Заиста се остварује Небесна Литургија Светога Владике Николаја. Кроз други део ове визионарске песме провејава очински бол Светитеља Саве пред Престолом Божијим за својим заблуделим потомством и разне невоље које Бог попушта на свој народ србски, не би ли Му се како вратио. Нема сумње да у положају Светога Саве треба препознати и самога Владику Николаја, који је такође много боловао због рана отачаства свога и неугасиво чезнуо да се Срби Богу врате. Данашње Србство би се могло описати на разне начине: као заблудело, раслабљено, рањено, клонуло, понижено, издано, окупирано, несложно, индиферентно, безнадежно, итд. Од свих ових побројаних речи једну ипак издвајамо и стављамо је у наслов текста. Она можда понајближе описује свеобухватно стање Србства данас. Ову реч бисмо могли сравнити са речју свезано, као што је Господ рекао за згрчену жену у синагоги, да је Сатана свезао пуних 18 година. Дакле, згрчено или свезано Србство. И не могаше се никако усправити (лк. 13:11). Како ове речи тачно описују данашњу немоћ србску. Нарочито се свезаност Србства види и осећа на Косову и Метохији и у званичном Београду, из кога се онда преноси на читав народни организам. Боре се Срби на северном Косову како знају и умеју. До скоро та борба је била против шиптарских терориста и њихових западних тутора али је од недавно неупоредиво тежа, јер непријатељу здушно и нескривено помаже режим у Београду, који нас бестидно гура у лажну државу. Није мало оних који забринуто говоре да је Београд највећа претња Србству. Они то са разлогом говоре јер је згрчен положај Србадије још већма угрожен оним најљућим непријатељем – издајом! Оно што нам раде осведочени непријатељи, могло би се назвати покушајем убијања Србије, али оно што својевољни евро-атлански јањичари у Београду чине, не може се назвати другачије него самоубиством Србије, јер заривају нож у срце Србије а у леђа Србима са Косова. То и хоће они који су нам намакли омчу око врата, да сами себи измакнемо столицу. Да злочинци добију плен а потпуно избегну кривицу – какво демонско лукавство! Чињеница је, у коју год област одговорног народног и отачаственог живота да завиримо и да се запутимо, неминовно ћемо наићи на ону реч из наслова. Нећемо се бавити симптомима згрченог Србства који су многобројни и свима очигледни. Корисније је указати на узрок и пут за могуће усправљење, јер то многима није тако очигледно, те због тога не излазе из зачараног круга јаловог трошења националне енергије. Који је узрок свих србских беспућа? Један једини – богоодступништво! Све остало су тешке последице, које осећамо до данас. Почело је Србство да се грчи и савија још 1918. год. неопрезно кушајући од прегоркога плода југословенства. Од тада се нисмо опоравили јер смо изгубили државу са Божијим благословом. Отуда разбијеност, пометеност, и слабост. Данашњи систем демократије и странчарења је по својој суштини антисаборни, богоборни, антинационални инструмент Новог Светског Поретка. Потпуно је јасно, демократско друштво је друштво, од човека и по човеку, које не сабира са Јединим Властодржцем, Богочовеком Христом, већ – расипа. Ко може подићи раслабљено и згрчено Србство? У кога се Срби надају? У Путина? Коштуницу? Двери? Мршава нада. Сви они који полажу наду изван светосавског државотворног домостроја, у партијске вође, људе који не иду путем Божјим, који се ослањају на свој разум и неки свој пут, гаје лажну наду и зидају на песку, што нам сведочи читав прошли век трагичних србских посрнућа. Ко дакле? Исти Онај који је подигао раслабљеног са одра, згрчену жену, отварао очи слепима, васкрсавао мртве. Само и једино Богочовек Исус Христос. Но, ово не значи да будемо пасивни посматрачи србске агоније, да јадикујемо над својом горком судбином и ништа не чинећи, неразумно очекујемо помоћ Божију. Да је тако радио раслабљени, остао би раслабљен, да је тако било са згрченом женом, такође би остала згрчена, да су тако радили слепи, хроми, глуви нико им не би могао помоћи. Међутим, они су учинили онај пресудан и спасоносан корак, попут блудног сина а то је: пришли су Христу Богу. То је био услов, прићи Христу, доћи до Њега. То је свелек, да се Срби врате Христу Богу, како на личном, тако и на државотворном пољу. Личним покајањем и исправљањем живота од грехољубивог ка богољубивом и заједничким стремљењем и трудом на уређењу србске Србије са благословом Божијим. На тај начин можемо имати нелажну наду у духовну и државотворну обнову Србства на светосавским темељима. То сада изгледа далеко и немогуће, нарочито имајући у виду стање у српској цркви али што је људима немогуће, Богу је могуће. Овај дар свакако зависи од дародавца Бога али питање је да ли ми као даропримци заиста желимо овај дар или не? Ако нам је милије да пребивамо отуђени од Бога, Он нам неће на силу реметити избор или наметати дар. На нама је, јеванђелски трезвеним Србима, да смело сведочимо једини србски Пут (са великим П), еда би заблудело Србство дошло себи и Богу. Погубно је пребивати у заблудама или још горе повлађивати им и утврђивати се у њима. На нашем нараштају је велики историјски задатак повезивања прекинутог светосавског државотворног предања. У супротном постаћемо музејски експонат, да сведочи ко су и какви су били православни Срби и православна Србија некада. Идући у сусрет Васкрсломе Богочовеку Христу, надамо се у Њега и Његове Србе, да ће се што пре пројавити алтернатива свим антисрбским и антихришћанским експериментима који су направили од нашег светосавског отачаства оно што имамо данас – згрчено Србство.
Протосинђел Евтимије Настојатељ светосавске Катакомбе Звечан, Жеровница – март 2012.
