Прича о Споменку Гостићу са Озрена – дечаку који није хтео да напусти прву линију одбране док не стигне слобода! У рату је изгубио све – породицу, дом, детињство и свој млади живот! Он, који сад стоји пред престолом Божјим урезао је свој јуначки лик у срцима и памћењу свих нас, његових сународника!
Споменка Гостића сахранити у РС – Дечак у одбрани Отаџбине
Реаговање бораца на писање „Новости“ о споменку петнаестогодишњаку са Озрена, који је погинуо марта 1993. године:
БАЊАЛУКА – Борачка организација РС покренуће иницијативу да се посмртни остаци Споменка Гостића, младог хероја отаџбинског рата, са планине Озрен, односно дела који припада Федерацији БиХ, изместе на територију Српске. Борачка организација реаговала је после приче коју су „Новости“ објавиле о 14-годишњем Споменку Гостићу, који је погинуо 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен, као припадник Војске РС. Пантелија Ћургуз, председник Борачке организације, каже за „Новости“ да посмртни остаци овог младог хероја морају да буду сахрањени на подручју РС уз све војне почасти. – Ангажоваћемо све институције РС. Планирамо да се обратимо председнику Додику, премијеру Џомбићу и ресорном минситарству РС – поручује Ћургуз.
СЕЋАЊЕ НА СПОМЕНКА
Један од Споменкових вршњака са Озрена Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ и свог настрадалог друга. – Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Те 1992. године рат је започео и на овом подручју. Споменкова мајка је умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири – присећа се Трипић. Под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране у септембру 1992. године гине Споменкова бака и он остаје сам. – Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука команданту одбране. Због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да брани село, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић. После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима-тобџијама. У марту 1993. од гранате испаљене са муслиманске стране наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских бораца. Споменко Гостић је издахнуо на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Данас се то село граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вахабија.
ПОНУДА ИЗ ПАРИЗА – СПОМЕНКА је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.
[youtube_sc url=“http://www.youtube.com/watch?v=YRil-ZRqVCA“]
– Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се разговора са Споменком Велибор Трипић.
ИЗВОР: Дан Ветерана Видовдан