Чланак пред вама је оригинално објављен пре пар година на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен. Фотографије и њихови потписи су накнадно додати од наше стране.
Догме глобализма – 2. део
Из претходног дела:
„…ми видимо све пројавне облике тог глобалистичког система, видимо их на врху леденог брега који је изнад површине, али не видимо никаква објашњења узрока таквог деловања – сви узроци се крију под водом.“
Подводни део леденог брега исте је природе као и овај изнад воде, само што је неупоредиво већи. Али и ових десетак процената над водом довољан је узорак на основу кога можемо судити о преисподњим слојевима глобализма. Шта видимо на површини? Видимо да глобалисти немају ниједну своју институцију. То не може бити случајност. То је догма. Осма догма. А она гласи: преузимање постојећих институција. Никада глобалисти неће основати неку своју институцију, па у оквиру те своје институције проповедати оно што сматрају да је исправно. На пример, никада неће основати своју глобалистичку цркву, никада неће купити свој плац, саградити свој објекат и на своме терену пропагирати догме глобализма. Нико нормалан не би отишао да их слуша. Замислите да се сада, примера ради, оскрнави Светосавски плато, па да се на њему поред светосавског храма направи једна грађевина глобалистичке цркве, у којој ће њихови агенти пропагирати мајмунско порекло човека, застарелост морала, право на грех, слободу за хомосексуалце и лезбејке, рај за убице, итд. итд. Или, на пример, да је бог коме су угодили усташки кољачи и Бог Коме су угодили поклани Срби – један исти бог. Сви би у широком луку обилазили ту скверну грађевину. Зато глобалистима не пада на памет да своју веру пропагирају у својим просторијама. Они своја јаја легу у туђим гнездима, па несрећне птичице са великом усрдношћу хране „глобалног птића“ који ће ускоро њихове рођене пилиће избацити из гнезда – и то је једна од важних догми глобализма. Глобализам не потиче из народа, нити из неке стварне верске, националне или било какве друге заједнице. Глобализам је вештачки систем вредности, осмишљен у врховним ешелонима америчке и европске англосаксонске власти, и спушта се отуд на све институције у свету – не у виду огњених језика, него у виду конкретних људи који раде за те институције. Ти људи се најчешће ангажују у младим годинама, док су још полетни и перспективни, и то се ангажују из већ постојећег кадра дотичне институције. Тако су, на пример, ангажовани Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић. Они су већ били у Цркви, и као духовна чеда Аве Јустина никако нису могли бити задојени духом екуменизма. Док нису отишли на високе школе у иностранство. А кад су отишли – никада се више нису вратили. Уместо њих вратила су се тројица младих екумениста, који по духу више нису имали везе са светим авом Јустином, и које је по повратку у Србију чекала вртоглава каријера – на истом оном факултету, са кога је њихов тада већ бивши духовник избачен. То је, дакле, најчешћи случај – врбовање већ постојећих кадрова. Много ређи и много спектакуларнији начин ангажовања је да се човек директно из америчке базе пошаље на терен – у циљну институцију коју треба да преведе на колосек глобализма. То је био случај са Иринејем Добријевићем. Он нема никакво духовно порекло – само је једног дана послат из Америке на место Епископа аустралијско-новозеландског, и то таквом брзином, да је, пролазећи кроз Београд, једва имао времена да се окрене и процеди кроз зубе: „I’ll be back!“
Дакле, немају своје званичне институције. А и не требају им. Они имају нешто много јаче – имају медије. Снага медија у поређењу са снагом званичних институција је као атомска бомба у поређењу са праћком. Територије данас нису омеђене караулама и војном силом, него власништвом над медијима. Где су глобалисти власници медија – тамо влада демократија. Где нису они власници – тамо влада неки диктатор, ратни злочинац, терориста и непријатељ човечанства, који представља озбиљну претњу за безбедност Сједињених Америчких Држава и целог света, те се дотична територија пре или касније мора бомбардовати. Док је Слободан Милошевић контролисао медије у Србији то је била диктатура која се званично називала „режим Слободана Милошевића“. И та диктатура је трајала преко десет година, јер су очи целога света биле упрте у Ирак, обзиром да су нафтна поља у Кувајту за светске глобалисте много важнији стратешки циљ од Косова. Срећом, ипак су некако успели да нас убаце у програм бомбардовања за сам крај миленијума, тако да смо у нови миленијум ушли слободни, јер су медији сада под контролом Америке и Европске Уније. Тако је испуњена девета догма – медији морају бити под контролом глобалиста, милом или силом. У Русији не могу да буду милом, и зато се антитерористичке ракете окрећу према Москви.
Широк је спектар деловања путем медија, обзиром да глобалисти (у складу са другом догмом) немају никаквих моралних ограничења. Медијски садржаји су као најразноврсније семење које се стално баца свуда унаоколо, и свако семе пронађе своје тле. На крају крајева свуда нешто израсте, и тако се ствара честар који се зове „јавно мњење“. Сваки ауто мора да буде офарбан. То сви знамо. Међутим, када новине у негативном контексту напишу да је владика Никанор виђен у аутомобилу сиве металик боје, онда тај додатак „сиве металик боје“ уноси драмски моменат у целу причу. Ово семе на одговарајућем тлу израста у следећу помисао: „Која је то мафија! А овамо причају о поштењу!“ На стотине оваквих семена свакодневно се убацује у људску душу путем медија, и готово је извесно да ће се бар нешто од тога примити и у своје време донети плод.
Запоседање медијских кућа у процесу глобализације исто је што и запоседање митраљеског гнезда у рату. Када је запоседнут довољан број медија, онда се непрекидном паљбом из свих расположивих цеви постепено мења јавно мњење на датој територији, све док се не стекне утисак да су противници глобализма у мањини, и да их нема много, а онда се у медијима ствара слика да је то шачица екстремиста који најпре „хоће да нас врате у време Слободана Милошевића“, затим „хоће да нас врате у средњи век“, и на крају „стоје на путу економског развоја и просперитета целог народа“, а мало затим и „целог човечанства“. Десета догма је подела сваке институције, сваког народа, сваке државе, сваког ентитета, сваке заједнице – на две струје. Једна струја је савремена, демократска, либерална, напредњачка, млада и полетна, и она ће ускоро бити у већини, јер пред њом је светла будућност, а друга је конзервативна, ретроградна, заостала, стара и мумифицирана, тако да ће ускоро бити у мањини, јер је само питање времена када ће њени представници поумирати, после чега ће та струја коначно и заувек отићи у мрачну прошлост.
На пример, „Законоправило“ је сада удружење грађана локалног карактера, које често наглашава да ће се само од себе угасити кад црквена власт жичке епархије испоштује једну једину саборску одлуку. Целу ову организацију глобалисти су сврстали у струју ретроградних и конзервативних сила које хоће да нас врате у средњи век. Али претпоставимо за часак да је „Законоправило“ из локалног удружења прерасло у свенародни покрет за очување вере и морала, и то покрет који не показује ни најмању спремност да сам себе угаси све док је било који делић наше Цркве, нашег народа и наше територије у опасности. Претпоставимо то бар за трен. Тада би глобалисти морали озбиљније да се позабаве овим покретом, а то значи да би убацили у њега десетак људи са разним квалитетима – таквих који испољавају изузетну активност у покрету, који знају стране језике, обезбеђују финансијску помоћ, умешно пишу саопштења, успостављају контакте са медијима и сродним организацијама, или су једноставно угледни чланови покрета који су у њему од самог оснивања и чија се реч у покрету поштује. Једном речју – људе који би својим присуством допринели бољем функционисању и угледу покрета. У прво време. А онда…
Ми не кажемо да би се у УГ „Законоправило“ нашли такви који би продали веру за вечеру – Боже сачувај, него само описујемо методе којима се служе глобалисти.
…онда би се временом тих десеторица активиста толико укоренили у покрету, да без њих ништа не би могло ни да се започне, ни да се заврши (отприлике како Амфилохије, Иринеј и Атанасије у СПЦ). Затим би се постепено све више разилазили у ставовима по конкретним питањима. Једни би заступали помирљивију и либералнију позицију од садашње, а други би заузели позицију много чвршћу и непомирљивију од садашње, зачињену ратоборним и чак вулгарним изјавама. Тако би се у покрету формирале две струје – једна „мека“ и друга „тврда“. Треба ли нагласити да ниједна од те две струје активиста не би имала никакве везе са благородним побудама свих осталих припадника покрета? Али сви остали, осим поменутих десетак активиста, уопште не би имали приступ медијима. И даљи сценарио нам је познат из примера Српске Радикалне Странке, где је Тома Николић све своје гласаче извео из мрачног средњевековног ропства на светлост дана новог светског поретка, или на примеру руског епископа Диомида који је своју паству извео из Православне Цркве у духовни простор где је забрањено коришћење мобилних телефона и броја 666. Другим речима, једни би одвукли добар део чланства на једну, а други – на другу страну. Верни и искрени чланови морали би да почну све од почетка, али вероватно под неким другим именом, јер би две екстремне струје водиле судски спор око имена.
Овај орвеловски приказ замишљене будућности конкретног удружења има за циљ само да што пластичније објасни један од фундаменталних принципа глобализације, тј. једну од догми глобализма. Надамо се да нам чланови УГ „Законоправило“ неће замерити на томе. Ми смо њих узели као пример баш зато што они данас ходе средњим, царским путем, а ми смо хтели да прикажемо како глобалисти одвлаче људе са тог пута на једну и на другу страну. Уосталом, ако замере, ми ћемо лако заменити назив „Законоправило“ било којим другим називом, јер битан је принцип, а не конкретан назив неке установе.
Циљ глобалиста је да медијским путем створе слику како је већина на њиховој страни, а да је тој већини супротставља „шака зилота“, „тзв. ревнитеља“, „вехабија“, „леблебија“, „гурабија“ и других непожељних елемената друштва, који су уствари наслеђе мрачне прошлости, отпад друштва и отпад човечанства. „И међу њима, свакако, има добрих и поштених људи, који мисле да је добро то што раде, али не знају да су уствари изманипулисани и служе нечијим мрачним циљевима“ – овом фразом се готово увек завршава демократска критика „мањине“.
Сами појмови „већина“ и „мањина“ означавају један крајње релативан однос. Већина рођених људи је умрла или убијена, а само незнатна мањина је још увек у животу. Нико, међутим, не тежи да умре или буде убијен само да не би био у мањини. Дакле, није довољно „обезбедити већину“, потребно је још и створити утисак да је та „већина“ привлачнија и занимљивија од „мањине“.
Појмове „већина“ и „мањина“ стављамо у наводнике, јер се та стања могу обезбедити вештачким путем, помоћу медија, али ипак је глобалистима стало да и на терену заиста буде такав однос – да већина буде на њиховој страни, а мањина против њих. То, међутим, није лако остварити. После свега што су нам урадили, морали су да констатују да се Срби још увек нису променили у жељеном правцу и жељеном обиму. Према њиховим сопственим анкетама још увек половина Срба не би потказала Ратка Младића, чак и кад би знали где се налази. А половина – то није мањина.
Заиста, није лако објаснити одраслом човеку да је привлачно и занимљиво пљувати по својој вери, своме народу, својој историји… Многи ће на то рећи: „називајте ви мене како хоћете – вехабијом, муџахедином, црним ђаволом… али ја се своје вере не одричем, ни своје дедовине, ни своје славне прошлости“. Ако то каже „обичан човек“, онда за процес глобализације то нема неку велику тежину. Међутим, ако такав став подржи Владимир Путин… Па ако се још испостави да је Русији више стало до Србије него самој Србији… Па ако је још Русија купила Нафтну индустрију Србије…
Сада је прави тренутак да на сцену ступи флексибилност – једанаеста догма глобализма. Глобалисти су спремни на сваки уступак, па и на привремено повлачење, ако примете да им стање на фронту не иде на руку. Чим је коначно потписан уговор о куповини НИС, одмах је Иринеј Буловић наступио у јавности са текстом где велича „косовски, светолазаревски завет“ (а деценијама га није помињао). Чим је Амфилохије Радовић примљен у Москви као последњи међу последњима (једино његову фотографију нису ставили на званични сајт РПЦ, једино њему је дато само пола сата за разговор, а свим осталим представницима Помесних Цркава – по сат времена), одмах по повратку се на сајту Синода огласио против доношења статута Војводине (а месецима се није оглашавао), одмах је почео да објављује све вести из Епархије рашко-призренске (а годинама их није објављивао), одмах се мења политика у складу са новим околностима.
Парадоксално звучи, али интегритет Србије представља стратешки интерес за званичну Русију, а не за званичну Србију. Интегритет Европске Уније – то је стратешки интерес садашње званичне Србије, све док се не измени однос снага.
Примера ради, кад би дошле Рује и стрељале тројицу глобалиста, а Амфилохија извели као четвртог, он би страховито проклео и Европску Унију, и Ватикан, и папу римског, и све кардинале редом… А кад би извели Игњатија, он би признао да постоји ђаво, и чак би се заклео да га је лично својим очима видео…
Наравно, никад не би дошло до стрељања. Амфилохије може бити само са ове стране стрељачког вода, где су победиоци. Глобалисти не умиру за своју веру. Они одлично осећају и најмању промену политичке климе, као реуматичар што осећа промену времена. И одмах остављају положаје које су тек били освојили, и препуштају их своме најбољем савезнику – нашем забораву.
Григорије Дурић рекао је да љубав није дар, него се стиче активним односом (као што се стичу бицепси). Кад се испоставило да је та изјава сувише глупа, он је после дао нову изјаву, где је два пута рекао да љубав јесте дар. Тако раде и предавачи на БФ у Београду. Најпре кажу нешто страховито богохулно, као што пре неки дан Порфиријев асистент рече да љубав према Богу извире (опростите) – из гениталија! Ако се нико не побуни, изречено остаје на снази. Ако предавач примети да је претерао, спреман је у свако доба „да објасни шта је уствари хтео да каже“. Флексибилност глобалиста има огроман распон. Они могу насилно да излију у јавност целу цистерну нечистота (на пример, у облику Григоријевог писма), и да њоме запљусну све душе православних хришћана као што цунами запљусне читаве градове, а после тога могу да пишу томове и томове књига о хришћанској љубави и толеранцији.
Наставиће се…
