Ми два века живимо ослобођени или заробљени памћењем о Ђорђу Петровићу Карaђорђу и чини се веома разложним да се управо сада, после престанка забране историјског памћења, бавимо његовим животописом. Колико сам у праву моћи ћемо да просудимо када се у ствари будемо суочили са неким чињеницама за које хоћу да верујем да су највећем броју људи непознате. Сељачки цар како су са поругом на европским дворовима називали Карађорђа, учинио је за историју културе српског народа више него сви учени Срби његовог времена, по питању законодавства, школства, значи просвете и науке. У ондашњим околностима Карађорђе је заиста учинио више него они којима је то била дужност а који су такође све чинили на добро свог народа. По много чему необична појава, по много чему тајновита и помало чак и мистична појава. Када се појавио сељачки цар нико у Европи није имао интереса нити за тог посве необичног сељачког цара нити пак за народ који је он предводио. Наполеон ће 1806. године тражити од тyрскога султана да се обрачуна са српским одметницима. За Европу, дакле, нису постојали никакви српски страдалници и мученици, нити српски вожд ни устаници, иако са 1804. настаје брисање европске Турске из политичке географије. И то је важило за целу Европу, како за републиканску тако и за било коју европску империју, јер Европа је другачије видела крај болесника на Босфору. Свака империја, несумњиво, правила је деобу турског царства у Европи по својој мери, свака од њих је очекивала да ће по самртном ропцу болесника на Босфору заузети те просторе, проширити своју империју, не бавећи се, разуме се, ниједног јединог тренутка националним интересима или обновом држава које су постојале пре Османлијског царства на тој територији. И зато се не треба чудити што Француска није имала интереса за Карађорђеве устанике и што Наполеон тражи од султана да се обрачуна са српским одметницима. И не само то: он шаље 3 000 француских војника који су заједно са турским војницима пуцали по српским устаницима, јер Европа је сасвим другачије видела српски устанак од напаћеног народа, баш као што данас разрогаченим очима посматра силовање Србије, чудећи се народу који на то не пристаје.
ЕВРОПА И ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК
Шта је интерес Европе, шта је њена идеја праведности? Прокламовано начело: egalite, fraternite, libertе – парола које ће се изговарати у Француској, или Марсељеза – која ће бити на уснама њених војника, били су уперени против Карађорђевих устаника. Интерес империја ни једног јединог тренутка није био интерес ни једног јединог балканског народа. То што важи за Србе важи и за Грке у Јелади, који су такође дигли национални устанак и покушали да се ослободе најназаднијег феудализма, турског феудализма. Ни мало се неће разликовати од француског става, империјалног става, ни став Аустријске империје. Аустрија ће бити само посматрач, баш зато што је највише учинила да Турску ограничи на Балкану и да је – по политичкој и војној смрти – наследи на Балкану. За нас утолико чудније пошто се једног тренутка Србима чинило да је Аустрија наклоњена интересима српског народа. Овакво уверење је, међутим, било потпуно погрешно. Аустрија се, као и увек све империје света, служила народима, већ и стога што империје никада не служе народу. Срби су били употребни објект аустријске царевине и то су дубоко плаћали: последњи пут у XVII веку после губитка рата са Турском, када се велики број српских породица морао покренути пут севера, са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, спасавајући се 1690. од турског погрома. Срби су, дакле, били у заблуди када су веровали да је Аустрија вођена хуманизмом и филантропијом, користећи се њима у рату са Турском, а били су у заблуди и због тога што ниједна империја у Европи није више учинила за њих од Аустрије, и то на политичком плану, у вековима српске таме. Шта је то Аустрија учинила? Ова католичка империја је створила Аустријску Краљевину Србију. Краљевина је имала свој грб, веровали или не, са српским оцилима, и трајала је од 1718. до 1738. године. Аустријска Краљевина Србија је имала посебну администрацију, на челу са фелдмаршалом Александром Витембершким, али Аустрија је то учинила због сопствених интереса а не интереса поробљеног српског народа. Аустрији су устаници Карађорђеве Србије требали једино као чиниоци слабљења Турске а не као наследници поново успостављене српске државе. Најзад, када је Карађорђе нагомилане историјске патње и нагомилане историјске тежње српског народа ујединио ништа од свега тога што су Срби очекивали није се догодило. Аустрија је на устанак Срба историјски заћутала као што је слободарска Француска историјски затајила. Очито, Србима се 1804, као и данас 2004, ограничавао национални интерес па је херојски и морални чин Карађорђевих устаника, за Европу, имао значење преступљења. Српски злочин се састојао, онда као и данас, само у томе што су његове вође покушавале да избаве свој народ од покоља – и то на територији коју није Европа даровала Србима, већ ју је историја даровала Србима. И зато ће се, и не само зато, Карађорђе окренути пут Русије – сматрајући да ће, истоплемено сродна и по вери најблагороднија српском народу и српском православљу, Русија имати разумевања за душу српског народа, који је смогао снаге да после три и по века тражи своју истину.Према томе, Карађорђе се одлучио под необичним околностима и не много наклоњеним српском народу да подигне устанак 1804, обзиром да није било стварне помоћи ни са једне стране. Право је чудо да се у времену када у народу постоји само у психолошком смислу нагомилана енергија, али недовољно артикулисана, неко ко себе види као вођу, ко себе види као човека који разуме тренутак времена у коме живи, усуди на рат са милитантном муслиманском империјом и да се прихвати најважнијег задатка у историји српског народа, или бар у новијој историји српског народа у последња два века. Све спољне околности су биле против а само једна је подупирала његову одлуку – она која не подлеже спољним утицајима, што значи вера. Само та обистињена вера могла је да му да снагу да у времену историјског мрака нађе снагу успења и васкрсења српског народа. Колико год се то нашим или страним историчарима не допадало, вера је Карађорђев импулс животу и мера достојанства живота. Али то није вера, како би поједини преучени смутљивци хтели да нас увере, у препознате пропилеје нове Европе, нити вера у неодлучну Русију, слободарску Француску, праведну Аустрију или мистериозно републиканско или хетеријско братство. Разуме се, сви писци политичке историје Срба покушавају да први велики устанак доведу у везу са, ондашњим, модерним слободарским идејама. Поједини истраживачи, пак, истичу пресудним за избијање Првог српског устанка неку врсту криптополитике која је постојала око Карађорђа као разлог што ће он ући у историјску авантуру и то захваљујући пре свега интересима других, па се најчешће помињу интереси Русије, која је на Дунаву имала неколико својих јединица. Не само што нисам склон да делим мишљење оних који су писали политичку историју Србије на овај начин, него ми се чини да је Карађорђе друго лице у великој и важној историји српског народа које никада нисмо на прави начин разумели.
КАРАЂОРЂЕВ ЗАВЕТ
Карађорђе напросто има способност да осећа нагомилану патњу и енергију вере код српскога народа који, и поред тога што је скоро на историјској смрти, није изгубио наду односно жудњу за слободом. И као магнет, Карађорђе препознаје и оживотворује тај идеал код српског народа, идеал слободе. И једини он препознаје тај идеал слободе код српског народа као знак хришћанског и историјског оптимизма. И само захваљујући свом хришћанском опредељењу српски народ никада није изгубио веру у смисао живота и наду у историјско спасење. Срби су, дефинитивно од Немањића, потврдили своју утемељеност у историјском оптимизму (јединство историјског и теолошког). То је и разлог што начело саборности (које чува јединство предака и потомака) подразумева обнову државности по систему религиозних вредности. Карађорђев смисао за национално уједињење заробљен је, у најпозитивнијем смислу речи, тим особеним, хришћанским начелом саборности. То, даље значи да је три и по века ропства српски народ претрајао захваљујући хришћанском историјском оптимизму. Карађорђе, тај изданак делатног хришћанства, препознаје и као магнет упија хришћански оптимизам, он скупља, сублимише и артикулише народну енергију која се враћа народу као пробуђена свест о успењу. То је и разлог што вожд магнетном снагом привлачи народ који је себе у њему препознао. Да поновимо још једном: за Карађорђа слобода је жудња за идеалом, али то није обична слобода, он тражи неку вишу слободу, јер не можеш остварити без вере у вишу слободу чак ни земаљску, људску. У том опредељењу за вишом слободом Карађорђе у ствари тражи истину. И то су два начела на којима почива Карађорђево опредељење: слобода и истина, два христоносна начела. И он ће их пронаћи управо у хришћанској философији живота. Слобода која није истинита је поробљена, лажна, прагматска, лихварска, изопачена слобода. И то је важећи закон био 1804, и то је важећи закон и 2004, и важиће док је света. Штавише и његово опредељење за устанак такође је оправдано са становишта хришћанске философије живота јер су у његовом верујућем бићу, у његовој души, најдубљи смисао имале речи Св. Јована Златоустог: Не верујем у спасење онога који не спасава друге. Значи, морално херојско опредељење Карађорђево има упориште управо у хришћанству: идеал слободе као идеал истине открива се у хришћанству, будући да је живот у Христу живот у слободи.Ту свест о слободи као истини, или ако хоћете неку врсту завета, Карађорђе је чувао као тапију своје вере у којој је налазио потврду да живот има смисла једино као живот у слободи. Јер као што каже и опомиње и поучава јеванђелист Јован: Имаћете великих проблема у свету али се не бојте: ја сам победио свет; и исто тако каже: Познаћете истину и истина ће вас ослободити; или како смо данас отпочели Сабор када је Преосвећени цитирао јеванђелисту Јована, када пред нас износи речи Господа Исуса Христа а које гласе: Ја сам пут, истина и живот. Дакле, на тим уверењима, на тим начелима Карађорђе се определио да води српски народ у будуће неко време и он је као земљотрес пробудио српски народ и то буђење српског народа траје од Карађорђа до данас. И оно још увек није завршено. Рекао бих још нешто: само једна горостасна појава као што је Карађорђе је могла учинити да се после три и по века српски народ врати себи, оцима својих отаца, да има порив да се стално враћа свом идентитету, својим коренима. И да се непрекидно буди уз помоћ таблица Христовог живота што тако и траје већ две стотине година. Али, не само Србе: Карађорђе је пробудио и политички оглувелу Европу утврђујући да је несрећа балканских народа под турском империјом доказ политички оглувеле Европе. Али, и то треба истаћи: не интелектуална, не хуманистичка него политичка Европа се увек према балканским народима понашала неисторијски. За Европу су балкански народи постојали искључиво као употребни објекат и њу апсолутно није занимала судбина балканских народа. Ту Европу, до те мере себичну и егоистичну, као земљотрес је пробудио управо Карађорђе, јер да њега није било Европа би сигурно још дуго била у политичком муку. Зато и није погрешно рећи: са Карађорђем отпочиње почетак краја једне од најмоћнијих империја – турске империје.
СРБСКА ОДИСЕЈА
Околности када Карађорђе делује, и када покушава да сабере свој христочежњиви национ, нису нимало за српски народ, као и за друге народе на Балкану, биле повољне. Европа је сасвим неисторијски посматрала судбину свих народа на Балкану, пре свега верујући да ће непријатељска Турска обавити један пријатељски задатак – поништиће православље. Зато ће Карађорђе, свестан планова и латинске и турске Европе, али и историјских трагедија у којима се нашао српски народ, себи дати у задатак нешто што је под датим околностима било немогуће. Он је процес расрбљивања тумачио трагедијом народа који се јако удаљио од своје матице, јер су се у време у коме Карађорђе са устаницима сабира национ на рубовима области српства већ дешавале патолошке промене. На западу, у српском народу изложеном латинском прозелитизму зацарила се још један куга коју је народ пословично описао речима: отац се клања, мајка се крсти, а дете се чуди. Срби су у великом историјском искушењу почели масовно да примају ислам. У другим деловима где су се Срби озападили у односу на матицу притисак није био мањи. Карађорђе је свестан (он је и сам био војник аустријски) да милитантна Европа није наклоњена малобројним народима а посебно православним народима. Није ли, после оба велика српска устанка, Аустрија укинула Српску Војводину 1860, кажњавајући Србе због тога што наводно раде на њеном рушењу (а Срба је, онда, било испод милион лица)?! Период тихе асимилације отпочео је пропашћу српске деспотовине 1459. и та асимилација је трајала скоро до наших дана. Иако су пратиоци прозелитизма и верске изопачености многобројни навешћу само један: када папа Пио II, 1502. године, прави карту која се зове Europa Orientale он на територији Славоније бележи Србе између река Саве, Драве и Дунава. И то је тачно. На тој територији у Краљевини Славонији није било другог народа до Срба па ће то чак посведочити 1537. краљевски војсковођа Кацијанер који каже да су његову „војску у Славонији“ хранили Срби из Осијека, који су колима довозили храну. И управо зато што ће у Краљевини Славонији српско становништво бити аутохтоно и Арсеније IV Шакабента ће подићи 1743. Саборну цркву у Осијеку. Срби су у процесу асимилације прво преверавани, затим је покушавано да се над њима изврши преидентификација, да им се да нова биографија, а њихови споменици су рушени, па тако и Саборна црква у Осијеку коју су хрватске усташе порушиле 1942. године, а новоподигнуту (1966.) опет порушиле хрватске усташе уз помоћ евроамеричких фашиста 1993. Уосталом, шта је остало од Срба у Хрватској после хрватског погрома над њима у периоду 1991-1995? Као што знате ни мало бољу судбину нису имали ни преостали споменици Срба у последњем рату. Хрватски католици, босански муслимани, шиптарски муслимани, уништавају сваки српски траг. Овакве будућности Карађорђе је био свестан када је у давној прошлости сабирао Србе. Он је даљи ток тихог процеса асимиловања за све Србе који су се удаљили и живе на рубним деловима Српства јасно уочавао. И више од тога: Карађорђе је сматрао време устаника можда последњим тренутком када Срби морају да се саберу и да је то једини начин да покушају да одговоре на изазов историје. Зато се Карађорђе обраћа и српској дијаспори за помоћ, Србима који живе у адаптираним домовинама. Посебно су за Карађорђево време значајни односи са Србима у Трсту. Отуда, Срби у расејању још од Карађорђа имају посебну одговорност за очување националног бића. Наиме, као што је и онда помагала Србију материјално дијаспора у наше време мора и да шири истину о Србима. Недвосмислено: историја је Србе у расејању, сада више него икада раније, ставила на најтежи испит, чак и ако нису својом вољом одлучни да припадају том задатку. Само захваљујући поновном буђењу хришћанских начела на којима је узрастао наш народ, оличеним управо у Карађорђу, Срби су претрајали и победили историјску смрт на којој су се налазили 1804. године. И само захваљујући њему они су на тај изазов одговорили на једини прави начин, на начин хришћанских уверења. Сваки други одговор би био исполитизован и Срби би запали у тзв. историјско гротло. И то ће бити најважнији разлог што се Карађорђе окреће православној Русији. Карађорђе је свесно прислонио српски колективитет о словенско стабло, што је под датим историјским околностима било природно. У његово време неки народи су већ одвојени од словенског стабла и живе преидентификовану биографију; хрватски сабор, на пример, 28. новембра 1805. устаје у одбрану не народног већ латинског језика „на коме су“ – мисле они – „сви закони и култура“. Православној Русији Срби су се обраћали и раније (цару Ивану Грозном и царици Катарини) тражећи од ње заштиту за своје историјско спасење, чак ће, 1750, велики број српских породица напустити Аустрију и у Русији основати две области: Славјано Сербију и Новаја Сербију. Као потпуно неупућен у дипломатију, као човек који није разумео да се политика великих земаља тиче великих интереса а не људских судбина, Карађорђе није имао добру процену свог обраћања православној Русији.
СВЕТИ РАТНИК
Ја знам, захваљујући нашој историографији, да је тумачење о Карађорђу као о човеку који не носи у себи само херојски мит већ и хришћанска уверења у наше време потпуно необично, али у српском народу о Карађорђу (који је славио св. Климента, 8. децембар) нема нити једног другог уверења сем хришћанског уверења. И то је логично пошто је целокупно свештенство следило Карађорђа, и митрополит Леонтије такође. Ту христоприпадност народ бележи и у другим појавама. Погледајте записе о Карађорђевом рођењу. Сведоци који су познавали његове претке, његове родитеље па и каснији приповедачи када остављају записе о Првом српском устанку сви од реда бележе један необичан догађај. Разуме се, за књижевност није ништа необично да се јављају препознатљиви паралелизми, али неће бити случајно да се јављају баш такви паралелизми у вези са Карађорђем. Карађорђева мати Марица је, наводно, одмах по његовом рођењу и то на његовим грудима, дакле на новорођенчету, видела представу сјајног месеца. Други приповедачи, по сведочењима очевидаца, бележе велику светлост која се појавила говорећи у ствари о једној врсти божанске воље што нас неодољиво подсећа на светлост која се појавила рађањем највећег небоземног праведника, Исуса Христа, коме су због те светлости ишли на поклоњење источни мудраци. Зар то не значи, а значи, да приповедачи о Карађорђу бележе и његово рођење као светлосно јављање. По приповедачима који бележе рођење Карађорђево опис је скоро идентичан библијском и због тога су историчари, бар добар део њих, сагласни да је Карађорђе рођен 1759. године, када је забележена појава Халејеве комете над овом територијом. Има и других врста сведочанстава: да се у кући затекао неко од Турака и да је тог богатог Турчина, који је туда пролазио па заноћио, у сну пробудила светлост и да је укућанима рекао: Није вам се родио син, него господар. Једну од таквих прича везујемо за босанског везира Ахмет-пашу Ћуприлића, који је био нашег порекла па прешао у ислам. Неће бити случајно да у народу живи такав опис и такво разумевање Карађорђа, јер ће то даље утицати, како народно предање сведочи, на цео ток његовог живота. Исто тако, неко ко долази на свет као праведник, бар у народној свести, вероватно ће као праведник и завршити. И заиста, као што знате, Карађорђе је не само највећа појава у историји српског народа у последња два века већ је и јединствена појава жртве. Године 1815. биће убијен у Радовањском лугу али се особено вождово својство (херој као жртва) уселило у народ као светрајност, као историјско знамење. Значи и његово рођење и његова смрт на сасвим други начин постоје у поимању српског народа и другачије се тумаче од историјске слике која је дошла до нас.Има један случај на који желим да скренем пажњу а који је потпуно у складу са народним поимањем праведника-жртве, а то је начин погребенија, сахрањивања Карађорђа. Карађорђе је сахрањиван три пута. 1817. је сахрањен у Кошарни, тако се звало некад село Радовање. Није, међутим, необично само име села у коме је убијен Карађорђе већ су, и иначе, у историји српског народа врло занимљиви називи појединих места – јер одгонетају биографију народа кроз призму народне мудрости. Који су то разлози утицали да место где је Карађорђе убијен промени своје раније име у нов назив: Радовање? Која се то тако важна и радосна вест могла догодити да у свести народа село промени назив? Највероватније да је и то у вези са паралелизмом о коме сам говорио и поимањем у колективном памћењу односно да се народ срео са човеком који га је орадостио, који је собом носио и пробудио у свом народу жудњу за слободом као истином – у кључу хришћанског погледа на свет. Али да поновим: 1817. његово ће тело бити сахрањено у Радовањском Лугу. Кнез Милош је дао да се одере Карађорђева глава, кожу је испунио сламом, однео паши и послао у Босфор. Није се знало дуго шта је са лобањом Карађорђевом. Године 1819. кнегиња Љубица ће успети да се избори да се Карађорђеви остаци сахране, дакле други пут, код Саборне цркве у Београду, а онда ће 1820, нико други до Милош, кнез Милош Обреновић, бити најзаслужнији да остаци Карађорђеви заједно са главом буду сахрањени испод олтара Карађорђеве задужбине на Опленцу. Као што се може приметити – Карађорђев животопис је читав један лук са свим хришћанским ознакама и симболима.Карађорђе у свести српског народа постоји као свети човек, свети ратник, као прослављен човек у вери. То је и разлог што је народ препознао себе и своју снагу у Карађорђу и што је поклонио своју наду Карађорђевој вери, јер то није била само вера у победу зла већ и вера страдалника да их Праведни судија није напустио. Своје упориште народ је потврдио у чињеници да је свештенство следило Карађорђа. Ако су мене у ратној срећи понекад и мењале црквене људе, и њихов однос према вожду српског устанка – народ се није дао смутити, па је своја уверења о светом ратнику и праведнику као жртви преносио с колено на колено. Уосталом, када су црква и народ заједно онда расту и вера и душевност и слобода. Када се династија Карађорђевића одлучила да подигне своју задужбину на Опленцу, уважавајући вољу народа, на њој је приказан Карађорђе са ореолом, као Св. Ђорђе како убија аждају (фреска или лунета изнад улазних врата). Дакле, краљ Петар I Карађорђевић је у потпуности испоштовао виђење, свест и осећање народа који се сусрео са, можда, најнеобичнијом историјском појавом у последња два века у Европи.
КАРАЂОРЂЕВ КРАЈ И НАШ ПОЧЕТАК
Зато и напомињем: српски народ је, после три и по века, захваљујући баш Карађорђу остао историјски европски народ, али то није само по временској повести већ надасве по православној историософији. Зато је важно да се не изглоби из традиције свог језика и аутентичне литературе о самоме себи. На жалост, ми као да смо изгубили сваки компас, па слушамо свакојаке квазитеорије о Карађорђевој и Вуковој „револуцији“ којом смо први пут стали раме уз раме са Европом. Слушамо нови језик и као да га разумемо а одбијамо да слушамо језик наслеђа, па у том лавиринту не само што су нам одузели историјско памћење већ и потребу да се памтимо. Због тога, и само због тога, суочавање са проблемом губљења свог идентитета увек је повезано са губљењем језика. Језик је сигурно један од темеља темеља важних за идентитет једног народа. То су знали нарочито Срби у дијаспори којима се обраћао Карађорђе. И ова паралела је важна, јер српска дијаспора је и 1804. и 2004. на великом историјском искушењу и без обзира има ли вољу да то буде или не. Као што ни народ не бира своје великане, јер великани у једном народу постоје, како каже Бодлер, против његове воље. Тако да и Карађорђе постоји, можда, и против наше воље, али он постоји. Он је објективна, реална, истинита чињеница. И у његово време се такође борило за идентитет српског народа и српског језика, јер је његово време већ увелико време расутих Срба по свету. Занимљиво је сетити се Ђорђа Шагића који је учествовао у борби за Београд заједно са Карађорђем, човека кога ће пут после пропасти Првог српског устанка одвести у Америку; биће учесник у рату између Америке и Мексика (1846-1848) и биће извештач у америчком грађанском рату 1861-1865. Он је покушавао да информише ондашњи свет о проблемима православних Срба и православних Грка под турским освајачем. Шагић је у Америци наишао на плодно тле за своју идејну борбу јер је она подржавала покрете за национално ослобођење (позната Мунрова доктрина из 1823). Овај авантуриста је објавио „Мемеоаре“, 1858, које познати амерички писац Џон Ливингстон сматра зачетком америчке авантуристичке прозе. Поменимо овом приликом и једног необичног и образованог Србина, који је писао о језику као о важном сегменту националног бића. То је Теодор Јанковић Миријевски, који је 1781. издао „Меморандум“ у коме се залаже код аустријског двора за очување ћирилице, јасно опомињући српски народ да мора да очува свој језик и ћирилицу као своје писмо. Овај заборављени национални радник (чији се живот угасио годину дана после угушивања Првог српског устанка), покушајмо то да упамтимо, извршио је реформу аустријског и руског школства. Јесмо ли ми, најзад, нешто изгубили од нашег језика и осећања за језик? Дабоме да јесмо; иако не желимо то да признамо ми се још увек делом налазимо у језичком турском вилајету а већ смо суочени са налетом једног новог агресивног језика са којим се Срби срећу у XX и XXI веку. Доказ да смо ми добрим делом остали заробљеници једног тешког историјског времена потврђује губитак осећања за језик. А јер нема памћења у времену и Истини изван језичког памћења – поновићу неколико података: српски писци бележе рађање Ђорђа Петровића, описују и природне феномене приликом рођења Ђорђа Петровића, и необично сахрањивање земних остатака Ђорђа Петровића. Наша династија, међутим, носи име – Карађорђевићи, дакле, по називу како су Турци називали Ђорђа Петровића (црни Ђорђе). Живећи потпуно у идеји сасвим другог језика, династија Карађорђевића бележи време суноврата а не успења свога народа. Грех према језику (као дому сваког народа, као души народа) и грех према прецима тражи од нас да се ослободимо језичког вазалства. Слободни у језику бићемо слободни и у памћењу и у вери, слободни у Истини па тако и у тумачењу монархистичког принципа који је произишао из хришћанских принципа. И зато јесте важно да се враћамо свом језику, јер нам он помаже да разумемо и наше грешке, и наше заблуде, и само нам он помаже да нас упути ка Истини која је Пут и Живот. Све је заплетено у језику и у њему је историјска биографија сваког па и српског народа – јер јеванђелист Јован (у 6. стиху 14. поглавља свог сведочења о Исусу Христу) утврђује историјско претрајавање народа кад упућује на Господа који је заветовао: „Ја сам пут и истина и живот“. Рекао сам и поновићу: српски народ је дуго времена поседовао свест о Карађорђу као једној од стожерних тачака српскохришћанског православног уверења. Онда је захваљујући великим историјским искушењима српски народ изгубио то осећање. Изгубио га је дотле да смо дошли у ситуацију да се у нашем времену – у времену лажних вођа и лажних пророка, не само напољу већ и код нас, у времену политичких диктата Европе и Америке и времену сатанизације и гетоизације – српски интелектуалци одричу херојског мита о Карађорђу. У моди је приказивање српске историје као мегаломанске опсесије, патолошке политике и хегемонистичке идеологије. Тако је и вожд Првог српског устанка против турског завојевача постао амбивалентни вођа српске револуције, догођене под утицајем друштвених збивања и преокрета у Европи. Чак је и место вође устанка укинуто не би ли се истако сам догађај устанка – откада почињу два века модерне српске државе. Напросто, почињемо да отписујемо своју јасну прошлост пред нејасном будућношћу – верујући да се, на тај начин, и на најбољи начин, ближимо, стапамо, уједињујемо са светом који нам скраћује историјско време, скраћује земље и популацију, унижава патриотизам, сакати националне институције и проглашава жртве крвницима. Дошли смо дотле да у позицији распада Југославије и сатанизације српског, древног европског народа сами релативизујемо своју прошлост и садашњост. Пристали смо да се свака монада нашег националног живота доведе у питање па тако и смисленост наше историје. Олако смо почели да се одричемо моралних начела отаца наших отаца и историјске традиције која се огледала у јединству предака и потомака. Током и после одбрамбеног рата, на крају логорског XX века, дозволили смо да нам мешетари пишу неисторијску биографију и тако изгласају националне вође (уз Светог Саву и Карађорђа) који су сметња придруживању новим цивилизацијским тековинама и новом поретку Европе и света. На једном је обесмишљено верско, слободарско, херојско и морално својство српског народа. Модерним српским јаничарима никако није јасно зашто је Карађорђе заиста дао своју главу. Па, ипак, иако многима међу нама није јасно зашто је Карађорђе дао своју главу, било је међу нашим савременицима и оних до којих је та хришћанска, земаљска светлост Карађорђева дошла, и они су били свесни зашто је Карађорђе дао своју главу. Такво једно савремено сведочанство, а јер нисам сигуран да ћете га икада и где чути, ја ћу вам прочитати. То чиним стога да нас опоменем на чињеницу да се свест о националном горостасу, и Карађорђевом хероизму, није угасила и да се не може „потрошити“; она, напротив има свој одглас, свој духовни смисао, и у времену које је нама тако блиско, у времену када велики број политичара и велики број српских интелектуалаца није знао шта се дешава са српским народом, шта треба да се ради, није знао зашта треба да се бори. Из тог периода постоји овај запис: „Ђе Обилић некад стао, / отле мора да се пође. / Идућ тијем путевима / стигао сам млађан ође. / Ђе је многи прије мене боравио, биво, / пет живота још да имам / народу би мом дариво“.Ово је запис са једног гроба у Дулићима код Гацка – један млад човек изгубио је, у антисрпском рату 1992, живот знајући зашто га даје. И зато, због душе нашег младог брата у Христу и праведности – дужан сам да кажем: свест о Карађорђу коју смо ми изгубили Српска Православна Црква је чувала. И заиста, молитвено се клањајући успомени на вожда Карађорђа, лета Господњег 1989, на освештењу темеља цркве св. великомученика Георгија а у родном Вишевцу Ђорђа Петровића – један од најмудријих српских владика, Сава Шумадијски, обраћајући се народу поручивао је: Овде је Света земља и одавде се догодила слобода целом српском народу. Од данас преко Карађорђа ће Бог бити са вама и Ви никада више нећете бити сами. Срби морају то да упамте, јер када из свог памћења изгоне или забораве и пристану да у свом историјском памћењу остану без Карађорђа, њима предстоје највећа искушења. Треба ли поновити: Срби доиста јесу са Богом и Срби нису сами само онда када гаје свест о васкрслом Праведнику који је дошао у свет који га је осудио, баш тако као што су људи осудили и Ђорђа Петровића – Карађорђа. Његов Завет коме је он служио и хришћанско уверење (јер живот у Христу јесте живот у слободи) наш је Завет који остаје до краја времена, али тај Завет можемо изговорити и на други начин: Служите свом народу као што Господ служи грешнима.
