Догме глобализма – трећи део, крај


Чланак пред вама је оригинално објављен пре пар година на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.

Догме глобализма – 3. део

У прва два дела ове теме само смо набројали дванаест догми нове светске религије, онако како смо ми успели да их приметимо и издвојимо. Можда тих догми има и више, можда се могу и боље формулисати, али за почетак довољно је и ових дванаест да се објасни заједничко, синхронизовано и добро организовано деловање присталица те нове религије у нашој Цркви и нашем народу. Овде је умесно да поново набројимо свих дванаест догми:
„1. Сатанизација сопствене прошлости и афирмација заједничке будућности
2. Деградација морала и афирмација потпуне слободе од свих моралних норми
3. Одбацивање старих и признатих ауторитета из прошлости и афирмација нових ауторитета из садашњости и будућности
4. Непризнавање државних закона и црквених канона, уколико се они косе са потребама глобализма
5. Обавезан дијалог и живи однос између различитих личности, тј. између званичних представника различитих религија
6. Функционисање у оквиру међусобно признатих институција
7. Конспиративност, тј. извршавање одлука које нигде нису јавно промовисане
8. Немање сопствених институција, инфилтрирање у већ постојеће институције
9. Запоседање медија и деловање помоћу њих
10. Подела сваке заједнице на две струје: ретроградну и напредну
11. Флексибилност, тј. спремност да се привремено одступи од заузетог правца, да се не изазива превелико негодовање народа
12. Забава и разонода као најузвишенији духовни принцип глобализма“
У наредним текстовима свакој од тих дванаест догми посветићемо посебну тему, где ћемо детаљније изложити оно што је у њиховом првом набрајању само овлаш назначено.
Неке теме ће имати по два или три наставка, а можда и више, у зависности од врсте и обима материјала који смо планирали да презентујемо. То не значи да ћемо запоставити остале теме. Ако Бог да, ускоро ћемо се вратити и на тему „Шта је смешно, душо моја“ и завршићемо је са још два наставка (четвртим и петим). Поред тога, у плану су и текстови „Заштићени сведок патријарха Германа“ и „Заштићени сведок Јована Зизјуласа“, а такође и низ других тема, које су нама занимљиве и које једва чекамо да покренемо, само што је „мало руках, малена и снага“, а планови су нам често већи од могућности. А ако још узмемо у обзир да ће нам и у наредном периоду глобалисти дати много новог и занимљивог материјала (јер сигурно неће седети скрштених руку), онда се и не надамо да ћемо написати све оно што бисмо желели. На крају крајева, нама није ни битно да изнесемо баш све што сматрамо да је потребно, него да се трудимо према нашим могућностима. У просеку, свакога дана може се написати по један пасус – то није тешко, толико слободног времена имамо на располагању. Тако за неколико дана изађе један готов текст, и радост нас обузме кад видимо да је испало боље него што смо очекивали. А кад не испадне баш како смо очекивали, онда се не жалостимо, јер верујемо да ће следећи текст бити бољи. А дешава се то, јер није увек могуће да човек јасно искаже оно што примећује око себе. Понекад је потребно време да представа о некој појави добије јасне обрисе и да се сагледа у целини, са разних страна. Мада, у духовном животу често није ни неопходно да се све објасни, и да се све разуме. Довољно је да се угледамо на боље од себе.
Понекад нема ни сврхе све објашњавати. Многима који имају отврдло срце речено је: „ушима ћете чути, и нећете разумети; и очима ћете гледати, и нећете видети“. Па чак и они чије срце није отврдло, нису увек у могућности да разумеју све што чују и виде. Господ је рекао Својим апостолима: „Још вам имам много говорити, али сада не можете носити“. А апостолу Петру каже: „Што ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш после разумети“. Послушање је важније од разумевања, јер не можемо одмах разумети све што чујемо и видимо. Тек кад се Христос вером усели у срца наша, тек тада ћемо са свима светима разумети шта је ширина и дужина, и дубина и висина. Није Господ рекао Петру: „Ти сад немој слушати мене, него разуми шта говорим“. Рекао је обрнуто: „Ти сад послушај, а касније ћеш разумети“. Према томе, можемо одмах почети да слушамо, и тај хришћански труд не морамо одлагати за касније, јер послушање у великој мери зависи од наше воље.
Послушање је као онај један талант који свако од нас има и може да га искористи. Већ самим доласком на свет, као мали и беспомоћни, били смо кроз читаво детињство навикавани на послушност, и нико од нас не може за себе рећи да је послушање за њега неки нови и невиђени подвиг, тежи од најтежег. Не може то рећи, јер је као дете био послушан, дакле већ је имао то искуство у своме животу. И тада му је једино и било лепо.
Свесно смо у причи о догмама глобализма поменули послушање. Погледајте како су сви глобалисти послушни своме руководству! Ми чак и не знамо ко су им руководиоци, али видимо да су сви послушни као један. А погледајмо православне хришћане! Кад бисмо ми били послушни нашем свештеноначалију бар десети део од послушања црквених глобалиста – где би нам био крај! Чврсто верујемо да није довољно слушати само Јеванђеље, или само једног светитеља, или све светитеље – без иједног садашњег апостолског наследника, тј. епископа. Исто тако није добро ни обрнуто – слушати неког садашњег апостолског наследника (тј. епископа) без послушања према Јеванђељу и свима светима. За спасење је крајње неопходно и једно и друго. Ако неко каже: „ја слушам светог Јустина Ћелијског“, а истовремено са висине гледа на све данашње епископе и каже: „истина ми је важнија од сваког живог апостолског наследника“, он вероватно није ни свестан у какве бездане може човека да одведе самостално „следовање за истином“. Ради илустрације, навешћемо овде веома поучан пример, када се један од најобразованијих и најталентованијих људи последњих векова поуздао у своје сопствено расуђивање и истраживање, и кренуо за истином, па је завршио у најгорој јереси која се уопште може замислити. Реч је о руском писцу Лаву Толстоју. Многи мисле да је он анатемисан. Али није. Он се само одрекао Цркве, и тим поводом је добио од Синода РПЦ обавештење да више није члан Цркве. Тим поводом Толстој је јавно одговорио Руској Православној Цркви. Нема потребе да овде наводимо мање битне делове писма (Толстојеве критике на рачун формулација оптужбе и слична небитна расуђивања). Обратићемо пажњу само на онај део његовог писма (а то је већи део) где Толстој излаже основе свога новог вероисповедања, и што је посебно битно – начин на који је он дошао до њега (тај део текста смо посебно нагласили). Дакле, Лав Толстој:
„Да сам се одрекао цркве која себе назива православном – то је потпуно тачно. Али нисам се ја ње одрекао зашто што сам устао против Господа, него напротив, само зато што сам свим силама душе желео да му служим. Пре него што ћу се одрећи цркве и јединства са народом, које ми је било неизрециво драго, ја сам по неким детаљима почео да сумњам у исправност цркве, а затим сам посветио неколико година на истраживање теоријског и практичног учења цркве: теоријски – прочитао сам све што сам могао о учењу цркве, изучио и критички размотрио догматско богословље; практично – више од годину дана строго сам поштовао све што прописује црква, држећи све постове и посећујући сва црквена богослужења. И уверио сам се да је учење цркве теоретски подмукла и штетна лаж, а практично је то скуп најгрубљих празноверица и врачања, којима се потпуно скрива сав смисао хришћанског учења.
Довољно је само прочитати требник и погледати обреде које непрестано врши православно свештенство и који се третирају као хришћанско богослужење, па да се види да сви ти обреди нису ништа друго до различити начина врачања, прилагођени свим могућим животним ситуацијама. Да би дете, кад умре, отишло у рај, треба само да се стигне да се помаже уљем и окупа у води уз изговарање извесних речи; да би породиља престала да буде нечиста, треба изговорити извесна бајања; да би било успеха у послу или спокојног живота у новој кући, да би добро родила пшеница, да би престала суша, да би путовање било успешно, да би се излечила болест, да би се стање умрлог олакшало на оном свету, за све то и за хиљаде других ситуација постоје извесна бајања која на извесном месту за известан прилог изговара свештеник (Овај пасус Л. Толстој је навео у фусноти као примедбу).
И ја сам се заиста одрекао цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам завештање својим ближњим да они, кад будем умирао, не дозволе црквеним служитељима да ми се приближе, и мртво моје тело да што пре склоне, без икаквих бајања и молитава над њим, као што се склања свака одвратна и непотребна ствар, да не смета живима.
А то, што је речено да сам своју литерарну делатност и дати ми од Бога таленат употребио на ширење по народу учења која су супротна Христу и цркви, итд., и да у својим делима и писмима, која наводно ја и моји ученици сејемо у великом мноштву по целом свету, а нарочитопо по драгој нам отаџбини, са ревношћу фанатика проповедам одбацивање свих догмата православне Црве и саме суштине хришћанске вере – то није тачно. Ја се никада нисам бринуо за ширење свога учења. Истина, ја сам лично за себе у својим делима изнео своје схватање Христовог учења и та дела нисам скривао од људи који су желели са њима да се упознају, али никада их нисам лично штампао. А о томе како ја схватам учење Христово говорио сам људима тек када су ме питали. Таквим људима сам говорио оно што мислим, и давао сам им моје књиге, ако сам их имао код себе.
Затим је речено да ја одбацујем Бога, у светој тројици прослављаног саздатеља и промислитеља васељене, одбацујем Господа Исуса Христа, богочовека, искупитеља и спаситеља света, који је пострадао ради нас, људи, и који је ради нашега спасења и васкрсао из мртвих, да одбацујем бесемено зачеће Господа Христа као човека и девство пречисте богородице од рођења и по рођењу. То што одбацујем несхватљиву тројицу и басну о паду првог човека, која у наше време нема никаквог смисла, светогрдну причу о Богу који се родио од девојке и који искупљује људски род – то је потпуно тачно. Али Бога – духа, Бога – љубав, јединог Бога који је почетак свега – не само да не одбацујем, него и не признајем да ишта заиста постоји осим Бога, и сав смисао живота видим само у испуњавању воље божије, изражен у хришћанском учењу.
Још је речено: „не признаје загробни живот и узвраћање по делима, учињеним у овом животу“. Ако се загробни живот схвата у смислу другог доласка, ада са вечним мучењима и ђаволима, и раја као сталног блаженства, потпуно је тачно да ја не признајем такав загробни живот. Али живот вечни и узвраћање по делима овде и свуда, сада и увек, признајем у таквој мери, да стојећи по својим годинама на самој ивици гроба, често треба да улажем напор да не бих желео телесну смрт, то јест рођење за нови живот, и верујем да сваки добар поступак повећава истинско благо мога вечног живота, а сваки зао поступак га смањује.
Такође је речено да одбацујем све свете тајне, и то је потпуно тачно. Све свете тајне ја сматрам ниским, грубим гатањем које не одговара појму о Богу и хришћанском учењу, а такође сматрам да је то нарушавање директних упутстава Јеванђеља.
У крштавању деце видим очигледно изопачавање читавог оног смисла који је могло да има крштење за одрасле, који свесно примају хришћанство. У светој тајни брака над људима који су без сумње раније живели као да су у браку, и у допуштању развода, и у освештавању брака међу разведеним људима, ја видим директно нарушавање и смисла и слова јеванђељског учења. У периодичном опраштању грехова на исповести видим штетну обману, која само подстиче неморал и уништава опрезност пре сагрешења.
У јелеосвећењу такође, као и у миропомазању, видим методе грубог врачања, као и у поштовању икона и моштију, као и у свим оним обредима, молитвама, бајањима којима је испуњен требник. У причешћу видим обоготворавање тела и изопачавање хришћанског учења. У свештенству, поред јавног припремања за обману, видим и отворено нарушавање Христових речи, које директно забрањују да се било ко назива учитељем, оцем и наставником (Мт 23, 8-10).
Речено је, најзад, као последњи и највиши степен моје кривице, да ја, ругајући се најсветијим предметима вере, нисам уздрхтао кад сам подвргнуо подсмеху најсветију од светих тајни – евхаристију. То што нисам уздрхтао када сам једноставно и објективно описао оно што свештеник чини ради припреме поменуте такозване свете тајне, то је потпуно тачно. Али да је та такозвана тајна нешто свето и да је светогрђе једноставно описати како се то ради – то је потпуно нетачно. Светогрђе није у томе да се преграда назове преградом, а не иконостасом, и да се пехар назове пехаром, а не путиром, и томе слично. Напротив, најужасије светогрђе, које не престаје, и које изазива негодовање, састоји се у томе што људи, користећи сва могућа средства обмане и хипнотизирања, уверавају децу и простодушни народ да ако се комадићи хлеба насецкају на известан начин и уз изговарање извесних речи, и ставе се у вино, да онда у те комадиће улази Бог; и да ће онај живи, у чије име се извади тај комадић, бити здрав; а онај умрли, у чије име се извади такав комадић, да ће се осећати боље на ономе свету; а да ће у онога ко поједе тај комадић ући сам Бог – е то је ужасно!
Како год неко да схвата Христову личност, његово учење, које уништава зло света и тако једноставно, лако и несумњиво даје добро људима, само ако га они не буду извртали, то учење је потпуно скривено, потпуно прерађено у грубо врачање помоћу купања, мазања уљем, покрета тела, бајања, гутања комадића и томе слично, тако да од учења не остаје ништа. И ако неки човек некада покуша да подсети људе да учење Христово није у тим чарањима, нити у молебнима, литургијама, свећама, иконама, него у томе да људи воле једни друге, да не узвраћају зло за зло, да не суде, не убијају једни друге, онда се подиже кукњава и негодовање оних којима се такве обмане исплате, и ти људи на сав глас, са несхватљивом дрскошћу, говоре у црквама, штампају у књигама, новинама и катихизисима да Христос никада није забрањивао заклетву (заклетву отаџбини), да никада није забрањивао убиство (кажњавање, ратове), да су учење о непротивљењу злу са сатанским лукавством измислили непријатељи Христови.
Ужасно је, и то је главно, што људи којима се то исплати, не обмањују само одрасле, него имајући власт обмањују и децу, исту ону децу за коју је Христос говорио: тешко ономе ко их саблазни. Ужасно је и то што ти људи ради својих ситних добитака чине такво ужасно зло, скривајући од људи истину, коју је Христос открио и дао им као добро, а то добро се ни у хиљадитом делу не може упоредити са малим добитком који се од тога стиче. Они поступају као онај разбојник који убија целу породицу, 5-6 људи, да би однео стари огртач и 40 копејака. Они би му радо дали све своје одело и сав новац, само да их не убија. Али он не може да поступи друкчије. Исто је и са религиозним варалицама. Могли би се људи сложити да дају десет пута више, да их издржавају у највећој раскоши, само да ови не упропашћују људе својим варањем. Али они не могу да поступају друкчије. Ето, управо то је ужасно. И зато не само да се могу раскринкавати њихове обмане, него смо и дужни то да чинимо. Ако има нечег светог, онда то никако није оно што они називају светом тајном, него управо та обавеза да раскринкаваш религиозну обману, када је видиш. Ако Чувашанин премазује свога идола павлаком или га бичује, ја могу равнодушно да прођем поред њега, јер то што он ради, ради у име свога сујеверја, које је мени туђе и не тиче се онога што је за мене светиња. Али када људи, колико год да их је много, колико год да је старо њихово сујеверје, и колико год да су моћни, у име оног Бога којим ја живим, и оног Христовог учења које је мени дало живот и може да га да свим људима, проповедају грубе враџбине, онда ја то не могу спокојно да гледам. И ако називам по имену оно што они раде, ја чиним само оно што сам дужан чинити, само оно што не могу да не чиним ако верујем у Бога и хришћанско учење. Ако пак они, уместо да се ужасну због свог светогрђа, називају светогрђем раскринкавање њихове обмане, онда то само доказује силу њихове обмане и треба само да увећа напоре људи који верују у Бога и Христово учење да се уништи та обмана која од људи скрива истинитог Бога.
За Христа, који је из храма истерао бикове, овце и продавце, сигурно су говорили да он чини светогрђе. Када би он дошао сада и видео шта се у његово име чини у цркви, он би са још већим и законитијим гневом вероватно поизбацивао све те ужасне антиминсе, и копља, и крстове, и пехаре, и свеће, и иконе, и све оно преко чега они, врачајући, скривају од људи Бога и његово учење.
Према томе, ето шта је праведно, а шта је неправедно у одлуци Синода везаној за мене. Ја заиста не верујем да они говоре оно у шта верују. Али ја верујем у много тога, у шта они хоће да убеде људе да ја у то не верујем.
Верујем у следеће: верујем у Бога, кога схватам као дух, као љубав, као почетак свега. Верујем да је он у мени и ја у њему. Верујем да је воља божија најјасније и најразумљивије изражена у учењу човека Христа, и највеће је светогрђе сматрати Христа Богом и молити му се. Верујем да се истинско добро човеково састоји у испуњавању воље божије, а воља божија се састоји у томе да људи воле једни друге и услед тога поступају једни са другима онако како желе да други поступају са њима, као што је и речено у јеванђељу да су у томе читав закон и пророци. Верујем да се смисао живота сваког појединачног човека састоји у увећавању љубави у себи само зато што то увећавање води сваког појединог човека у овом животу ка све већем и већем добру, а после смрти даје утолико веће добро, уколико у човеку буде више љубави, а уз све то и више него било шта друго доприноси успостављању у свету царства божијег, тј. таквог уређења живота у коме ће раздор, обмана и насиље, који сада владају, бити замењени слободном слогом, правдом и братском љубављу људи међу собом. Верујем да за напредовање у љубави може бити само једно средство: молитва, али не заједничка молитва у храмовима, коју Христос директно забрањује (Мт 6, 5-13), него молитва чији нам је образац дао Христос, а то је молитва у самоћи, која се састоји у томе да у својој глави учвршћујеш свест о смислу свога живота и о томе да зависиш само од воље Божије.“
Милион тема отвара ово Толстојево исповедање. И ми ћемо се много пута враћати на њега. Толстој као да је дао домаћи задатак светским моћницима, рекавши: „Ево шта треба да се измени у Православној Цркви, да би и она постала међусобно призната институција новог светског уређења“. Овде је врло умесно да се сетимо речи Григорија Дурића, где он цитира оног сјајног младића који му се једног јутра јавио и рекао: „Сад ми је јасно зашто све више озбиљних људи неће ни да чују ријеч о Цркви“.