Тема је браћо позната, тема је савремена. Тема је о уједињењу двеју „цркава“, као што говоре. Тема, која ће  нажалост раздвојити Грчки народ на два велика табора, у табор ујединитеља и табор антиујединитеља. Моје схватање и погледе о овој савременој теми знате од почетка, из часописа који је већ објављен „Варница“ (види б. 268/Јануар 1964). У сваком случају и вечерас кроз писану реч (подела „Варнице“), али и кроз усмену проповед поново ћу вам изложити моје ставове, ставове, који нису моји лични, али су то погледи и ставови православне пуноће. Изравно, на почетку наглашавам, браћо моја, да сам и да ћу бити против уједињења. Да бих био прецизнији рећи ћу ово другачије  да сам за уједињење и да сам против уједињења. Када бих имао овде једну црну таблу и када бих написао тај израз, одмах бих се решила енигма. Када кажем, да сам за уједињење и да сам против уједињења, то су два супротна израза, две различите ствари, које логика одбацује. Али и даље сам упоран, да сам за уједињење и да сам против „уједињења“. Прво, за уједињење је без наводника, а друго против „уједињења“ је под наводницима. Онај који има ум ће разумети. То ћу данас објаснити. За уједињење и против „уједињења“.

За уједињење

А како браћо моја, да нисам за уједињење? Ако отворимо свето Еванђеље и станемо код 17 поглавља Еванђеља по Јовану, – препоручујем вам, када мало касније одете својим кућама, да отворите то поглавље и да прочитате-, видећемо да постоји једна молитва. Ах, та молитва! Та молитва помера звезде небеске. Та молитва је молитва Господња, који се спрема да крене према својој најузвишенијој жртви, избавитељској жртви. У оној молитви видимо нашег Господа, у агонији, да се моли и да упорно моли и понавља: Оче наш, „ја се за њих молим“, „да буду једно“,  „да сви буду једно“, “да и они у нама буду једно“ (Јован. 17,9,11,21-23). Не говори пуно Господ, не говори дубоко. Пет пута понавља тај захтев, да бих нагласио важност молбе, да нас учини да и ми будемо у агонији због те молбе. Зато што уједињење Цркава је чудо које уверава и невернике. Када чујем мог Господа да је упоран и да говори, да треба да будемо, сви Хришћани који верују у  Њега, једно,  када одем у цркву и чујем глас ђакона  да понавља и да говори „За уједињење свих..“, када са једне стране чујем Еванђеље а са друге стране глас живе Цркве да понавља хиљаду пута „За уједињење свих…“, не могу него да и ја будем за уједињење, као што каже Еванђеље. За уједињење. Јер, браћо моја, раскол је највећа несрећа. Раскол је злочин. Злочин већи, кажу нам свети оци, од оног када су оголили Христа и када су узели његову нешивену доламу. „Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку“ (Јов. 19,24). Они нису поцепали нешивену доламу Христову, а ми смо је поцепали. Злочин је раскол „цркве“, злочин је раскол хришћанства, на хиљаде комада. То је већи злочин од онога што су учинили Римски војници који су разапели Господа нашег Исуса Христа и поцепали његово свето тело. То је мањи злочин од војничког. То је злочин који се не може испрати, као што говори свети Јован Златоуст понављам израз једног светог подвижника, то је злочин који питање да ли може да сапере крв мучеништва.

И опет је чињеница, браћо моја, да су велики очеви Цркве расправљали и објашњавали о агонији у Гетсиманском врту, и рекли су да је Господ имао ту агонију, да је његов зној капао „као грашке крви“ (Лука. 22,44), као густа крв је капао његов зној на земљу. Једна је била само његова велика молба, Христос је као Бог предвидео раскол хришћанства. Једна молба коју не може да превазиђе хришћанство је раскол. Када су мисионари ишли у Африку, када су дошли близу Индије, и када су сишли у Јапан, када су дошли у нетакнуте шуме, када су тражили да поучавају тамошњи људи када су видели  да постоје  раздвојени хришћани су им рекли: “Идите ви да се уједините, па нам онда дођите причати о Христу.“ Ја сам за уједињење. – Онда зашто си против уједињења? – Објаснио сам вам. Ја сам против „уједињења“ под наводницима. – Шта значи под наводницима?

Против уједињења

Вратимо се мало назад у историју и видећемо зашто треба да смо против „уједињења“  под наводницима написаног. Прошло је сада већ петсто година, мало пре пада Констандинграда. Шест- седам бродова је прошло Дарданел и имали су папину заставу на палуби. Зато што је папа мала држава, и има папску заставу. Најмања држава на свету је Ватикан. Државе и краљевства су земаљска. Међутим, та мала држава има велики утицај на цео свет. Прошло је око петсто година када је кроз наш историјски Дарданел прошло шест- седам- осам папских бродова који су имали издигнуту папску заставу. Прошли су Дарданел и стигли су у Град (Константиноград). Сви становници су се сакрили у своје куће када су их видели. Шта су хтели у Граду папини бродови? Дошли су да узму краља и представнике, да их воде на Запад, да с њима начине дијалог. Вероватно, после дијалога су хтели да потчине Цркву папи. Припремили су се и формирали су представништво, не мало али отприлике око сто лица. Међу њима главни представник, од стране града, је био исти аутократор, на жалост- од последњих аутократора-, Јован Палеолог. Од важнијих  представника ту је био и Јосиф патријарх, који се на жалост није удостојио да се врати у домовину. Умро је у страној земљи од своје муке, његов гроб се налази тамо у Флоренцији у Ферари. После патријарха, Јосифа, били су  ту многи игумани, лаици, теолози, законодавци. Међутим, од тих сто људи, два човека су била јачи духови православног представништва. Један је био такозвани Висарион, који је на жалост поклекнуо и пришао  папи и постао је кардинал- умало да постане и он папа-, зато што је продао Православље. А други? У представништву сто православних засијао је као звезда јутарња, као звезда прва по величини, свети Марко  Евгеникос Ефески, чији спомен ће бити вечан. Дан пре поласка био је земљотрес. Били су спремни папски бродови и имали су уздигнуте папске заставе и свирала је папина музика и чуо се емватирио папин. Краљ је био у својим црвеним ципелама, а патријарх са својим панагијама и у пуној  слави својој.  А Марко Ефески је лио сузе и говорио: Краљу, немојмо ићи! Из корена је био противан аутократоровој тактици. Тада се јавио знак. Нека у ово не верују неверници. Постоје неки знаци, са којима небо даје знаке. А небо је сведочило за Православље. Док су сви били спремни да уђу у папине бродове, аутократор и патријарх Јосиф уопште, сви чланови представништва, онда се затресао Мармарас. Настао је велики земљотрес. Као да им је небо говорило: Ово путовање неће бити на добро Православља. Међутим главни чланови су били упорни. Ушли су у бродове и после пуно перипетије су стигли на крају у Италију. А шта је тамо било? Требало би да одржим две или три проповеди, да бих вам описао тај сусрет са папом, тај дијалог у Ферари и Флоренцији између Истока и Запада, који је трајао око две године. Шта су све наши представници претрпели не може се описати. Имали су и католици јаке теологе, имали су и они јаке представнике. Али прави динамит, заиста динамит је био свети Марко Ефески. Божија промисао је проказала у нашем Православљу звезду. „Неће недостајати Православљу војника“! У то верујем. Подићи ће се у нашем роду војници који ће бранити Православље. Састали су се католички калуђери, образовани, који су познавали латински, француски, енглески, италијански, знали су многе језике. Читали су и оце и све остало. Али динамит који их је све подигао у ваздух, динамит који је разнео цео папизам, био је само један, Марко Ефески. Каква мудрост, каква снага, каква духовност је оно била, која им је преокретала све њихове покушаје! Био је стена стабилна, о коју су се одбијале све непогоде папизма. Да. Са свом својом снагом Марко Ефески, и неки други који су били са њим, су заштитили православну веру. Уморио се краљ. Две године су трајали разговори. Краљ, који је хтео уједињење не из религиозних разлога него из политичких разлога(*), каже: – Аман, завршавајте! У опасности је Град, пашће Град. – Неће се спасити Град, каже Марко Ефески од једног таквог савеза са јеретицима. Спашће се само када је „са нама Бог“. Онда „здружујте се, народи, али ћете се потрти“(Исаиј. 8.8-9). Неће нас спасити папини бродови. Неће нас спасити цео свет, ако ми порекнемо своју веру(**). Марко Ефески и неколицина се противе политици аутократора. Пао је на њихове ноге Јован Палеолог (патијарх, борац), али није схватио став нашег православног народа) и молећи их говорио је: – На крају, пронађите неку основу, направити неку формулу, дајте неки предлог, да се сагласимо, и да уђемо у бродове и вратимо се јер пада Град…И онда су сви размислили и пронашли су једну основу и рекли су: Уједињење је неопходно. Сви прижељкујемо уједињење.  Друга основа: Ко не воли уједињење „анатема  нека је“. То је  важило за светог Марка Ефеског и остале. Краљ се веома обрадовао и запљескао длан о длан. Али свети Марко му говори: “Краљу, немојте журити, брзо сте  запљескали. Ко не воли уједињење, анатема нека је, јер је воља Божија да буде тако. Али наставља и говори им: Да, Ваше Величанство, да патријарше, да епископи, да митрополити, ко не жели уједињење, анатема нека је. Али уједињење само са Православљем. Нећемо допустити ни један уступак. Нећемо допустити уједињење на штету Православља. На крају су се виделе побуде католика“.

Митрополит Августинос Кандиотис (1907-2010)

_____________

(*) И данас владају сличне струје. Васељенски патријарх Вартолемеј је нагласио: „Треба да се угледамо на уједињење разних држава тако и религије треба да почну дијалог о заједничком постојању! (новине „Поподневне“ л. 21-9-2003).

(**) Оправдан је потпуно исповедник патријарх Јосиф, који је рекао: „ Ако попустите Латинима, Христос нам неће више користити“.