Шта значи пост за православног верника? Како је правилно да се пости? Да ли су сви постови једнако важни?
Пост за православног хришћанина јесте једно од средстава која му помажу у изграђивању свога спасења „са страхом и трепетом“. Никако циљ сам по себи и сам за себе. Пост, као уздржавање од извесне врсте хране на неко време, постоји скоро и код свих других религија и у разним облицима, и то углавном као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се не мало говори и у Старом и у Новом завету, што показује да пост божанска установа и одредба. Стари завет је препун примера поста и плодова поста. Постио је Мојсије 40 дана на Синају (не једући ништа) и удостојио се да из руке Божије прими Таблице закона (Декалог); постила су три младића и Данило у вавилонском ропству – и остали неповређени у пећи вавилонској; постили су Ниневљани по проповеди пророка Јоне, и спасли свој град од пропасти која му је претила; Цар Давид као покајник вапије: „Колена моја изнемогоше од поста…“ (Пс. 109, 24). У Новом завету, Господ Исус Христос не само да је заповедао пост и говорио на више места о његовом значењу него је и лично дао пример поста, постећи и Он, попут Мојсија 40 дана на Гори Кушања. Постили су и ученици Јованови, као и свети Апостоли, а после њих – сви истински и прави хришћани до дана данашњег.
Отуда Света Црква Православна пост сматра врло важном и значајном установом за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног назначења (спасења као обожења) које је Бог поставио пред свакога од нас као крајњи циљ. Пост је не само Божанска наредба и одредба него и божански начин живота. По речима светог Симеона Солунског: „Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развијају угађањем телу“.
Телесни пак пост, сам по себи, нити је довољан нити много користи. Њега мора да прати духовни пост, под којим се подразумева уздржавање од свакога греха, с једне стране, и чињења добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Када пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли, и срце од страсних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и псовки, и руке од злих дела, и ноге од кривог пута. Јер није могуће делити ова два поста, пошто није могуће телом бити сластољубив, а душом богољубив. Свети Јован Златоуст овако говори о духовном посту: “Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добросклон. Ако си ти испуњен злобом, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист према брату и љубав према богаству, да ли је од користи што си пио воду? Ако је душа, господарица у телу, заблудела, зашто кажњаваш слугу њенога – утробу? Не показуј телесни пост, јер сам телесни пост не уздиже се на небо без спровођења сестре своје милостиње, која је не само његова сапутница него и његова колесница“.
Црквени богослужбени текстови (стихире и тропари) на много места развијају ову мисао, нарочито током сирне седмице: „Од јела постећи, душо моја, а не очистивши се од страсти, узалуд се радујеш нејелу; јер ако те (пост) не води ка исправљању, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу.“ „Одрекавши се данас хране, пожуримо да се делом достојно покајемо и од грехова“. А у служби једнога дана прве недеље поста каже се: „Пост истинити је: отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања… и приступа заклетве. То је пост истинити и Богу угодан“. Или на другом месту: „Као што смо се удаљили од меса и друге хране, тако побегнимо и од сваког непријатељства са ближњима, од блуда и лажи и сваке злобе“, итд.
Исто тако ни фарисејски пост „ради хвале пред људима“ не доноси никакве користи, јер га је сам Спаситељ осудио као лицемеран. Пост треба да нас води покајању, ломљењу гордости, смирености, молитви, богопознању, освећењу и сједињењу са Богом и анђелима, животу светих на небу, као и учешћу у страдањима и смрти Спаситеља, а не да нам прибавља пролазну славу међу људима, што и јесте био циљ фарисејског поста – да их људи хвале“.
Само такав пост и телесни и духовни има велику вредност пред Богом. Он, удружен са молитвом, представља, по светим Оцима, два крила којима се узносимо на небо. Пост и молитве су два најјача средства у борби против сваког греха и сваког ђавола. Тај зли род ђавољи, по речима самога Господа нашег Исуса Христа, не може се ничим другим истерати из човека, „осим молитвом и постом“ (Мт. 17, 21).
По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем тзв. трапавих седмица, када се пост разрешава у те дане), Усековање главе Светог Јована Претече (29. августа односно 11. септембра), Крстовдан (14/27. септембра) и Навечерје Богојављања (5/18. јануара). Вишедневни постови су они постови које је света Црква установила пред велике празнике, и има их четири. Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница (пред Васкрс – траје седам недељ); Божићни пост (пред Божић – траје шест недеља); Госпојински пост (пред Успење Пресвете Богородице – траје 15 дана) и пост светих Апостола (пред Петровдан – чија је дужина промењива, и траје од недеље Свих Светих до Петровдана).
По строгости, пак, или начину уздржања постови се деле у пет категорија:
- Потпуно уздржање од (од сваке врсте) јела и пића (чак и воде), као прва три дана Великог Поста и Велики Петак;
- Такозвано сухоједеније, када је дозвољено једење хлеба и пијење воде једанпут дневно и то после деветог часа (три сата по подне);
- Једење јела спреманог само на води (код нас познат као строги пост пред причешће);
- Једење јела спреманог са уљем и пијење вина, два пута дневно;
- Једењем рибе са пијењем вина (што преставља најблажи начин поста).
Све што је преко тога (јаја, млечни производи, месо) не спада у посна јела.
Колико је пост важан показује и чињеница да су многи свети Канони посвећени питању поста, почев од 69. Канона светих Апостола, па преко Канона светих Васељенских и помесних Сабора, до Канона и правила светих Отаца, који су признати неким од Сабора. Будући да пост има као непосредни циљ да смири тело, његове страсти и ниже пориве, Канони углавном од поста изузимају телесно немоћне и болесне, говорећи: „када је тело смирено болешћу, чему још пост“? Но треба знати да чак и у болести не може верник сам себе разрешити обавезе поста, него то може учинити само његов духовник, коме је он себе предао на духовно руковођење.Уколико сами себи допуштамо право да по своме нахођењу и расуђивању нарушавамо пост, чинимо велики грех јер преступамо закон Божији и заповести мајке Цркве. А тиме дирекно доводимо у питање своје спасење и вечни блажени живот. Не варајмо себе разним изговорима (као: Грех не улази на уста, …Не погани човека оно што улази у уста, итд), вадећи често цитате Светог Писма из њиховог контекста и дајући им значење које нам моментално одговара. Чинећи тако само показујемо и сведочимо о себи да нисмо прави верници.
Мир ти и радост од Господа.
Епископ Артемије
Практична веронаука, Београд 1999.
