Оци и учитељи Цркве о позоришним представама и забавама


Морална процена неких видова разоноде

ОЦИ И УЧИТЕЉИ ЦРКВЕ О ПОЗОРИШНИМ ПРЕДСТАВАМА И ЗАБАВАМА

Хришћанин има свету обавезу да строго прати и осматра да ли му је све потпуно корисно, да ли све служи његовом морално-духовном узрастању и напредовању, да ли поседује неку меру праведности или бар нешкодљивости или му се пак прикрада погубни отров искварености и саблазни који га опија тако лако и тако постепено (неприметно) да он губи сваку могућност за критички однос према свом сопственом стању и доживљајима.[1]

Позоришна представа

Овако опрезан приступ превасходно би требало да се испољи у односу на најпопуларније видове уметности као што су позориште и биоскоп. Многи за позориште тврде да оно, живо представљајући људске пороке у наказном виду, осликава врлину у привлачном облику и тиме свакога поучава да се одвраћа од зла, да се приклања добру и да заволи добро.[2]

Да ли је заиста тако? Ко ће нам с потпуним правом и утемељеношћу превасходно доказати да љубитељи сценских уметности, против којих је својевремено устајао и велики Златоуст, овим уметностима приступају разборито и опрезно и да, поред тога, у њима траже само оно што је добро и корисно, непоколебиво чувајући своје срце да му не приступи ма шта штетно, што подстиче чулност, похоту и страст? Ко се то, положивши руку на срце и чисте савести, неће сагласити с нашом тврдњом да би позоришне зграде опустеле уколико би на сцени представљали само оно што је чисто и лепо, идеално-добро, узвишено-свето и истинито? Како би позоришта изгубила своју привлачно-обмањујућу силу, уколико би престала да подстичу животињске нагоне пале људске природе, уколико би престала да подилазе страстима и да привлаче призорима, примамљивим и угодним за чула![3]

Чак је и Жан Жак Русо, као писац који је веома далеко од хришћанства, тврдио да позориште покреће људске страсти уместо да их умирује, да у срцу народа а посебно омладине подстиче побуде и жеље које су неспојиве с моралношћу, да потпомаже размажености, да појачава трку за насладама и даје људима повод да тренутна осећања, каква подстиче позориште, изједначује с моралним начелима и поступцима.

Неко би могао да нас упита: да ли се може порицати корист од таквих сценских представа као што су Глинкин „Иван Сусањин“, Гетеов „Фауст“, трилогија А. К. Толстоја, Шекспиров „Хамлет“, „Краљ Лир“ или „Магбет“ и остала његова дела, као што су драме и комедије Фонвизина, Грибоједова и Гогоља, Островског и многих других? На ову недоумицу може се одговорити речима једног црквеног писца: тешко да би се неко усудио да похвали библиотеку у којој, на хиљаду радо читаних књига порнографског садржаја, постоји и стотину добрих књига које се, међутим, ретко читају и нису сасвим разумљиве.[4] Томе се може додати да се и у класичним комадима, као што су они наведени, наилази на места која нису сасвим корисна у морално-педагошком смислу и која у позоришту могу да буду саблажњива за младе. Таква је, на пример, сцена Фамусова са собарицом у представи „Невоље због ума“.

Истина, такви призори су преузети из живота, али управо је о томе и реч, јер приказивање најразличитије искварености и порока „преузетих из живота“ представља нарушавање Спаситељеве заповести да не буде саблажњен ниједан од ових малих (в. Мт. 18; 6, Мк. 9; 42 и Лк. 17; 2). Да, тешко сада свету од саблазни! Управо њихово мноштво и види савремени човек који незасито трага за визуелним разонодама и чулним насладама. Страствена наклоност према позоришту, биоскопу и телевизији, исто као и према хазардним играма, води ка заборављању моралних обавеза, односно ка заборављању на Бога, ка грубости понашања и умножавања порока.

Епископ Теофан (Говоров) је у Писмима о хришћанском животу рекао да би хришћанин свим силама требало да избегава све што води ка заборављању Бога. „Да ли позоришта имају ту особину“, писао је свети епископ. „Подсетите се, шта се с душом догађа у позоришту и после њега. Турци немају позориште, они га замењују опијумом. Опијум и позориште су једно исто. Позориште није хришћанска појава!“[5]

Ово што је епископ крајем 19. века рекао о позоришту, у наше време се још више може применити на биоскоп. Зар он не служи, посебно код младих, као „замена за опијум“? (А шта тек рећи за телевизију или интернет – зависност? – нап. прир.) Познати руски подвижник, Димитрије, епископ херсонски, записао је да сценске уметности под видом поуке повлађују људским слабостима и страстима, да потхрањују нашу склоност ка исмевању и осуђивању ближњих.[6]

Западни, инославни моралиста прошлог столећа, бискуп Мартенсен, обратио је пажњу на опасност која прети од наклоности према позоришним представама у циљу „убијања времена“. Уколико се душа више испуњава тим празним призорима, утолико и она сама постаје празна и лења, губи своју виталност и умне (интелектуалне) снаге.[7]

„У позоришту се приказује прозаична ситуација, испуњена страстима, надама, одушевљењем и разочарењем, представља се људски живот. Човек се, као у огледалу, у позоришту диви самоме себи, забавља се самим собом а често и својим пороцима, аплаудира им и одобрава их“ (о. Јован Кронштатски).[8]

„У позоришту се посматрачима обично (у духу реализма) представљају призори из народног живота и ти призори повремено бивају веома скаредни“, пише о. Амвросије Оптински. Осим тога, какво је окружење у позоришту? Световна музика, која не допушта да се у души појави било каква духовна мисао, било какво духовно осећање.

Шта да кажемо о оним расејаним лицима посматрача који измењују погледе, смеју се и често исмевају једни друге? О онима који приликом неких позоришних представа почињу да негодују, што се изражава гласним узвицима или пак бивају привучени сладострасним осећањима каква прати непрекидни смех, занесени аплауз и слично? Зар је то школа морала, како га многи називају? Напротив, то је школа неморала, способна да у човековој души погуби и последње трагове морала, ако он још постоји у њој. Услед тога се сада и појављују свадљиви, јогунасти и раздражљиви људи, јер се моралу поучавају у позоришту. Могли смо да чујемо како неки називају позориште прагом Цркве. Можда бисмо с тим могли и да се сагласимо – да је позориште праг Цркве, али за споредни улаз.“ [9]

„Позориште успављује хришћански начин живота и искорењује га, дајући животу хришћанина карактер паганског (многобожачког) живота“, пише о. Јован Кронштатски.[10] Позориште изазива у људима погубну душевну успаваност. Позориште је школа овог грехољубивог света и кнеза овога света, тј. ђавола.

Са становишта светог оца 4. века, св. Јована Златоустог, позориште навикава људе на испразан и расејан живот. Оно узрокује хладноћу према породичним и друштвеним обавезама, као и према светом благочешћу. Привученост биоскопско-позоришним разонодама рађа моралну лакомисленост и пустош, изопаченост живота, раскидање брачних окова, свађе и препирке у породицама, непоштовање Цркве и њених устава, неверје и свако безбожништво.

„Међу самим законима, у позоришту се уче управо ономе што закони забрањују“, пише други свети отац, који је живео у 3. веку, Кипријан Картагински.[11]

Свети Јован Златоусти је веома оштро разобличавао хришћане који су посећивали позориште, будући да је оно у његово време имало отворено пагански (многобожачки) и неморалан карактер. „Сам ђаво је изумео такву уметност да би к себи привлачио војнике Христове и ослабио њихове духовне снаге. Управо због тога је у градовима подигао позоришта и, поучивши комедиографе, том раном погађа читаве градове.“[12]

Неће погрешити онај, каже светитељ, који позоришну сцену, то погибељно место преиспуњено свим врстама моралних болести, назове и седиштем погибељи, и јавном школом бесрамности и раскалашности, и университетом не уздржања, и било којим, најпогрднијим именом. Тамо, на сцени, глумци представљају туђе несреће, издаје, прељубе и убиства. Тамо се могу чути похвале пороку и исмевање врлине и религије, богохулне речи и најнедоличније песме, тако да болест продире у душу и кроз вид и кроз слух.[13]

Мноштво људи, испуњених безбрижношћу, долази на представе такве врсте. Они се смеју и забављају призорима које тамо виде, аплаудирају комедиографима и глумцима, њиховим хулним и срамним речима, хвале њихово извођење, сусрећу их као неке знаменитости и самим тим их свим силама подстичу, повлађујући „демонском делу“ кварења људи.[14]

Да, пороци су у наше време постали уметност и њих са великим трудом и умећем представљају на сцени![15] Подвижник нашег доба, протојереј Јован Кронштатски, одлучно је осуђивао карактер савремених позоришта.[16]

„Оправдавају играње у позоришту и називају га корисним и морално-поучним и нешкодљивим или, у најбољем случају, мањим злом него што је пијанство и разврат. С тим циљем настоје да свугде оснују позоришне сцене. Зачуђује нас што хришћани нису пронашли бољи начин да проведу своје драгоцено време него што је позориште које је и према свом пореклу и према свом карактеру све до данас задржало многобожачки (пагански) и идолопоклонички карактер таштине и празнине. Уопштено, оно у себи показује најпотпунији одраз свих страсти и наказности овога света, похоте телесне, похоте очију и надмености живљења (1. Јн. 2; 16). Веома, веома ретко оно приказује одважност синова отаџбине и то, наравно, земаљске а не небеске отаџбине. Све што је небеско и свето и што носи печат хришћанства,позоришту је страно. Ако се понекад и појави на сцени, онда је предмет поруге.

И само име Божије, које је страшно за васцелу творевину, овде се изговара лакомислено, а понекад и са подсмехом и богохулна Исмева се свештеничко звање, на пример монашко, које је ангелски призив. Подрива се поштовање власти, родитеља и свештених лица (духовника), када се извесни недолични поступци тих лица исмевају јавно и пред читавим друштвом, пред лакомисленом омладином па чак и пред децом, за коју би имена њихових родитеља и старешина требало да буду света. Понекад је довољна само једна реч непоштовања или непристојна реч везана за старија лица, па да поткопа дужно поштовање према њима.

Зар су хришћани постали толико лакомислени да не налазе бољи начин да проведу своје драгоцено време него што је позориште, због којег напуштају храм Божији, богослужење и драгоцено празнично време, које нам је Бог дао ради поучавања у речи Божијој, у спасоносним размишљањима и врлинским делима, тако да то време безумно расипају на испразна дела, исмевање и бесмислене аплаузе у позоришту? Није онако како бисте ви желели, јер је позориште мрска установа. Само проникните у његов дух, и сагласићете се да је оно университет неверја, вређања, дрског исмевања свега и разврата. Тешко оном друштву у којем постоји много позоришта и које воли да посећује позоришта! Понекад, истина, позориште бива мање зло за оне који су злу наклоњени… Само слепи, којима је бог овога света ослепео разум (2. Кор. 4; 4) кажу да су позориште и биоскопи морално-поучни… Не, хришћани су дужни да се непрестано поучавају у закону Божијем, да чешће читају Еванђеље, да проничу у богослужење, да испуњавају црквене заповести и уставе, да читају списе Светих Отаца, књиге и часописе духовног садржаја, како би били прожети хришћанским духом и живели на хришћански начин. Ето каква су ваша позоришта!“[17]

Епископ и мученик 3. века, свети Кипријан Картагински, у својој Књизи о позориштима записао је следеће: „У Светом Писму забрањено је и да се гледа оно што је забрањено да се чини… Шта онда на тим представама ради верујући хришћанин, којем је забрањено чак и да помишља на пороке? Какво задовољство налази у представљању похота које могу да га доведу дотле да се он, изгубивши овде стид, лакше одважи на преступ? Научивши се да гледа, он ће се научити и да тако поступа… Међутим, чак и ако на позорници не приказују нешто срамно и морално недопуштено… ту постоји највећа испразност, каква ни најмање не приличи верујућим хришћанима… Верујући (хришћани) би требало да се клоне испразних, погибељних и безбожних представа, требало би да од њих заштите свој вид и слух. Ми ћемо се убрзо навикнути на оно што видимо и слушамо. Човечији ум је сам по себи склон пороцима. Шта ће он учинити сам са собом, ако буде имао сумњиве примере телесне природе која се радо препушта пороку? Шта ће учинити, уколико она буде подстицана на то? Да, требало би удаљити душу од свега тога.“[18]

„Ако хоћеш да се развеселиш, немој поћи у позориште, него у гајеве и у шуме, на реку, на језеро и у врт, послушај певање птица и зрикаваца, посети гробнице мученика (у виду поклоништва), посети места освештана подвизима светитеља и манастире, места која су здрава и за тело и за душу и не наносе никакву штету![19]

Преподобни Јефрем Сиријски пише да хришћани не би требало да се препуштају неприличним забавама. Реч Божија осуђује нецеломудрене, бестидне плесове (игре) и друге облике забаве (в. Иса 5; 12, Лк. 6; 25, Еф. 4; 29 и 5; 1-5, итд). „Не доликује хришћанима да бесрамно свирају на харфама и лирама, да скачу или да плешу по улицама или у својим домовима, да необуздано и бесмислено ускликују, да галаме и да се недостојно понашају, да се опијају или да творе друга, незаконита дела. То није својствено хришћанима, него неверним паганима (многобошцима), који се не покоравају Еванђељу (в. Мт. 5; 47). То је својствено онима што пред очима немају будући вечни живот и страх Божији. Томе их поучава древна змија, непријатељ истинских хришћана и погубитељ сваке чистоте. Научивши их да чине прељубу, научила их је и да плешу; научивши их да се клањају идолима, научила их је и да играју“[20] Тамо где постоје срамни плесови, махнита разузданост и музика која распаљује чула – „тамо се налазе мрски људи и жене и ђаволски празник.“[21]

„У људској мисли, у срцу, у вољи или самовољи, не постоји ништа нечисто, оскрнављено, лукаво, наказно, бесмислено, глупо, зло, завидљиво, гордо, дрско и погубно за душу а да је на то није наговорио или положио у њу ђаво, избезумљен својом злобом, гордошћу и лукавством. Не постоји ништа, чак ни оно најсветије, на шта он не би похулио. На људском телу не постоји ниједан део којем се он не би наругао и у вези с њим наметнуо најрђавије, најнечистије и најбогохулније мисли. Не постоји ствар, животиња, биљка, тканина, метал или минерал према којем он не би побудио најнедоличније пристрашће, како би човечију мисао и срце удаљио од Бога и привукао себи, како би оскрнавио и искварио човекову душу и тело“, пише св. Јован Кронштатски. Као пример за то може да послужи древно и ново идолопоклонство, као и различите идолопоклоничке тежње у савременом хришћанству, с његовим сценским извођењима и лепим уметностима, у којима главну улогу игра људска обнаженост (посебно женска) и грациозност (прекрасна хармонија облика и покрета)…

„О, блудно човечанство, које лепоту, красоту и савршенство створења Божијих употребљаваш као повод за саблазан, за задовољавање својих страсти, а не у славу Божију! Авај, људска брзоплетости, која никада не видиш даље од сопственог носа! Шта ће се, ако не данас а оно свакако сутра, догодити с том лепотом људског тела? Она ће постати смрадна, наказна лешина, храна за црве, пепео и прах. А где је душа, која је служила прелести и која се оскрнавила прелешћу? Ништа оскрнављено и нечисто неће ући у Царство Божије (в. Откр. 21; 27).“[22]

Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему. Јер све што је у свету, похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света (1. Јн. 2; 15-16).


 

Извор: Фејсбук страница „Истина је само једна – Владика Артемије“


 

 

[1] Свешт. В. Бабура, Разоноде и задовољства с хришћанске тачке гледишта II Православна руска реч, 1903, бр. 6,.

[2] Овакво мишљење може да се чује чак и од неких либералних руских свештеника и богослова. Међу њима, истакнуто место припада кијевском професору, доктору теологије, протојереју П. Ј. Светлову, који је тврдио да позориште не служи Велијару него Христу и да служи као „помоћно оруђе за стварање царства Божијег на земљи.“ Према речима о. Светлова, „позориште је процват и спој готово свих уметности; у њему постоји празник уметности, сликарства, вајарства, музике, певања и поезије, које су призване ради оваплоћења драме. Тим спојем уметности објашњава се и интензиван уметнички утицај и морално-васпитачки значај позоришта.“ Црквена осуда позоришне уметности као недозвољене за хришћанина била би, према Светлову, „равна одрицању Цркве од целокупне цивилизације и културе, одрицању од образованог друштва.“ Према Светлову, осуђивати савремено позориште значи осуђивати савремену цивилизацију. „У позоришту је дата очигледна представа људског живота онаквог какав јесте. Позориште обогаћује наше познавање живота и људи, чини да их боље разумемо и да, истовремено, будемо саосећајнији према људима.“ (Протојереј П. Светлов, Идеја Царства Божијег II Богословски гласник, новембар 1902, с. 281-288. Упор. Протојереј П. Остроумов, О питању религиозног значаја позоришта. Поводом чланка о. П. Светлова II Православна руска реч, 1903, бр. 1, с. 67-73.)

[3] В. В. М. Тарновски: Полна зрелост, с. 12.

[4] Поговор редакције уз чланак свешт. В. Бабуре Разоноде и задовољства с хришћанске тачке гледишта, Православна руска реч, бр. 6,1903

[5] Еп. Теофан (Говоров), Писма о хришћанском животу, с. 63. „Упореди, хришћанине, какав си приликом повратка из цркве а какав када изађеш из позоришта. Упореди сам, и видећеш колико ти користи боравак у храму а колико штети боравак у позоришту“, каже св. Златоуст (Трећа беседа о Давиду и Саулу, Сабрана дела, 4. том, с. 857).

[6] В. протојереј С. Остроумов, О питању религиозног значаја позоришта II Православна руска реч, 1903, бр.1

[7] Мартенсен, X. Хришћанско учење о моралу, т. 2, с. 693-712.

[8] Цитат према: протојереј С. Остроумов, О питању религиозног значаја позоришта II Православна руска реч, 1903, бр. 1, с. 70

[9] Протојереј С. Четвериков: Животопис блаженопочившег оптинског старца јеросхимонаха Амвросија, с. 156-157.

[10] Протојереј Јован Сергијев (Кронштатски), Мој живот у Христу, 2. део, с. 80.

[11] Свештеномуч. Кипријан Картагински, Слово о позориштима, Сабрана дела, 2. том, с. 359. „Када се врати кући, муж који се искварио на позоришним представама неће ценити своју целомудрену супругу, своју животну сапутницу, јер ће бити опчињен и поробљен туђим, варљивим ликом, виђеним на сцени у целокупном, блиставом позоришном окружењу. Он ће с негодовањем слушати речи о целомудрености и чистоти“, рекао је св. Јован Златоуст (Треће слово о Давиду и Саулу, Сабрана дела, 4. том, с. 856-857).

[12] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 7. том, с. 69

[13] Св. Јован Златоуст, Трећа беседа о Давиду и Саулу, Сабрана дела, 4. том. В. такође свештеномуч. Кипријан Картагински, Слово о позориштима; Писмо Донату о благодати II Сабрана дела, 2. део, с. 359. и 1. део, с. 94-95.

[14] Св. Јован Златоуст, Сабрана дела, 7. том, с. 69-70,5. том, с. 641,8. том, с. 124,211.

[15] Св. Јован 3 латоуст, Дванаеста беседа на Посланицу Колошанима, Сабрана дела, 11. том, с. 467.

[16] Његове речи се посебно односе на нама савремене биоскопе и телевизију

[17] Протојереј Јован Сергијев (Кронштатски), Мој живот у Христу, 2. део, с. 102-104.

[18] Свештеномуч. Кипријан Картагински, Сабрана дела, 2. део, с. 356,359-361

[19] Св. Јован Златоуст, О женама и лепоти, Сабрана дела, 12. том, с. 580.

[20] Преп. Јефрем Сиријски, Сабрана дела, 3. том, с. 47-48,108.

[21] Исто, с. 409.

[22] Протојереј Јован Сергијев, У Твојој светлости видимо светлост, с. 191-192.