Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.
Под влашћу Синода – Други део
По налогу Петра Првог озлоглашени Теофан Прокопович је 1821. године укинуо институцију Руског Патријарха и уместо ње формирао духовни колегијум преко кога ће убудуће царска власт управљати Црквом уместо Патријарха и Помесног Сабора. Та институција је добила назив „Синод“. А пошто је она била замена за Свјатјејшег Патријарха, придодат јој је назив „Свјатјејши Синод“. Тако је, грубим кршењем 34. апостолског правила, настала институција која се данас зове „Свети Синод“.
Тадашња два патријарха, константинопољски и антиохијски, имали су велику љубав према руском цару (тј. били су толико сиромашни да без његове финансијске помоћи не би могли ни преживети), па су благословили ову нову институцију и написали цару Петру да ће од сада Свети Синод за њих бити „брат у Христу“, као што је раније био Свјатјејши Патријарх, и да тај њихов брат може „творити и совершати јелико четире апостолскије свјајтјејшије патријаршије престола“.
Синод је код нас формиран стотинак година касније, после ослобођења од Турака, и мада је у време кнеза Милоша био „под височеством кнеза“, ипак као институција доживљава свој пуни процват тек у двадесетом веку, после Другог ватиканског концила, када су га и римокатолици увели (1965. године), оценивши да је то најбоље средство за даљинско управљање свим могућим верским заједницама, па и својом сопственом. Ево како ђакон Златко Матић описује тај догађај:
„Да би одржао живи и аутентични дух саборности, или колегијалности, којим се, најчешће, описује атмосфера Другог ватиканског концила, као и да би изашао у сусрет жељама синодских отаца тог истог васељенског сабора РКЦ-е, да би се, дакле, и надаље промовисало и здушно подржавало жељено живо саборско јединство међу самим епископима, али, посебно, да би се појачало и потврдило њихово јединство са главом епископског збора, са универзалним пастиром Цркве, епископом Рима, папа Павле VI је 15. новембра 1965. године, објавио „Motu proprio“ Apostolica sollicitudo, којим је званично установио Епископски синод (Synodus Episcoporum), тело РКЦ-е, које се најчешће назива једним од битнијих плодова васпостављеног саборног искуства последњег Концила. Папа Јован Павле II означио је Епископски синод као „особито плодан израз и инструмент епископске колегијалности“.
Овај „особито плодни инструмент епископске колегијалности“ нарочито је био плодан у Православној Цркви. Зашто да се узнемирава Свети Архијерејски Сабор, који је гломазан и непогодан за даљинско управљање, кад постоји „брат у Христу“ који ће услужно да прихвати сваку жељу властодржаца овога света, и да је озваничи својим документом? А кад Свети Синод нешто озваничи, више никакав светитељ, никакав епископ, никакав патријарх и никакав Сабор то не може поништити или преиначити. И обрнуто, ако светитељ, епископ, патријарх или СА Сабор нешто напишу или одлуче без сагласности Синода, то ће Синод лако игнорисати или преиначити.
Ево погледајте: Синод је донео одлуку о приступању Српске Православне Цркве такозваном „Светском Савезу Цркава“. Приступила је. Вапио је велики Светитељ, молио и упозоравао – ништа није вредело. И за комарачку савест је јасно да власт не пита Светитеље. А власт – то је Синод.
Синод је донео одлуку да се четири европске земље туже међународном суду у Стразбуру. Тужене су. Синод је донео одлуку да се тужба повуче. Повучена је. Надлежни Епископ је доследно остао при првобитној одлуци, али и за комарачку свест је ваљда јасно да надлежни Епископ нема власт у својој епархији. Власт има Синод.
Синод је донео одлуку да заживи Меморандум о предаји наших порушених светиња у руке рушитељима. Заживео је. Патријарх је донео супротну одлуку, али и за комарачку свест је ваљда јасно да Патријарх нема власт у црквеним питањима. Власт има Синод.
Сабор је самостално, тј. без сагласности Синода, донео одлуку да се литургија служи по устаљеном вековном поретку. Али без сагласности Синода та одлука Сабора је ништавна. И за комарачку свест је јасно да Сабор нема власт у Цркви. Власт има Синод.
Кажу: „Синод је само извршни орган“. То је мртво слово на папиру. Синод се састаје сваке недеље и креира политику Цркве, а Сабор се састаје једном или два пута годишње да аминује оно што је Синод већ одавно одлучио. Глобалисти се стално састају и координирају своје потезе, а православни епископи се окупљају само на Сабору, као што се родбина окупља на сахранама.
Кажу: „кад почне Сабор, Синод се утапа у рад Сабора“. И то је мртво слово на папиру. И на Сабору, као и пре и после Сабора, главну реч и даље воде чланови Синода, они којима те године не истиче мандат.
Али састав Синода се стално мења, како је могуће да се одржи континуитет власти? Ево како: Иринеја замени Амфилохије, Амфилохија Иринеј, или неко од њихових узданица: Јоаникије, Григорије… Иринеј долази на седнице Синода и када није члан. Клуб глобалиста има довољно утицајних људи да обезбеди непрекидни утицај на одлуке Синода. Њиховом утицају се нико не супротставља. На седницама Синода нема супротстављања.
Како се бирају чланови Синода? Бирају се тако што Иринеј и Амфилохије стану поред патријарха Павла, један са једне, други са друге стране, и објасне му ко ће бити нови чланови Синода. Патријарх климне главом, и посао завршен. Сетимо се прошлогодишњег мајског сабора: патријарх је спавао, глобалисти ћутали, а православни их критиковали. Али какав хладан туш на крају Сабора – патријарх се пробудио, глобалисти се међусобно значајно погледали, и… и нови чланови Синода су Амфилохије и два Хризостома. И све је настављено по старом. Нема везе што су православни већина у Сабору, битно је ко има већи утицај у Синоду. Сабор је слуга, Синод је господар.
Синод као институција уопште се не помиње у светим канонима Православне Цркве, а сва власт у Цркви је у рукама Синода.
Ако је негде Сабор био жив и активан, онда је то било у Руској Заграничној Цркви. На сваком Сабору је непрекидно потврђивано да неће бити уједињења са Руском патријаршијом све док РПЦ не иступи из „Светског савеза цркава“. А онда је активиран стручњак за деловање помоћу Синода – владика Марко из Немачке, пријатељ владике Иринеја Буловића. За десет година владика Марко је обавио читаву процедуру у оквиру Синода, тако да су на крају два Синода (РПЦ и РЗЦ) без икаквих Сабора озваничили уједињење. И где су сада сви они силни Сабори РЗЦ? Где су њихови услови? Нема их. Све је то био само рачун без крчмара, јер Сабор нема власт у Цркви. Власт има Синод.
Питајте раднике патријаршије кога се више плаше: Сабора или Синода? Сабора се нико не плаши, а сви се плаше Синода. Јован шумадијски је после прошлогодишњег мајског Сабора укинуо акт о промени богослужења. Али није он укинуо тај акт што се уплашио Сабора и његових одлука, него зато што је Атанасије Јевтић проценио да је то био погрешан потез. То је и објаснио када је био у Америци (овде је аудио-снимак):
„Грешка Јована шумадијског је (вашег владике) само у томе што је писо папире! Да није писо папиром, наредио: читајте гласно… Жички то исто ради: ко оће чита овако, ће чита онако, може, то никаког проблема нема жички. А исто то ради! И фала Богу! Сад му ја кажем: владико, што с… повуци то! Он није тео, с… сад је обећо на Сабору да повуче. „Како?“ – Напиши: људи, излетео сам се, повлачим оно, ево вам сада, остаје вам на располагању. И завршена прича!“
Да су се уплашили Сабора, Таса и Јован би послушали Сабор. Међутим, они су само повукли папир, јер су проценили да то није био добар потез, и наставили су да раде супротно одлуци Сабора.
Синод је дао Амфилохију титулу архиепископа, Синод је послао Иринеја и Игњатија у Равену. Већина архијереја за ове одлуке Синода сазнаје тек када покрену то питање на Сабору. И тада, чим сазнају да је то Синод одлучио, свима се извуче тле под ногама. Ко је као Синод? Ко ће против Синода?
Сабор је институција установљена у апостолско време, потврђена светим канонима и читавом историјом Цркве. У раду Сабора учествује Дух Свети. Тако би требало да буде и тако јесте. Али кроз читаву историју Цркве се дешавало да световна власт сузбија виталне црквене институције. Не може их потпуно и заувек уништити, али их може сузбити на дуже време. Ово је тај период, то дуже време, када је Сабор као институција потпуно сузбијен, а Синод је инструмент за сузбијање Сабора. Синод је модерна справа за мучење Цркве.
Сабор није изнад епископа – каже владика Игњатије, јер Сабор није личност. Али Синод јесте личност, он је „брат у Христу“, он је изнад епископа и изнад Сабора.
Од Другог ватиканског концила Црквом влада Синод, а одлуке Синода се доносе у складу са интересима евроатлантских интеграција. На пример, 2005. године је кардинал Каспер умолио папу Рацингера да позове и делегацију нашег Синода на заседање њиховог Синода. Упућени су ђакон Златко Матић и игуман Данило Љуботина. Ево сведочанства са тог заседања:
„Поздравили смо римског епископа бираним речима и захвалили на позиву, истичући наше чврсто уверење да упознавање са проблемима западних хришћана, као и са предлозима и покушајима њихових решавања, може бити од велике помоћи свим хришћанима, јер ће процес глобализације, пре или касније, поставити исте или сличне проблеме и пред нас“.
Синод нема обавезу да било коме у нашој Цркви полаже рачуне о својим делатностима, као и о документима које потписује. Синод сазива Сабор, отказује Сабор, саставља дневни ред Сабора. Можете послати Синоду петицију од пет милиона потписа, она ће завршити у синодској фиоци, а не на Сабору.
Ко први википедији, његова википедија. А тамо пише ово: „Свети архијерејски Синод Српске православне цркве је највише тело које управља Српском православном црквом. Чини га патријарх који је истовремено и председник Синода и шест архијереја који су чланови“.
Ево доказа да је то тачно: Сабор је донео одлуку о јесењем заседању, а Синод је ту одлуку прогласио неважећом. Само је владика Никанор дошао у патријаршију у складу са одлуком Сабора. Сви остали су послушали Синод, а не Сабор. То не значи да је само владика Никанор православан, а сви остали нису, него су људи свесни да Синод има власт и над Сабором, а долазак владике Никанора је био само знак његовог протеста. Ако је неко ратовао са Синодом, онда је то био владика Артемије. И? Какви су резултати? Никакви. Меморандум је и даље на снази, викар Теодосије и даље на функцији (а функција му је подривање власти надлежног епископа по благослову Синода), само што је Зоран Грујић осуђен на 4 године робије, али то нема везе са Црквом, то је одлука државних органа, јер је скривио држави.
Синод је институција иза које стоји Европска Унија, и један човек се не може изборити против тог конгломерата. Синод је тако осмишљен да може служити својој сврси чак и поред енергичног патријарха. Али што је патријарх слабији, то је Синод јачи. Патријарх Павле никада није био властољубив (најблаже речено). Он је од самог почетка препустио патријаршку власт Синоду. И Синод је суверено владао Српском Црквом. Сада, пак, када патријарх Павле не може више ни да устане, ни да говори, Синод у потпуности служи сврси због које је и створен пре триста година – и званично председава Сабором.
У интересу је Синода да се због оваквог стања у СПЦ не критикује он – Синод, наш „брат у Христу“ и „плодни инструмент колегијалности“, него да се критикује Сабор СПЦ, и најбољи епископи Сабора. И то да их критикује нико други него баш православни хришћани, који себе сматрају ревнитељима побожности, и који су се колико јуче хвалили својом послушношћу Сабору. Због тога сматрамо да ће бити корисно погледати како се ава Јустин односио према Синоду, а како према Сабору. О томе – у наредном тексту.
