СВ. ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ У ЛОГОРСКОЈ ИСТОРИЈИ СРБА

Ево дана који нам је дао Бог: у Архијерејској саборној Литургији, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000 године, Дух Свети – кроз уста Цркве, литургијске заједнице народа са Васкрслим Христом – „прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сарајева, Свето! Вукашина Јасеновачког. Био је из херцеговачког рода Мандрапа који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша). (Због сувише видних и „свежих“ трагова НДХ и усташког терора према Србима и Јеврејима, ни саме власти титокомунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. године. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа.) Мандрапе су били богата стара трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. „Старе Српске Православне Цркве“ (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича-Ђорђа Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), први од око двадесет и пет година, а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. повезани са „шумом“ то јест, оружаним јединицама ЈВО (Југословенске војске у Отаџбини), са одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941, недалеко од Сарајева. Но, обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Ђорђа Мандрапе је око 1980. био библиотекар у „Вијећници“ – Народној (универзитетској) библиотеци, која ће бити снимљена и у светским медијима – 1994. г. приказивана као „објект гађан српским гранатама са Требевића“, а заправо је страдала у пожару који је био намештен и подметнут, да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (односно четири, укључујући ту и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанке архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана „Знак питања“ код Саборне цркве у Београду) била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. У тој кући је живео (и око трговине, у „магазама“ то јест магазинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христовог и Архангеловог, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору и као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само „у овоме знаку ћеш победити“: in hoc signo vinces!
Завера ћутања- Свети је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко „у шуму“! Свети Вукашин „у шуму“, у Херцеговину, у село Клепци, код Чапљине (Наравно, не у „партизане“, јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Мандрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова сведока стижу у Сарајево тек после рата: не само од др Недељка Неде Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је 1947. године дошао на крсну славу (Никоље, Свети Никола). Тако се за Светога знало већ негде 1947. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани хиљада породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници (логораши) Јасеновца. Били су то или јасеновачки „занатлије“ (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!) неки од њих чак учесници признатог „Пробоја“ од априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку или замењени, у акцијама „размене“ заробљеника између партизана или „четника“ (тј. четничких одреда ЈВО – Југословенске војске у отаџбини), с једне стране, и усташа, с друге. Намера преживелих заточеника је била да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. На тим састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти „Управа државне безбедности“ (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и „тринаесто-мајска“ Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и муслиман Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и „државотворни“) став био ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је „Јасеновац био природна, логична“ – и „праведна“! – „освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији“: тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу томе ставу – као „схватању историје!“ – давали управо српски комунисти! Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву „самокритику“ и такву (сатанску) „историјску свест“.
Жарко Видовић

 

Повезани чланци

Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била и што сам видјела – Марија Почуча

Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била и што сам видјела – Марија Почуча

Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала је потресну, истиниту причу, казивање своје мајке Марије Почуча, Вујканове која је са 75 својих комшија Дивосељана бачена у Јарчју јаму на сјеверном дијелу Велебита 06.08.1941. године у вријеме покоља српског народа у...

Како су усташе клале и убијале Србе на Ђурђевдан!

Како су усташе клале и убијале Србе на Ђурђевдан!

Масакр у Благају, кад је зверски усмрћено око 520 Срба, био је увод за касније злочине усташа на Кордуну, који су често чињени отворено, брутално и масовно Један од највећих масовних покоља српског становништва у НДХ, које су извршиле усташе, догодио се од 6. до 8....

Не заборавимо “савезничко” бомбардовање Београда на Васкрс 1944.

Не заборавимо “савезничко” бомбардовање Београда на Васкрс 1944.

''Они које сматрамо да су нам данас пријатељи САД, ЕУ и Ватикан, никада нам нису мислили добро. Као што данас све чине да униште Србију и Србски народ, то су чинили и у Другом светском рату!''уредништво сајта БЕОГРАД – Навршава се 69 година од највећег савезничког...