Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.
Под влашћу Синода – Први део
Ако у светоотачкој литератури постоје речи којима се може описати садашње стање у Српској Православној Цркви, онда су то ове речи:
„И пошто благослови народ, епископ рече: Сада ћете познати духове који су од Бога. И обративши се онда Зарију, он поче водити с њим велику препирку. Но волх беше веома вешт у својим обманама, горд и безобзиран у говору; он се стараше да однесе победу не истином већ хвалисавом и бестидном многоговорљивошћу. Због тога кротки и безазлени епископ не могаше волха надвладати речима. И жао би народу што Зариј надмашује епископа у препирци“.
Верни народ је много очекивао од овог мајског заседања Сабора. Тачније: очекивао је све. И сада, када се то „све“ није догодило, многима је жао и разочарани су. Америчка кинематографија нам је од детињства истренирала условни рефлекс да добро увек тријумфује после 80-90 минута, тј. на крају филма. И сада, када је борба између православља и глобализма најзад почела, нама се већ чини да предуго траје, и да се мора хитно окончати, јер наш условни рефлекс не може више поднети овакво стање. И сви се питају: кад ће већ једном благочешће да тријумфује?!
У сваком случају, овогодишње мајско заседање СА Сабора и саопштење које је дато после заседања, породило је многе недоумице код верника Српске Православне Цркве, и многи су реаговали сувише бурно. Сабор је био запањен саопштењима медија, а народ је запањен саопштењем Сабора. Као Паја-Патак пред компликованим механизмом кад се чешка по глави и пита: „Чему ово служи? А уз то и не ради“.
Није ни чудо. Сабор ради иза затворених врата, а епископи су дали завет ћутања. То се у фудбалском жаргону глобалиста каже: услови идеални за игру. У преводу: ако ниси оптерећен моралним нормама, можеш до миле воље да користиш и недозвољена средства. Да ли баш до миле воље?
На пример, пре почетка Сабора владика Атанасије Јевтић је послао Сабору покајничко писмо у коме моли архијереје за опроштај и моли да га приме на заседање Сабора. То није ништа ново, већ смо раније видели како тај метод изгледа на делу – најпре јавно изружи архијереја Божијег, а онда каже: нека ми сабрат опрости, живим са народом (за разлику од њега), па зато имам погана уста. Наравно, хришћани смо, увек би требало једни другима да опраштамо, па су архијереји и овога пута тако поступили. Таси је све опроштено и примљен је опет на заседање Сабора. Али чим је први пут добио реч, он је опет почео да ружи православне епископе, и тиме је показао да је покајничко писмо уствари било само начин да он дође на Сабор. Али ту лекцију су православни епископи већ научили. Овога пута је владика Филарет, у својству члана синода, разрешио владици Атанасију све грехе и отпустио га с миром. Заиста, кад је Таса одлазио у сали је владао мир.
А онда…
Онда су глобалисти морали приступити „Плану Б“, пошто „План А“ није успео. Шта то значи? То значи да све оно што је капитен требало да ради на терену сада морају да преузму на себе остали играчи. То је врло одговорна улога, коју је Таса обављао као нико други, и био је у томе заиста ненадмашан. Улога се састоји само у једном: не давати никоме у Сабору да дође до речи. То се постиже упорном и непрекидном виком и многоговорљивошћу. По свој прилици, саиграчи су достојно заменили избаченог капитена. Радници патријаршије причају како је из сале допирала таква галама, да се уопште није могло разазнати чији су гласови. Глобалисти су атмосферу са стадиона пренели у Сабор, и православни епископи, природно, нису могли да их надвичу и надговоре.
„Ма шта бре, ма које бре, ма мотку треба узети па растерати ту (да не кажемо шта)“ – то су чести коментари људи са слабијим живцима. Можда се тако смирује ситуација у штали, али ово је Сабор Архијереја, и православни епископи у сваком случају треба да сачувају своју достојанственост.
„Добро, онда нека свако питање ставе на гласање, па да видимо“. Наравно, али ко ставља предлог на гласање? Ставља председавајући. Ако нема председавајућег, онда седница заправо још није ни почела. Тако је и било. Два дана су се ломила копља око овог кључног питања: ко ће председавати. Од тога зависи читав ток даљег заседања Сабора. Јер, ако глобалиста председава, он ће дозвољавати епископу бачком Иринеју да прича и по пет сати ако треба, само да би тиме максимално релативизовао све што кажу православни епископи. И наравно – важна питања неће ни стављати на гласање.
После два дана глобалне галаме православни епископи су схватили да се на тај начин ништа не може постићи. Није срамота рећи да православни епископ не може ништа постићи галамом и многоговорљивошћу. Напротив, то је похвала за њега. У житију свете мученице Евгеније, које смо цитирали на почетку, свети Елиј, кротки и безазлени епископ, не могаше надвладати речима волха Зарију. Исто се то догодило и на мајском Сабору. Православни епископи су осетили да ће свако даље надметање на овакав начин само ићи на руку глобалистима, јер безвлашће и хаос је њихов природни елемент, у коме се они осећају као риба у води. Зато су одлучили да прекину ту глупу агонију, то јест да одложе одлучујућу битку за неки други датум, када се укаже боља прилика.
Откуд нама овакво тумачење епископских побуда? После Сабора, на многим местима су православни епископи јавно поручили народу да се ништа не брине и да догађаје на овом сабору не доживљава као трагедију, и да права битка тек предстоји. На основу тих речи и многих других запажања ми смо покушали да на најбољи начин формулишемо расуђивање којим су се благочестиве владике руководиле када су пристале да Сабором председава Синод. Ако смо негде погрешили, нека нам православни епископи опросте, и нека нас упуте на прави начин размишљања по овом питању. Наиме, ми не сматрамо да смо бољи и православнији од наших најбољих владика, па ако они не чупају косу због свега што се догодило на сабору, ни ми то нећемо чинити.
Било како било, сви епископи су се сложили да се мајски Сабор бар формално одржи, кад су већ седели у патријаршији два дана, а то је могло једино ако православни попусте и прихвате да се председавање Сабором базира на 62. члану Устава, иако је председавање Сабором у патријарховом одсуству регулисано 61, а не 62. чланом. Битно је следеће: применом 62. члана Устава аутоматски се примењује и 63. члан, а то значи да Сабор не може доносити никакве важне одлуке, па може да се заврши истог дана кад је и почео, тј. трећег дана њиховог окупљања у патријаршији (јер је тек тог дана почео). Зашто се ипак није завршио тог дана? Зато што су благочестиви епископи ипак одлучили да покрену важна питања, не да би она била решена (јер јасно је да нису могла бити решена, обзиром на 63. члан Устава СПЦ), него да би најзад била покренута. На пример, питање о учењу владике Игњатија Мидића раније није ни помињано на Сабору, а сада, после спектакуларног избацивања владике Атанасија Јевтића са Сабора, покренуто је и стављено на дневни ред. Та чињеница сама по себи представља велики корак у борби која управо почиње.
Природно је да глобалисти неће седети скрштених руку, па тако треба схватати и ово саопштење које су на крају прогурали кроз Сабор. У саопштење су ставили оно што њима одговара, а прећутали оно што им не одговара. Када одвагамо једно и друго, сматрамо да је много важније оно што су прећутали од онога што су ставили у саопштење. И једно и друго, пак, биће предмет поновног разматрања на правом Сабору, који ће имати правог председавајућег.
Ми имамо пуно поверење у наше православне епископе, и ако су они проценили да то саопштење не може нанети штету Цркви, па су га пустили да иде у том виду, онда ћемо се и ми потрудити да то тако схватимо и прихватимо. У том духу ћемо у оквиру ове теме (Под влашћу синода) написати све што сматрамо да је битно у вези са појединостима изнетим у саопштењу, као и са осталим детаљима везаним за овогодишње мајско заседање. Конкретно, у наредном тексту ће бити речи о власти Синода над Сабором.
