Чланак пред вама је оригинално објављен пре пар година на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен. Фотографије и њихови потписи су накнадно додати од наше стране.
Догме глобализма – 1. део
Реч „глобализам“ се користи у разним контекстима, а ми том речју означавамо идеологију коју велике западне државе покушавају да наметну целом свету.
Тешко да ће неко за себе рећи: „ја сам глобалиста“. Не постоје пунктови на којима се можете уписати у списак „глобалиста“ и добити чланску књижицу. Ми смо људе назвали глобалистима не зато што су се они сами тако декларисали (уопште се нису тако декларисали), него зато што у јавном деловању афирмишу схватања која су карактеристична за глобализам.
У оквиру ове теме покушаћемо да опишемо идеологију глобализма онако како је ми сагледавамо.
Од свих система вредности са дужим историјским стажем ниједан не може да се примени у целом свету, јер је сваки прилично искључив, и прилично „обремењен хипотеком прошлости“. Ислам се не може применити у хришћанским земљама, јер ће при таквом покушају хришћански народи (прецизније речено: народи у којима је хришћанство оставило дубок траг) пружити велики отпор. Исто тако се ни хришћанство не може применити у исламским земљама. То важи и за будизам, атеизам и остале системе вредности.
Ислам је за једне идеалан, а за друге апсолутно неприхватљив. Комунизам такође. Искључивост је поготову карактеристична за хришћанство. Нико други до Сам Господ Исус Христос, оваплоћени Бог, Друго Лице Свете Тројице, рекао је: „Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа“.
Онај ко планира да освоји цео свет, мора смислити такву идеологију која ће бити подједнако прихватљива за све. Али то је у оваквоме свету немогуће. Хришћанство, ислам, будизам и други системи вредности толико су супротстављени међу собом, и толико су искључиви, да стављање на једну страну аутоматски значи супротстављање другој страни. Кад је већ тако, онда је најбоље да идеологија буде подједнако неприхватљива за све. Идеологија глобализма подједнако је удаљена од сваке данашње религије и представља некакву средњу вредност између свих постојећих система вредности.
Већ смо написали неколико пасуса, а нисмо направили ниједну дигресију. Помислиће неко да негде журимо. Зато, ево једне мале дигресије, у виду ограђивања од евентуалног погрешног схватања. Наиме, израз „подједнако удаљена“ треба схватити условно, јер лаж од лажи не може бити удаљена исто колико и лаж од истине. Према томе, кад кажемо да је Глобализам подједнако удаљен и од Православља и од Ислама, имамо у виду само чињеницу да се и хришћани и муслимани зарад Глобализма одричу основних поставки своје вере. У апсолутном смислу, наравно, подразумева се да је Глобализам свакако најудаљенији од Православља, тачније – бескрајно је од њега удаљен.
Баш смо се лепо оградили, али свесни смо да овакво ограђивање служи само за украс, јер ко год хоће да изврне смисао наших речи – учиниће то без обзира на било каква објашњења. Чак и ако кажемо да је небо плаво, то може да изнервира неког намргођеног астрофизичара, будући да је плаветнило неба само оптичка варка, а у нашем тексту то није специјално наглашено. И онда се истинољубиви научник још више намргоди, дуне кроз нос, па после краће паузе (као да размишља шта ће следеће да уради и како да искаже своје благородно негодовање) устане од рачунара и лупи шаком о сто, тако да тастатура одскочи, онда подигне руке као за молитву и у том положају се окрене око себе (као да каже: „Боже, има ли те гдегод?“), затим покрије лице рукама и забаци главу назад, и у том положају остане пар секунди. На крају овог гневног ритуала целим својим бићем се устремљује према монитору, тј. сабије главу у рамена, пружи руке напред и рашири прсте, па пригушено, да не чују комшије, вапи: „Види како лажу! Види како лажу!“ Шта се збива даље? Одмах почињу да раде телефони, мејлови, кују се планови, држи га отуд, сатерај одовуд… Ето како изјава „небо је плаво“ може да се одрази у души једног озбиљног астрофизичара.
Као што рекосмо, глобализам представља некакву средњу вредност између свих система вредности. Он је подједнако удаљен од свих, и подједнако неприхватљив и за хришћане, и за хришћанске јеретике, и за муслимане, и за будисте, и за атеисте…
Неприхватљив је, али ипак није безнадежно неприхватљив. Безнадежно би био неприхватљив да подржава „ону другу“ страну. На пример, кад би глобализам био ближи исламу него хришћанству, онда не би било никакве шансе да се хришћански народи преведу у тај нови систем вредности. Исто важи и у обрнутом смеру – када би био ближи хришћанству, муслимани никад не би могли да се обрате у глобализам. Историја је већ учинила своје, и прошлост се не може заборавити. Ако хоћеш да преведеш православног Србина у католицизам, он не мора да познаје дубоку теологију да би се успротивио. Довољно је да се сети оних милион жртава које су католици побили у Другом светском рату, и сваки даљи разговор се ту завршава.
Нешто вам је смешно господо? Можда сећање на Србске жртве у другом светском рату? (Државно дно Србије у Јајинцима)
Дакле, историја је проблем? Ето прве догме глобализма! Релативизација, а затим и сатанизација своје прошлости. Пазите, не туђе, него своје сопствене прошлости. Јер, ако релативизујеш и сатанизујеш прошлост суседног народа, са којим су твоји преци ратовали, онда опет дираш у старе ране. Управо је потребно супротно – да релативизујеш и сатанизујеш своју сопствену прошлост, тј. само и искључиво СВОЈЕ претке.
Не сме у прошлости да буде ниједан догађај за који ћемо се везати и из кога ћемо црпети свој идентитет. Отуд она беседа Иринеја Добријевића у Марковој Цркви. Отуд толика критика Светог Саве на БФ у Београду. Отуд појам „историјски христос“, који је у суштини небитан насупрот „есхатолошком христу“. Отуд учење по коме је све лепо у есхатону, а ништа не ваља у прошлости. Што идемо дубље у прошлост, све је веће дивљаштво, а наши преци су све грубљи и неотесанији. У веома дубокој прошлости наши преци су били бесловесни длакави мајмуни. А пре њих – љигаве глисте. А пре њих – безобличне амебе. А пре њих – мртва киселина. Све горе од горег. А на самом крају – једно велико ништа. А погледајте будућност! Тамо је све лепо. И што даље идеш у будућност, све је лепше и лепше. На крају, у есхатону, уопште неће бити ничег ружног – никаквог пакла, никаквих мучења. Тамо су куће од чоколаде, прозори су од мармеладе, тамо се чак и убице збуњено смешкају, са неверицом гледајући незаслужено блаженство.
Зашто се Игњатијев убица збунио кад се обрео у есхатону? Шта је он очекивао? Он је очекивао огњено језеро и неподношљиве муке. Значи, њега су доле на земљи погрешно учили да ће бити кажњен ако учини нешто ружно. На сцену ступа друга догма глобализма. Сви постојећи системи вредности имају чврсто дефинисане моралне норме, тј. сасвим јасно одређену представу о томе шта је добро, а шта зло. И стално се људи нешто труде да живе у складу са тим нормама – не дотакни, не окуси, не помисли… У глобализму заборавите на добро и зло. Заборавите на морал. Ако је неко геј, онда он има право да то буде, и нико не може да му то право ускрати. Нико не сме чак ни јавно да негодује. Нема ту „морално“ и „неморално“. Свим људима треба омогућити да поступају како год хоће, наравно уколико поштују основне догме глобализма. Ако је неко геј, онда је то „кул“, а ако се неко противи овој настраности, онда је то средњевековно мрачњаштво против кога цело друштво треба да се бори. Из ове друге догме произилази Игњатијево учење о томе да је морал небитна ствар, и да он исконски нема везе са Православљем. „Православље је слобода!“ – врхуни Игњатије. „Грех је неминовност! Грешни смо зато што смо смртни! А смртни смо зато што смо створени! А створени смо зато што је Бог тако хтео!“ Бог је, дакле, главни и једини кривац. Сви људи ће аутоматски уживати у будућем веку.
Па добро, онда то значи да смо сви ми погрешно научени, исто као и несрећни убица? Значи да смо слушали погрешне људе? Да, то је трећа догма. Стари ауторитети више не важе. То само по себи произилази из прве и друге догме. Јер, ако у историји не можемо наћи ослонац, и ако морал више не важи, онда можемо сами да креирамо своју веру, али тако би настао хаос, и да бисмо избегли расуло, препустићемо креирање вере стручњацима, који су се због тога и школовали, а ми да бацимо бригу на весеље.
Није више битно шта је говорио Исус из Назарета, или било који други „историјски христос“, тј. епископ (а о онима нижег чина – да и не говоримо). Није битно шта је говорио син жупана Немање, шта су говорили сви наши свети преци. То је прошлост. На духовном хоризонту глобалног села израњају огромне силуете нових ауторитета, у поређењу са којима су сви свети оци – обични мртваци. Нови ауторитети могу да лупетају шта год им падне на памет, па често и такве глупости да човек просто не поверује рођеним очима и ушима. Игњатијеве приче о есхатону више личе на „Гуливерова путовања“, него на теологију. Али Игњатије је истакнут као ауторитет, и то је у глобализму неприкосновено. Игњатије је живи пророк, и када би се неки убица могао јавити из Есхатона, свакако би нам рекао за Игњатија: „њега послушајте у свему што год вам каже“.
Епископ Игњатије Мидић служи у храму из ког је избачен иконостас по његовој наредби.
Поред хришћанског морала (који у глобализму не важи) постоје и закони који такође санкционишу неке грехе. Сви позитивни закони усавршавани су кроз историју, и заснивају се на историјском искуству и каквом-таквом поимању добра и зла. Тај проблем отклања четврта догма. У глобализму ни закони не важе. А пошто су закони записани у одговарајућим документима, онда окачите те документе мачку о реп (Атанасије Јевтић: „Ставите Устав СПЦ мачку о реп“). Устав неке државе је небитан. Ако је Косово извор историјског сећања за српски народ, онда му треба одузети тај извор, да би српски народ могао да уђе у глобални свет неоптерећен својом прошлошћу. Нема везе шта пише у Уставу Србије. То никога и не занима. И не само у Уставу, него и у свим осталим законима. Закони су добри само док служе глобализму. У свим осталим ситуацијама могу се окачити мачку о реп. Овде је умесно да цитирамо целу Атанасијеву изјаву где он ставља Устав СПЦ мачку о реп:
„Ја сам једном реко владици Стефану на Сабору: „Ставите Устав Српске Цркве мачку о реп! Овде је канонско предање“. Он се саблазнио човек. По… вели… како је реко? Није по протоколу… по… пословнику је овако. „Остави ти, реко, пословник! Ко је писо? Не признајем!“ Оставите пословник! Ово сад што је било у скупштини Србије било је срамота! Сви излазе, носе… Сви газе тај пословник! И сви излазе на основу… Не мож ти да живиш од пословника! Ко је бре тај пословник?! Ко је тај?! Постоји најнормалнија људска реч, постоји дијалог, постоји… живи однос!“
Умировљени епископ Атанасије Јевтић.
Ето пете догме. Живи однос. Личност. Дијалог између конкретних личности. Нема везе о чему причате, само да видимо ми да сте сви на броју, да се лепо смешкате, да се лепо дружите, да заједно једете и пијете, да се заједно молите, да нико не износи било какве екстремне поставке своје вере, него само оно што је заједничко свима, а то су изрази „љубав“, „благодарност“, „мисија“ и томе слично. А на крају да издате заједнички коминике, у коме ће све бити лепо и красно. И онда да организујете турнир у фудбалу, да се такмичите у фер игри, па после да честитате једни другима, да се заједно сликате, па на заједнички ручак… Како је лепо кад браћа живе заједно! Друг је мио, које год вере био! Дијалог нема алтернативу.
Шеста догма. Дијалог је обавезан само за представнике међусобно признатих институција. Са свима осталима уопште нема дијалога. Римокатоличка црква је међусобно призната институција, и наши црквени званичници се са Ватиканом одлично слажу. Удружење грађана „Законоправило“ нема статус „међусобно признате“ институције, и зато са њим глобалисти не смеју имати никакве званичне контакте. Ко год има контакте са „Законоправилом“, губи статус међусобно признате институције. Управо се то недавно догодило са НВО „Двери српске“, којима је Иринеј Буловић јавно ставио до знања да су изгубили тај статус. Нема везе што је неко удружење званично регистровано у одговарајућим државним органима, тј. што има уредну документацију. То не игра никакву улогу за глобалисте. Они имају своје догме, а једна од тих догми (у нашем редоследу – четврта) каже да закони неке државе уопште нису меродавни за покрет глобализма. УГ „Законоправило“ често понавља чињеницу да су они званично регистровани, али шта у једној држави може бити званичније од њеног Устава? А ето, глобалисти не поштују ни Устав Србије, па утолико пре неће поштовати неко удружење грађана. Дакле, ако нека организација нема „глобалну лиценцу“, тј. ако не улази у круг међусобно признатих институција, онда са представницима те организације неће бити никаквих контаката, а о дијалогу не може бити ни говора. Зато владика Хризостом жички не може да прими чланове УГ „Законоправило“ и да поразговара са њима. Зато и постоје догме, да би се поштовале.
Дакле, немају своје институције, не поштују државне законе… Па ко су онда они, уствари? Како се препознају? Како сви знају шта треба да говоре и у шта треба да верују? Како нико од њих да се бар једном превари па да, на пример, осуди Игњатијево неправославно учење? Прождиру камилу и исцеђују комарца, а о Игњатијевом учењу нико ни да зуцне. Напротив, свуда налазе за сходно, као по некој обавези, да одбране Игњатија како знају и умеју. Атанасије Јевтић каже: „Игњатије је лењ да објасни“, а Григорије Дурић каже: „Игњатије само хоће да будемо Црква“. Више је него очигледно да међу глобалистима постоји изванредна и беспрекорна синхронизација и координација. Али како се координирају, кад немају своје институције, а самим тим ни своје законе? Ко их координира? Ко усклађује све њихове акције? Ко покреће толике кампање по свим медијима? Одговор је бар за нас веома јасан и недвосмислен: све ово што видимо да раде глобалисти – само је врх леденог брега. Ледени брег је скоро цео сакривен испод површине и невидљив је за људско око. Оно што видимо на површини је мали, мајушни део, на основу кога можемо само наслутити колика је то громада.Конспиративност – то је седма догма глобализма.
Конспиративност постоји свуда, али у глобализму је она постављена на ниво догме. На пример, у комунизму су се многе ствари радиле иза кулиса, далеко од очију јавности. Али ипак је постојало неко конкретно учење које је званично презентовано народу, у које су многи људи искрено веровали, и за које су били спремни да дају свој живот. Једнакост међу људима, братство и јединство, самоуправљање, рад према могућностима и уживање према потребама – све су то биле јавне вредности комунизма (реч „вредност“ овде је употребљена у неутралном, а не у афирмативном смислу) у које је велики број људи искрено веровао. У глобализму не постоји БАШ НИШТА слично. Ниједну једину вредност глобализма народ не би прихватио, кад би се народ питао. Па ни сама Европска Унија, која је носилац глобализма, никада не би могла бити створена као држава, кад би се народ питао.
Ако се не пита народ, ако се не питају законите државне институције, ако се не питају чак ни Уједињене Нације, ко се онда пита? Ко је уствари одговоран за ширење глобализма? Где се ти одговорни састају? Шта причају на тим састанцима? Како уобличавају своју стратегију – писменим путем или усменим договором? Имају ли они неке документе којима потврђују своје одлуке, док их се тако чврсто придржавају? Где је осмишљена стратегија одступања од Православља у СПЦ и како је пао тај договор, писмено или усмено? Одговори на сва ова питања налазе се испод леденог брега и ми можемо само да нагађамо шта се све доле крије. Чак и ако смо сазнали када се и где састала Билдерберг група, и ко је био на састанку, ипак је то само оно што се види споља, зумирано квалитетном новинарском камером, али ништа поуздано не можемо знати о свему ономе што ти људи заиста раде. Никада нећемо чути од Амфилохија Радовића објашњење ЗАШТО је информација о његовом чланству у Европској Експертској Групи скинута са њиховог званичног сајта одмах пошто је његово чланство констатовано на сајту Епархије рашко-призренске. Шта је то толико лоше у његовом чланству, да је одмах морало да се прикрије? Никада нећемо сазнати ни како, ни зашто, ни по чијем благослову је Амфилохије уопште постао члан ове организације, а камоли шта је конкретно учинио нашој Цркви по налогу те организације. Уствари, ми видимо све пројавне облике тог глобалистичког система, видимо их на врху леденог брега који је изнад површине, али не видимо никаква званична објашњења узрока таквог деловања – сви узроци се крију под водом.
Наставиће се.
