ИСТИНА се налази у Господу Исусу Христу и Православној вери, ми само треба да је следимо.
Да ли је смрт крај?
Свети старац Макарије Оптински: део писма духовном чеду о смрти Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања. Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо.
Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде. Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо. Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!..
За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху. Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти. Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).
Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде? Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.
Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој – када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак кажу: «боље би било да се ниси ни родио»…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости, сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа у броју година, и мудрост је – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 8–9)
Старац Клеопа – део књиге “О страшном суду и вечном спасењу“ “Кад човек умре и душа со одвоји од тела прилази јој анђео и чувар и почиње да је подсећа још из детињства какво је добро чинила овим телом и какво зло. То се дешава првог дана након смрти. Другог дана након смрти узима је анђео чувар и води је свуда где је човек ишао током целог живота. Али у трећи дан је застрашујуће. Придодаће се нашој души анђели пратиоци, шест анђела носиоца светлости са оним од крштења јесу седам, да би са нама прошли застрашућуја митарства. У истом тренутку стиже по први пут пред Престо Пресвете и Животворне Тројице. Трећи дан душа има да чује овај глас на Адамовом језику:“ Носити ову душу шест дана у Рај“. Јер у току шест дана пролази та душа по Рају брзином мисли. Ако Анђео чувар зна да је душа праведна говорио јој:“ Душо ево након 40 дана доћи ћеш и заузећеш једно место овде. Али ако зна да је грешна казаће јој: Сестро, душо, немој се радовати; нисам те донео да останеш овде. Довео сам да видиш шта си изгубила у кратком времену колико си живела на земљи, ако ниси имала страх пред Богом и ниси се исповедала и ниси постила и ниси ишла у цркву и ниси чинила добра дела.“ А након девет дана долазе поново, као муње анђели, и одводе је пред Пресвету Тројицу, и незамисливу светлост. Она не види Бога, јер ни херувими Га не могу видети; само светлост, неизрециву светлост, која се не да исказати. И заустављају се облаци и након девет дана чује ову реч, ако је праведна:“ Ова душа нека има уживање и радост без граница свих девет чинова анђелских.“ Али ако је грешна:“ Ова душа да нема уживање и радост без граница свих девет чинова анђелских!“ А затим ће чути:“Водите ову душу по паклу 30 дана“. А у 40 дан носе анђели душу по трећи пут пред престо Пресвете и Животворне Тројице, у близину светлости неизрециве, да би се Богу поклонили. И тад на 40 дан, чуће овај глас на арамејском језику, глас Аврама, ако је душа праведна:“Водите ову душу у Ган Едем!“, тј. у уживање и радост без граница; али ако је, сачувај Боже Грешна, чује:“Водите ову душу у Шеол или Хад“, тј. у пакао у муке. Анђела чувара имамо као заштитника од Богом даног крштења и он путује са нама кроз митарства до 40 дана. Ако не би било њега, ђаво би чинио са нам све што жели… Најзначајнија тајна за оне који умиру је јесу исповест и Свето Причешће, као и помирење са свима. Али одмах након смрти служи се 40 дана Света Литургија и помени са разрешењем и милостињом која помаже души када пролази кроз митарства…. Зато, молим вас да запамтите: Када видиш да се разболи мајка, сестра, брат, жена, синовац, дете, отац, кћерка, немој прво доводити лекара; прво доведи свештеника да би га исповедио и де се очисти од свих грехова. Хришћанин, ако је умро исповеђен и ако, сачувај Господе, има тешке грехе и није понео епитимију, он ће епитимију издржати у паклу. Али из пакла га може извадити Црква, кроз Свете Литургија, разрешењем и милостињом и тако ће отићи у рај. Али ако неко умре не исповеђен још из младости, а имао је смртне грехе, тешке, то је као кад би умро некрштен.“
Како помоћи упокојенима? Данас се у нашем народу стављају некакви пагански обичаји, изнад оног што је наша Православна Црква одредила шта треба чинити за упокојене. Од мноштво ти непотребних, најчешћи су: трпеза пре или после саме сахране често личи као на каквим весељима(изобиља рaзног јела и пића), а да се при томе не води рачуна да ли треба посна или мрсна храна; купују се венци и букети цвећа, дарују се људи који присуствују сахрани (пешкирима, кошуљама…), а то нема никакв значај осим безпотребних трошкова; уместо свећа воштаница, приносе се парафинске; четрдесница се своди на некакво паганско приношења овна душног; на самом гробу се праве пирови, при чему се на гроб износе разна јела и пића… Оно што је Богоугодно и што користи душама наших покојних јесте молитва, милостиња и добра дела. Молитва наша лична, а пре свега парастоси и помени и наважније је помињање на Светим Литургијама(проскомидија). Наша Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви за умрле, а то су задушнице и свака субота је дан који је посвећен мртвима. У наведене дане се излази на гробља или се у храмовима обављају парaстоси или помени. За парастос се приноси жито, вино, погача, мед и свеће воштанице. „Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује Надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.’’ Св.Јован Шангајски
Молитва за упокојене
Боже духова и свакога тела, који си смрт победио и ђавола сатро, и живот свету Твоме даровао; сам, Господе, упокој душу преминулог слуге Твога, (име) у месту светла, у места цветна, у места одмора, одакле је одбегла свака болест, жалост и уздисање. Сваки грех што је учинио, било речима, или делима, или помислима све му опрости, као благ и човекољубиви Бог, јер нема човека да живи а да не греши. Ти си једини без греха; правда је Твоја правда вечна, и реч је Твоја истина. Па Те молимо спомени, Господе, упокојеног слугу Твога (име), који је у нади на васкрсење, и живот вечни, у побожности и вери живот свој завршио, и опростио му свако сагрешење вољно и невољно, које сагрешио речима и делима и помислима: И усели га у места светла, у места спокојна, у места одмора, где нема болести, брига и уздисаја. Него се светли светлост лица Твога, и где се од века веселе сви Свети Твоји: даруј њему и нама Цартство Твоје, и наслеђе неизречених и вечних добара Твојих, и насладе Твога бескрајног и блаженог живота. Јер си Ти живот, и васкрсење, и покој преминулог слуге Твога (име), Христе Боже наш и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом сада и свагда и кроза све векове. Амин. Вечнаја памјат, вечнаја памјат, вечнаја памјат! Бог да му душу опрости!
Дана 30.10/12.11.2011.лета Господњег – на спомен Св.краља Милутина.