Србски народ је одувек био жртвени народ, мирољубив, правдољубив. Он никада није отимао туђе, само је бранио своје, и зато је трпео нападе са разних страна, и покушаје разних окупатора да одузму његову територију, да поробе, или протерају, или униште наш народ. Оно што разликује Српски народ од свих тих који су га нападали, и отимали од њега његове најсветије територије, је то што су Срби Православни, крштени народ, и што су запечаћени даром Духа Светога, и то им даје Небеску силу, коју ови други народи са Запада немају. Зато они Србе осећају надмоћнијим без обзира колико их било, и какво оружје имали, па чак и голоруке Србе на данашњим барикадама. Сила Православних Срба није у оружју, него у вери, у присуству благодати Божије у сваком крштеном, родољубивом Србину, а такође, и у његовој огњеној ревности да одбрани слабе, да сачува свој дом, своју Земљу, да се бори за очување својих Светиња, и од Бога дане му Земље, коју осећа као рођену мајчицу. Патријархалне вредности, родовски и породични систем заједнице, сачували су добрим делом Боголиког Српског верника. Он се угледао на Авеља, који је кротко чувао своје стадо, био мио Господу због своје доброте и оданости Небеским вредностима и Божијим Заповестима. Где је смирење и кротост, и послушност Богу, ту обитава и сила Божија, која је огњена, крепка, која даје топлину души и храброст мишицама, која даје мудрост уму и памћење разуму. Србима је Бог дао прелепу Земљу, богату свиме, и разноврсну. Свега има – и мора и језера и река и студенаца; и равница и брда и планина и висоравни; и пећина, дубодолина и острва и полуострва; и зимзеленог растиња и четинара, пашњака и воћњака, и стоке и птица и животиња, домаћих и дивљих. Дао нам је богатство руда. Дао мудрост људима, који су много штошта изумили – и струју и светло, и железницу и авионе, и хидроцентрале и термоцентрале, и фабрике; дао и храбру војску, и добре стручњаке, одлично школство; вредне домаћине и очување породичних вредности. И људе обдарене даровима уметничким и научним, и техничким.
На њивама у селу Старо Грацко, 23. јула 1999. године из заседе је убијено 14 Срба жетелаца
И, ми би спокојно живели у томе да није оних који више воле туђе него своје, и које иритира та Божија Светлост у Православним Србима, а посебно их иритира Светлост највећа, која бије из Светог Косова и Метохије. Ту где су највеће Светиње, и где је један део наше Земље постао колевка за Небеса, постао узлазно место са ког’ се вазносимо на Небо, постао камен – темељац, на коме се сви опробавамо које ћемо Царство изабрати, да ли Небеско или земаљско. За нас Косово није само обичан део територије. Оно је љубав у срцу за оно што је веће од нас, и Вечно, за оно што је Божије и достојно да уђе у Рај. Оно је љубав за нашу мајку домовину, која нас је породила и васпитавала вековима. То је родољубље најузвишеније храбрости, и све оно што је најбоље у нама. То је симбол бесмртног Живота за који вреди страдати. То је знак да смо „синови Божији, и наследници по обећању“. То је храброст, то је јунаштво, то је витештво, то је достојанство.
Православни Србин може бити достојанствен и достојан једино ако живи Косовским Заветом Светог Цара Лазара. Другог пута нема ка Царству Небеском. Самоодречење, саможртвовање, несебична љубав, Небеске вредности, родољубива осећања, правдољубље и истинољубље, витештво, труд и достојанство. Жртвовати себе за друге. По свему овоме нас познају да нисмо њихови, него Божији. Они хоће оно што је наше, а нас да нема. Мисле да им је лакше да униште сведоке силе Божије, него да се покају и живе по Истини, и да својим смирењем, послушношћу, поврате свој изгубљени образ. Образ, који је вековима поцрнео од наслага зла и лажи, клевета и обмана, непокајаних греха и злочина. Муслимани верују у човека, Римо – католици верују у човека, Протестанти верују у човека, а ми верујемо у БОГОЧОВЕКА. И знамо да смо деца Божија. Они који су ван двора Очевог желе да нам отму топлину Његовог дома, то што нам је Небески Отац даривао. А хтели би, ако могу, да униште и Светлост у нама, јер не могу да је имају док не одбаце дела таме, док не признају Христа. То је узрок бомбардовања. Не могу да поднесу наш слободарски дух. Јер су они робови мрака, зла и смрти. На разне начине покушавају да нестанемо са позорнице ове Земље, али нам је Бог одредио велику улогу – сведочења, исповедања истинске вере, брањења Небеских вредности, и подсећања на Њих. Нарочито Срби са Косова и Метохије имају нешто древно у себи, постојано, стамено, неки дубоки мир, храброст и веру.
Као јагањци на заклање, на почетку Часног Поста, беше Срби бомбардовани 72 дана и ноћи, безбројним бомбама, ракетама, радиоактивним уранијумом, недозвољеним оружјем, које дугорочно уништава и производи трајне зле последице. Ми смо били покусни кунићи за испробавање најразличитијих врста оружја, која утичу погубно – једна на срце, друга на нерве, трећа на кости, итд…Затроваше нам земљу, реке, море; отроваше нам децу, старце, животиње, уништише нам фирме и фабрике; порушише мостове, школе, куће… и све то да би Најсветију Српску Земљу опљачкали и предали народу некрштеном, албанским Муслиманима, који никада у историји нису ништа велико учинили, а сада, пред крај историје, добијају најнечаснију улогу демона у људском облику, ради исповедништва и страдања народа Божијег. Више хиљада људи протерано и убијено, више десетина хиљада људи избегло пред погибијом, спреманом им свесно и намерно. Спремано од разуларених сила, које као да су из пакла изашле. Хиљаде кућа запаљено и срушено. И, то не би доста. 5 година прође, и опет у марту, прво 24.-ог, а друго 17.-ог марта, поново нападоше албанске хорде на све што је било најсветије на Косову и Метохији. Преко 560 кућа разрушено и запаљено, и 35 манастира и цркава, силан народ побише или протераше, оскврнише земљу убијајући оне , које је она изнедрила – Свете Новомученике Српске. Не поштедеше ни дом Божији, ни цркве, ни манастире, ни монаштво. Свети оци, Харитон и Стефан, пострадаше у трену када су највише љубили Бога и своје ближње. У највећој храбрости и самопожртвовању, Христолико послушни до смрти, анђелски, са духом Небеске Лепоте и Љубави. Блажени, неустрашиво се крећући по овој Светој Земљи – као по Небу, спремни за пресељење у Вечност. Апсолутно испунише Царев Завет. Светиње поругане – Девич, Ђаковичка црква, Зочиште, Свети Архангели, Света Тројица Мушутишта, Свети Марко Коришки, и многе друге Светиње. Народ у вапају, згрожени над злом, које није могао очекивати у „модерном“ 20. и 21. веку. Монструозна убиства, сви злочини који вапију као Авељева крв пред Богом, сачекаће Каинове потомке, Албанце, на Небу, а и све оне са Запада, који су у том злоделу учествовали. А нашим Косовским Србима запевајмо са Светим Владиком Николајем: „Због верности Богу и Божијој Правди Пострадасте телом, Земља се растужи, Ал’ спасосте душе, Небо се весели, А преци се Ваши распеваше Небом, На капији Раја сретоше Вас с песмом: Имена су Ваша у Књизи Вечности, Улазите у Рај, децо бесмртности. Ми на Земљи, род Ваш, Кличемо Вам у глас: Мученици Нови, молите се за нас!“
Мон. Стефанида
Извор: ФБ страница Глас Косова и Метохије
