Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.
Под влашћу Синода – Четврти део
После рата комунисти још неко време нису скидали униформе, све док се нису обрачунали са „непријатељима народне власти“. Непокорне представнике Цркве су једноставно побили, плашљиве су сатерали у свештеничка удружења, а све остале су непрекидно злостављали. Али главни њихов циљ је био да се докопају црквене власти. Међутим, имали су једну отежавајућу околност која се звала Гаврило Дожић. Патријарх Гаврило је према својим моћима бранио Цркву од узурпатора. Ево како слуга Божији ревнује за апостолско начело црквене власти „изволи се Духу Светоме и нама“:
„Са пшеницом расте и кукољ, са правим хришћанима мешају се лажни хришћани, који немају чврсте хришћанске савести, да схвате и да се користе даровима Духа Светога, него заборављају и у своме заносу презиру оно велико начело Апостолско: „Изволи се Духу Светоме и нама“ (Дел. Ап. 15, . Они не знају да се приликом жетве кукољ одваја у снопове и баца у огањ, а пшеница оставља у житницу (Мт. 13, 30). Ништа није јаче од Цркве; она је вечнија од неба и шира од земље, рекао је свети Јован Златоусти, велики проповедник хришћанских истина.“
После ових речи патријарх је живео још годину и по дана, а онда се преселио из комунистичке Југославије у Царство Христово, да се радује заједно са осталим светим мученицима. За патријарха је изабран Викентије, и комунисти су најзад могли да предахну. Већ на свечаном ручку, који је Викентије приредио поводом избора за патријарха, представник „народне“ власти генерал Љубомир Ђурић рекао је између осталог и ово:
„Чак и друг Тито је сам говорио, да уколико архијереји буду схватили патријарха и све се реши по најбољој вољи, да ће Православна Црква наићи на пуну подршку од стране наше владе. И у интересу је СПЦ да се дође до споразума.
Ја сам разговарао са представницима Светога Синода о најбољим жељама и сарадњи. Наша ће тежња бити управљена на то, да се ојача СПЦ и њено свештенство. А и ви морате томе допринети.“
Да је комунистички генерал рекао: „разговарао сам са неким епископима“, то не би имало никаквог ефекта, јер „неки епископи“ не могу издати правоснажан документ. Али разговор „са представницима Светога Синода“ већ има велику тежину, јер ти епископи могу да потпишу званичан, правоснажан и обавезујући документ, који има силу да покреће и зауставља процесе у Цркви.
Дакле, најзад на сцену ступа Синод. И одмах се односи између Цркве и државе поправљају. Тачније, држава почиње да управља Црквом. Синод се ставља на чело Сабора, и годину дана касније епископи после Сабора шаљу поздравни телеграм Јосипу Брозу Титу у коме му благодаре „на доношењу Уредбе о социјалном осигурању свештеника, свештеничких породица и сирочади, чиме сте показали своју очинску бригу и старање о свима грађанима наше драге отаџбине“.
Али то није било довољно. Ипак се Викентије правио невешт и није баш све радио онако како су од њега очекивали комунисти. На пример, није се показао као добар сарадник у прављењу македонског раскола. Зато је и он после осам година био принуђен да напусти комунистичку Југославију и да се пресели на онај свет, а на његово место је дошао…
Овде мало застанимо.
Данас, у првој деценији трећег миленијума, узурпација Цркве од стране световних власти достигла је свој врхунац. Синод је преузео све полуге црквене власти, он сада игра улогу патријарха, сабора, верног народа и Самога Христа. За Синод не важе ни одлуке Сабора, ни Устав наше Цркве, ни заповести Божије. Он влада према својим сопственим правилима, тачније према правилима Европске Уније.
Немојте рећи да су ово претешке речи. Прва реченица на сајту Европске експертске групе гласи: „Чврсто уверени у добробит перспективе учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције, чланови Европске Експертске Групе ће уложити све своје професионалне и личне потенцијале за остварење овог цивилизацијског пројекта“.
Јасно пише: „све своје професионалне и личне потенцијале“. Не само део својих потенцијала, него СВЕ своје потенцијале. И то на првом месту професионалне. Знамо да је митрополит Амфилохије члан Европске експертске групе. А који су његови „професионални потенцијали“? Шта је он по професији? Он је по професији митрополит, члан Синода и В.Д. патријарха. Дакле, он је све своје црквене функције ставио у службу европских и евроатлантских интеграција. Српском Православном Црквом управља Европска Унија.
Можда ће неко у наступу нервозе (коју тумачи као сопствену ревност) рећи: „пих, ућутали су се благочестиви, а да сам им ја тамо…“. Али сетимо се како је митрополит Амфилохије гостовао у Крагујевцу. Тада су се окупили православни ревнитељи из готово свих крајева Србије, са намером да „растуре“ Амфилохија и Јована. Међутим, било је управо обрнуто: све их је Амфилохије третирао као малу децу, и чак зачикивао: „Нека устане овај што је поставио питање“. И сви су ћутали као хипнотисани. Не треба се чудити овоме. Један до зуба наоружани амерички војник може држати под контролом цело село. Сељаци су експерти за сточарство и земљорадњу, а амерички војник је експерт за убијање. Два експерта за евроатлантске интеграције, Амфилохије и Иринеј, заједно са десетак својих помоћника, без икаквих проблема могу да држе у шаци „једва надполовичну већину“ благочестивих архијереја.
Комунизам је само ранија верзија глобализма. Као што је Win98 ранија верзија оперативног система Windows. Данас је та верзија превазиђена и ретко се користи, јер постоје новије верзије које боље функционишу. Оружје које су пре пола века користили комунисти било је довољно за комплетну узурпацију црквене власти, а данас је то оружје застарело. О арсеналу савременог глобализма биће још много речи на нашем сајту, а сада је време да се усредсредимо на онај преломни тренутак када је Синод започео своју вртоглаву „каријеру“ у Српској Православној Цркви. Реч је о избору Германа Ђорића за патријарха СПЦ. У књизи „Држава и верске заједнице 1945-1970“, издатој 2002. године уз финансијску помоћ Републике Србије, на основу доступне архивске грађе дат је детаљан опис догађаја везаних за избор патријарха Германа. У опису се крије и кључ за решење многих недоумица данашњег црквеног живота, и зато препоручујемо да се пажљиво прочита свака реч.
„Припреме за избор новог патријарха почеле су одмах после смрти патријарха Викентија али су своје убрзање добиле половином августа 1958. Патријарх Викентије је оставио свом наследнику незавидан задатак. Питање Македонске цркве није више могло да се одлаже и приближавала се прва од две преломне тачке. Представници СКВП су интензивирали своје контакте са епископатом и кључну улогу одиграли су Добривоје Радосављевић и Милоје Дилпарић. Дилпарић је 20.8. водио разговор са Ђорђем Смиљанићем, потпредседником Епархијског савета београдско-карловачке архиепископије у хотелу „Балкан“. Смиљанић је током разговора изјавио да је он за Србијанца, да је добио позив за Изборни сабор и да у њему има доста Ужичана.
Епископ Лонгин је 22.8. посетио СКВП и рекао како се увек пред почетак саборског заседања о свему споразумевао па ће то учинити и сада. Спреман је био да се заложи за оног кандидата за кога му се каже. Напоменуо је да би могао да се састане са М. Дилпарићем негде ван канцеларије да то не би пало у очи. Рекао је да је убеђен да ће се ићи на избор епископа Хризостома, који је био ђак Јустина Поповића. Јустин Поповић је боравио у Београду и састао се са владикама Василијем и Хризостомом. Епископ Лонгин је предлагао Висариона, али није из његових речи било сасвим јасно да ли хвали епископа Висариона или себе.
Истог дана Дилпарић је водио епископа Доситеја на вечеру у Кошутњак. Током разговора Доситеј није имао лепе речи ни за једног владику, а много „прљавог веша“ изнео је о патријарху Викентију и епископу Герману. За Германа је ипак рекао да би он можда био најбољи избор јер је и поред многих лоших особина био оштроуман, агилан, речит, упућен у црквене ствари и „знао је шта хоће“. На крају је рекао да држава треба добро да се осигура и да узме гаранције од кандидата, а да ће он гласати за државног кандидата без обзира ко то био.
Са епископом Нектаријем разговарао је у Сарајеву, 28.8, секретар Комисије за вјерска питања НР Босне и Херцеговине. Епископ је отворено питао ко су кандидати Партије – државе, јер је то, по њему, било исто. Изјавио је да неће гласати за Лонгина или Германа, а сматрао је да су најпогоднији Хризостом или Висарион. Представник државних органа одговорио је да разговор мора остати у тајности, да их је епископ Нектарије изневерио у погледу МПЦ али ако их изневери и у погледу избора патријарха, да ће у том случају доћи до рата. Слични разговори обављени су и са већином других владика. Консултације су обављене и са другим личностима које су биле у некој врсти везе (пријатељске, породичне) са кандидатима које је држава преферирала. Једну од таквих консултација обавио је Слободан Пенезић са Добрицом Ћосићем који је потицао из истог села из кога и епископ Герман и чак био у даљим родбинским везама са будућим патријархом.
Добривоје Радосављевић је према ранијем договору са Синодом СПЦ дошао 8.9. у Патријаршију на разговоре око избора патријарха. Он је предложио да Сабор на конференцији у току дана необавезно назначи епископе који би били кандидати за патријарха, а да ће држава потом дати своју оцену. Епископ Хризостом је напоменуо да у Патријаршији круже шале о појединим епископима и њиховим претензијама на патријаршијски престо. Жалио се да против њега протурају приче како је државни непријатељ и питао Радосављевића ко то ради. Он му је одговорио да су у СКВП уочили како Хризостом одобрава све али никад ништа не изврши, после чега је епископ рекао да се више плаши саборске већине него неколико држава. Договорено је да се у току дана одржи конференција и да потом Синод дође у СКВП и саопшти имена епископа који долазе у обзир за избор.
Истог дана око 19 часова, чланови Синода су дошли у Комисију. Епископ Хризостом је саопштио одлуку по којој су вољни да се патријарх изабере споразумно са државом, али да епископат не може дати имена кандитата пошто по Уставу СПЦ на избор има право више од 15 епископа. Епископат је стога молио државне органе да поводом списка личности изнесу шта имају против ког кандидата. После ове изјаве Д. Радосављевић је одговорио: „Држава захтева да један од тројице кандидата буде епископ жички Герман, а друга двојица кога год хоће Епископат“. Посета је трајала петнаестак минута.
Сутрадан, 9.9.1958, одржана је конференција епископа СПЦ са представницима СКВП у „црвеној сали“ Патријаршије. Атмосфера је била хладна и мучна. Радосављевић им је између осталог рекао да њихова одлука од истог дана, да одложе избор кандидата за патријарха показује да једна група епископа ради против интереса земље. „Ви сте хтели конфликт, ево вам га. Прихватамо па ћемо видети ко ће се покајати“. Председник СКВП потом је говорио о изјави коју је Ђорђе Костић из Зворника дао у истрази, а по којој је епископ Василије Костић примио писмо из иностранства у коме је добио инструкције око избора. Владика није никоме показао то писмо, а инструкције је спроводио. „Василије Костић је, посматрајући плод сарадње за задњих пет година, дошао до некаквог закључка да држава не може и не сме, па да зато мора да попушта и да сарађује са црквом. Данашња одлука то најбоље показује – е нећеш га мајчин сине како мислиш, данас ти се то саопштава. Не ради се ту само да ли ће Герман бити Патријарх или не, него нешто друго је по среди. Треба држави нашкодити, треба потресе створити, треба конфликте направити, треба цркву у нечије политичке циљеве увући и користити. Захтев владе је да се Арх. Сабор поново данас састане и да у светлу ових чињеница размотри своју данашњу одлуку, да спроведе избор кандидата, како је то објављено већ и како је требало урадити, па да се иде даље. Натерали сте нас да изађемо са овим, јер због сарадње задњих година нисмо мислили ово да користимо. Молим, господо епископи, уколико схватате да је наш став правилан, изволите у току данашњег дана поступити по предњем и обавестити нас. Чекаћу Св. Синод у Савезној комисији за верска питања данас у 19 часова“.
Сви чланови Синода појавили су се у назначено време и саопштили да је Сабор извршио кандидатуру епископа Хризостома (13 гласова), епископа Германа (8 гласова) и епископа Висариона (5 гласова). Митрополит Дамаскин који је у првом гласању добио 6 гласова одрекао се кандидатуре, као и епископ Валеријан. Више епископа је имало по један или два гласа, па је чак у једном гласању и епископ америчко-канадски добио један глас. Избори су требали да се обнове 13.9.1958. године, у суботу, у Саборној цркви. Било је предвиђено да присуствују само чланови Изборног сабора, њих 57, а инсталација би требало да се обави 14.9. Епископи Висарион и Хризостом су покушали да изгладе ствар са Д. Радосављевићем али је овај остао званичан.
У току следеће ноћи Удба је поново дошла у Патријаршију, извршила претрес просторије у којој је био епископ Василије и наредила му да првим возом оде у Бања Луку и да се јави суду. Епископи су запретили да ће прекинути заседање ако се он не ослободи, а патријарх Герман је рекао Д. Радосављевићу да се неће кандидовати уколико се не врати епископ Василије. Три дана касније, епископ Василије је враћен у Патријаршију и узео је учешће у избору и посвећењу новог патријарха. Убрзо после тога он је поново ухапшен и испитиван.
За новог патријарха изабран је 13.9.1958. епископ жички Герман, у закључаној цркви на двочасовном заседању, тајним гласањем. Од 56 присутних чланова Изборног сабора за Германа је гласало 37, за Хризостома 17, а Висарион није добио ниједан глас. Према информацијама СКВП, већина чланова изборног тела са територије Србије гласала је против Германа (од 37 чланова њих 24) [Фуснота: „Архив Југославије, СКВП, 144-27-281 и 30-322. Д. Вурдеља наводи да је Герман добио 35 гласова, епископ Хризостом 23, а епископ Висарион ниједан глас. За епископа Германа су гласали епископи Лонгин и Висарион. Д.Г.Вурдеља, Обезглављена Српска црква, стр. 129″]. Два празна листића су била предата. Герман је следећег дана устоличен, као 43. патријарх у историји Православне цркве код Срба и 5. од када је обновљена СПЦ. Нови патријарх поседовао је потребно искуство за задатке који су били пред њим. Герман Ђорић је много година провео као парохијски свештеник и као административац. Он је био рођен 1899. у Јошаничкој бањи и обучаван је као свештеник на Богословском факултету у Београду. После тога је студирао право на Сорбони. Провео је једанаест година као парохијски свештеник и у исто време је уређивао епархијски гласник жичке епископије. Премештен је 1938. у канцеларију Синода, а 1951. је постао главни секретар Синода и Сабора и уредник Гласника, службеног органа Патријаршије. Када је остао удовац, замонашио се и био изабран за помоћног епископа. Једно време је био епископ будимски и администратор жичке епархије. Када је епископ Николај Велимировић умро у САД 1956, Герман је био изабран да га наследи на жичкој епархији.
Герман је много путовао и пре него што је постао патријарх. Био је у делегацији која је 1951. путовала у САД и Западну Европу, пратио је патријарха Викентија у Грчку и СССР. Радио је дуго са патријархом Викентијем, разумео је потребу сарадње са државним органима и од Викентија је много научио о значају таквог рада. Државни органи су њега сматрали најподеснијим кандидатом, док је епископ Хризостом био мање по њиховој вољи, јер су сматрали да је био под утицајем Николаја Велимировића и Јустина Поповића.“
