убиће је сигурно. Одговорила је равнодушним тоном, да се она смрти не боји, једино се боји да не буде заробљена. Устао сам тада из рова и позвао је у Куртовића колибу, која је била одмах иза нас. У колиби и око ње било је неколико коњичких и пешадијских официра, који су били изашли из ровова када је непријатељ прекинуо ватру, а ту је био готово стално и командант одсека. Један од официра имао је и литар ракије, те се сви мало поткреписмо, а понудисмо и Рускињу, с којом отпочесмо разговор. О себи није нам много причала, рекла нам је само да се зове Дарја Александровна, да је из Санкт Петербурга и да је дошла да као добровољна болничарка негује наше рањенике. Нисмо је ни много испитивали, нити и данас знам, откуд она ту код нас, тј. да ли јој је наређено и од кога, или је чувши борбу дошла сама? У томе времену, 1. септембра пре подне, за Дарју није било много посла, јер је у борби настало затишје, те је било мало рањеника и сви су право са положаја евакуисани у позадину. Тим затишјем користили су се и наши комесари те су донели ручак – месо без чорбе и хлеб – за цео дивизијон. Дарја, која ништа друго сем лекова, није имала, ручала је са нама пред Куртовића колибом. За време ручка непријатељска артиљерија отворила је такву ватру, да се земља тресла. Батеријски плутони ређали су се један за другим, али су аустријски шрапнели прелетали високо изнад нас и и распрскавали се далеко позади по шумарцима, у којима, сем наших коњоводаца, није било никога. Ову артиљеријску ватру ми смо војници мирно поднели, једно што смо били на то навикнути, да друго с тога, што смо знали да непријатељ из бојазни да не би гађао сопствене трупе, неће скратити одстојање. Али је било за дивљење држање Дарје, на њу ни најмање нису утицали ни страховита грмљавина топова ни фијук граната и шрапнела изнад наших глава. Остала је мирна и равнодушна према свему што се око ње догађало, као да је у Санкт Петербургу а не на Дрини. Цело пре подне вршене су припреме за напад, који је био наредио командант Дринске дивизије II позива, зашта је као појачање трупама на Курјачици упутио 1. батаљон XV пешадијског пука II позива. Коњичком дивизиону наређено је, да за време напада остане у резерви на дотадашњем положају, с тога се око подне вратимо, и Дарја са нама, у исте наше ровове – пред Куртовићем колибом – из којих смо били изашли ради ручка. Одмах затим наши пешаци прешли су у напад, те је отпочела паклена пушчана и митраљеска ватра десно и лево од нас. Дарја ме тада упитала да ли постоји опасност да будемо заробљени, понављајући да се само тога боји. Рекох јој да је то искључено, али да може лако погинути, нашта ми је равнодушно одговорила, да јој је то свеједно. Напад је испочетка успевао, али су наши имали тешке губитке, те код Куртовићеве колибе почеше пристизати рањеници, лакше рањени долазили су сами а теже рањене доносили су носиоци рањеника на носилима направљеним од грања или пушака и шињела. Зашто су баш овде прикупљани рањеници, да ли је ко то наредио, или су доношени зато што је ту био командант одсека, не знам, тек место није никако било подесно за превијалиште, јер је било отворено, без икаквих заклона – сем Куртовићеве колибе у којој је могло стати највише 5 – 6 људи – и потпуно брисано од непријатељске ватре. Чим су стигли први рањеници, Дарја је изашла из рова, отишла њима и почела их превијати. Видећи да се она сама мучи, а како непријатељ није на наш дивизијон дејствовао, изашао сам и ја из рова и помогао Дарји. Рањеници лежећи на земљи били су колико толико заклоњени, али је Дарја била тако изложена, да смо сваког часа очекивали да ће погинути. Позвали смо је више пута да дође к нама и то знацима, јер нас због топовске и пешачке пуцњаве није могла чути, но Дарја би сваки пут одмахнула главом смешећи се и остала је седећи тако код рањеника читав један сат, јер је толико трајала та ватра. За то време многи су рањеници понова рањени или убијени, али њој није било ништа. Најзад престаде ова паклена непријатељска ватра, и мало постиђени, што је једна жена показала већу храброст од нас војника приђосмо Дарји која понова продужи посао, који је била прекинула док смо ми били у колиби, јер сама није могла да ради. Рекосмо јој да је потпуно излишно да се тако излаже, али нам она одговори да се једино боји да не буде заробљена и ничег више. Непријатељ је отварао ватру на нас још неколико пута поподне и сваки пут ми би се склањали у ровове или у колибу, а Дарја је остајала код рањеника. Око 18 часова наш је напад завршен и то неуспехом, али је непријатељ и даље повремено тукао све наше положаје пешадијском и митраљеском ватром, а нашу позадину артиљеријом. Ово је трајало целе ноћи 1 – 2 септембра коју смо ми војници провели у рововима, а Дарја превијајући и негујући рањенике. 2. септембра пре подне непријатељ је два пута нападао и оба пута био одбијен, по подне тукао је наше положаје најжешћом ватром, а пошто се смркло покушао је још три пута да се пробије, но без успеха. О борбама овог дана, један официр из 27. Хонведског пука забележио је у своме дневнику, поред осталог и ово: “Срби су изванредно храбри људи… Срба је морало четири пута оволико пасти па ипак они не измичу. Ми имамо за противнике обе Дринске Дивизије под вођством Престолонаследника…” Међутим, 2. септембра на ади Курјачици против целе 42. Хонведске дивизије било је свега: 2 ескадрона пешке и 4 батаљона пешадије. И у току овог дана, рањеници су се прикупљали код Куртовића колибе, где их је Дарја превијала, као и увек не обазирући се на непријатељску убиствену ватру, а ми смо јој помагали кад је то било могуће. Превијени рањеници одношени су у позадину, а лакше рањени одлазили су сами, што је све ишло врло споро, тако да је код Куртовића колибе увек лежало 50 – 100 рањеника, чекајући на ред, многи су умрли од рана или и погинули, те су одмах ту и сахрањени. У току ноћи 2 – 3 септембра коју смо провели на истим положајима, добијена је заповест команданта дивизије, да се све трупе које су биле на Курјачици повуку на нове положаје источно од железничке пруге Шабац – Лозница. Коњички дивизион напустио је своје ровове пред зору, непримећено од непријатеља, а са дивизионом пошла је и Дарја. За време док смо одступали, преко нас су прелетала ретка непријатељска пребачена пушчана зрна, тако да смо без губитака стигли до Лукића колибе где смо нашли наше коњоводце. Велика је то била радост када смо их видели, јер смо пуна три дана били одвојени од коња, за све то време они су били у шумици у којој смо их оставили кад смо сјахали 31. августа. Мада су се непријатељски шрапнели распрскавали око њих и дању и ноћу, није било никаквих губитака, ни код коња ни код људи. Нама је било наређено да идемо у село Стражу на десној страни реке Јадра, где је имала и доћи и наша комора. Позвасмо с тога Дарју да дође с нама, нудећи јој засебан шатор, добар ручак и потпун одмор. Но она нам рече, да је дошла у Србију да помаже рањеницима, а како ми нећемо у борбу, то ће отићи код неке друге јединице која буде у првом борбеном реду. Опростисмо се тада са Дарјом коју више нисмо видели, и појахавши коње кренусмо ка Јадру. После неколико дана, чули смо, да је Дарја одатле отишла на Гучево, где је од аустријске гранате погинула, но кога дана и код које јединице нисмо сазнали. Изнео сам све што знам о овој великој Рускињи и остаје ми само још да наведем изводе из званичних релација у којима је њена храброст истакнута: Командант Дринског Коњичког дивизиона II позива, у својој релацији под О. Бр. 194 од 10 септембра 1914. године о борбама 31. августа, 1. и 2. септембра 1914. године код аде Курјачице, поменуо је Дарју овим речима: „Као заступник Команданта одсека нарочито морам по дужности истаћи ретко пожртвовање, храброст и најсавесније вршење своје дужности према рањеницима за све време борбе и дању и ноћу, врло често у киши куршума непосредно иза I борбеног реда – добровољне милосрдне сестре Дарје Александровне из Петрограда, која је сама лично превила преко 120 рањеника. За све своје заслуге, милосрдна сестра Александровна заслужује највеће ратно одликовање.” А у релацији команда десног одсека (О. бр. 1205 V пешадијског пука II позива од 5. фебруара 1915. године) стоји за Дарју ово: „Нарочито истичем случај особите енергије, храбрости, пожртвовања и осећања према рањеницима милосрдне сестре Дарје Александровне из Петрограда, која је од 1. септембра у јутру па до часа повлаче непосредно позади стрељачког строја и дању и ноћу превијала рањенике на отвореном простору и без икаквог заклона. Само 1. септембра по подне ова милосрдна сестра превила је 90 наших рањеника.“ Неустрашивој сестри нашој, кћери царске Русије, нека је светао и вечан помен међу Србима! Слава Дарји Александровној!“ Дарја Алексанровна је погинула на Гучеву у рану јесен 1914. године. Пуних 55 дана успевала је српска војска да задржи неупоредиво бројнију и боље наоружану аусто-угарску војску на падинама Гучева. Ровови непријатеља били су удаљени свега десетак метара. Гинуло се у непрекидним јуришима и контранападима, од артиљеријске и ракетне ватре, од болести и глади. У рововима и земуницама, под земљом, скоро два месеца издржала је српска војска. Често су им снагу давали гуслари певајући јуначке песме. На истуреном положају коте 708 Еминове воде, међу борцима VI прекобројног пука био је гуслар Перун Перуновић. Гуслао је у рову у тренуцима нејжешће битке. Његов глас и крик гусала мешао се са пушчаном паљбом. Нестваран призор и јунаштво. Дарја је превијала рањенике прелазећи из рова у ров. Изгледало је као да је метак неће. Оно мало завоја што је имала користила је само за најтеже рањенике, а доброту и милосрдност давала је свима. А онда је непријатељска граната убила болничарку Дарју Алексадровну. Сахрањена је у заједничкој костурници аустроугарских и српских војника на Гучеву. Народ Јадра је 1929. године подигао споменик изгинулим јунацима на коме су уклесани стихови:
„Благо оном ко довијека живи Имао се рашта и родити.“
ЗОРАН ТЕШИЋ
Дарја Александровна
Бој се бије, срца горе жива
Дршће искра у блиставом оку
На Гучеву црну и високу
Дрином изнад зазлателих њива
Бол врхуни и бол се прелива
Тешким муком, претећким јауком
А Дарја нас помилује руком
Ране веће и тежи и жали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“
Прска земља и небо се цепа
Док у ватри Дарја стоји смело
И рањену кад привије чело
Шапат чује: „Хвала душо лепа!“
Сестро драга из пространих степа
Друго нежна из крви и бола
Ране наше, ране без пребола
И ти паде где су и сви пали
„Кад би знали Руси, кад би знали…“
Сад Гучевом у вечери касне
Кад се распе злато у месеца
Сама Дарја по горама јеца
Туже, туже, јадованке гласне
Док вечерња зубља не угасне
Нигде јава са ведрих висина
Слукти само заробљена Дрина
И разбоји пусти не остали!
„Кад би знали Руси, кад би знали…“
НАРОДНА ПЕСМА
http://saborsrba.com/zapisi/311
