Пирејска митрополија: Екуменизам је као корозија захватио свакога и све


Екуменизам, јерес која је због своје погубности, али и препредености названа„свејересју“ (св. Јустин Ћелијски) и „надјересју“ (преподобни отац Гаврило Грузијски – погледати о томе), изједначава православље са свим баналним и душегубним религијама.

Недавно је Митрополит пирејски Грчке Цркве написао писмо у коме изобличава данашње моћнике у мантијама због ове јереси и организовања сабора на коме би се јерес озаконила. Осим тога, он је недавно позвао најлепшим речима и уз највише епитете Иринеја Гавриловића, вођу екуменистичке јереси у Београдској патријаршији да одстојава Православље и да пружи подршку проглашењу сабора св. Фотија и св. Григорија Паламе за Васељенске Саборе. Иако, је писмо Иринеју написано уз највише комплименте од стране Серафима Пирејског, Београдска патријаршија га још увек није објавила, ваљда показујући своју екуменистичку посвећеност, да ли ће патријарх Иринеј да остане глув њега, као што је некада и папа био глув на изливе љубазности светог Марка Ефескога, остаје да се види.

Уз писмо митрополита Серафима, у вези сабора заказаног за 2016., постављамо и један видео који је недавно преведен на српски језик, а који доприноси ставу да је једино првославна вера она која води у живот вечни, док све остале религије, па и екуменизам поплочавају стазу погибели.

mitropolits-peiraios_04072014192432_16042015185110

Митрополит Пирејски Серафим

„Са православне теолошке тачке гледишта, основни разлог светске кризе кроз коју данас пролази човечанство је све веће одвајање од Тројединог Бога и непокајаност људи. Све то води у робовање свејереси екуменизма. Сатански и демонски екуменизам је оруђе у рукама масона и ужасног међународног Сионизма чији је циљ оснивање тј. устоличење Антихриста као јединог светског цара, владара. Он мења, измењује савест и као корозија захвата скоро свакога и све. Да се задржимо само на последњим екуменистичким догађајима.

Највећи докази су међуверски скупови:

  • за наводно мирно заједнички суживот хришћана и муслимана али без јавног одрицања од криминалног Курана (наводно вечне Речи Божије) који заповеда клање „безбожника“. Скуп је одржан у једном хотелу у Атини 02. и 03.09.2015.године;
  • Међународни теолошки симпозијум поводом седамдесетпетогодишњице од оснивања папске екуменистичке заједнице у Тезеу од 30.08~06.09.2015.године;
  • Међуверски скуп, организован од стране екуменистичке заједнице „Свети Еђидио“ у Тирани, 06.09.2015;
  • Међународна конференција“Православна духовност“, одржана у  вишеконфесионалном екуменистичком манастиру у Бозеу, Италија од 09. до 12.09.2015; и
  • Међународна конференција Друштва за проучавање канонског права источних цркава који је одржан у Солуну 10.09.2015.године.

 

Нажалост, на Сабору јерарха древних митрополија и митрополита тзв. нових места грчке цркве који је одржан на Фанару од 29.08 до 02.09.2015.године, Васељенски патријарх господин Вартоломеј остао је при свом екуменистичком идолослужењу. То доказује његово излагање страно православљу које је изнео 29.08.2015. године јерарсима цариградског трона. Тим излагањем је показао у ком правцу треба да се развијају односи са јеретицима, кривовернима и људима других вероисповести, ослањајући се више на одлуке Другог ватиканског лажног сабора и папизма него на православну теологију и традицију.

Коментаришући неке главне моменте излагања Васељенског патријарха желимо да истакнемо следеће. Тужна и трагична стварност која је у потпуној супротности са мишљењем патријарха, доказује да је екуменистички покрет неделотворан. Потпуну одговорност имају исти ти јеретици и кривоверни са једне и екуменисти са друге стране, а не ратоборни антиекуменистички блогови, новине и други медији. Јеретици и кривоверни показују недостатак искрености и покајања, остајући у сатанској заблуди.

Екуменисти показују недостатак исповедања православне вере, пренаглашавање љубави и преутишавање истине. Практикују да не говоре о ономе што раздваја него о ономе што спаја. Ублажавају православне критеријуме, узајамно признају црквеност без потребног међусобног заједништва што је одлика шизофрености. Примећује се свеизједначавајући дијалог, потписивање и усвајање заједничких неправославних текстова, противканонске заједничке молитве и секуларни универзализам. Једино што се постиже васељенско-екуменистичким покретом је забуна и синкретизам.

Кад би Православна црква пратила војујући светоотачки пут, еванђелизацијом васељене, и разбијала јереси свестраним излагањем и отачком смелошћу, славила би Бога и штитила људски лик.

Професор за медије на колеџу Харвард, госп. Кабуракис, ме је упознао са пројектом за представљање православног мучеништва за Веру преко сателитског програма на 17 језика, као и са тиме да је свуда наишао на затворена врата. Да је то урађено и чињенице о страдању постале светски познате, уз благослов Троипостасног Бога, би патријаршија имала могућности да отвори теолошку школу на Халки и да јој се призна међународни статус од турске државе, а константинопољски храмови се не би претварали у џамије, већ би били места за молитве.

Хиротонисање жена у свештенички и епископски чин и институционализација хомосексуализма признати у протестантском свету, изложили су на сабору господин Генадије, Митрополит Сасиме и Митрополит Аустрије господин Арсеније. То представља извртање људског постојања, битисања и физиологије и уводи лажну антропологију и величање греха. Тако и признавање „бракова“ међу хомосексуалцима доказује да се јерес и кривоверје уопште нису примакли православном правцу и животу.

Оставка Митрополита пергамског господина Јована Зизјуласа на место копредседника званичног теолошког дијалога између православних и паписта на крају није прихваћена, док је оставка Архиепископа аустралијског господина Стилијана прихваћена од стране Васељеског патријарха господина Вартоломеја. То су јаки докази неплодности стогодишњег екуменистичког покрета и потврда речи Апостола Павла „човека јеретика, после првог и другог саветовања, клони се, знајући да се такав изопачио и да греши, те сам на себе навлачи осуду.“ (Тит. 3.10). Јерес није само једна настраност у схватању теолошких ствари већ и демонска изопаченост у тумачењу Тројичног Бога са трагичним последицама духовне смрти а и више од тога.

Требало би патријарх да избегава излагања о „исповедању православне вере“ од стране екумениста у оквиру екуменистичког покрета и теолошких дијалога зато што срамни договори у Баламанду и у Шамбезију, усвајање антиправославних текстова у Порто Алегре, потписивање заједничких изјава са врховним јеретиком, римским папом, противканонске заједничке молитве, полузаједничка литургија са јеретицима и иновернима, показују управо супротно од тога. Доказ трагичних последица јереси је бујање демонског ислама (са ужасном идеологијом потчињавања свих) који је изданак хришћанске јереси аријанства, несторијанства и монофизитства. Ове јереси су порекле људску природу Бога и проповедале Бога као неприступачног и несаопштеног људима, тако да је наводно ислам једина духовна веза Бога и човека.

Хришћански египатски Копти, абисински Етиопљани, несторијански Асирци и сиријски јаковитски монофизити бивају заклани од свог духовног изданка, ислама који су њихови оци створили сатанским изопачењем православне христологије.

Нажалост, историја се понавља. Да се подсетимо геноцида јерменских монофизита од стране новотурских исламиста. После свега што смо малочас обрадили, изјава патријарха да саме околности приморавају наводно православне да учествују у заједничким молитвама са иновернима, представља потпуно посветовњачење Цркве и предлаже вулгарно кршење светих канона и светоотачке традиције која изричито забрањује и то казном одлучења заједничке молитве. Та изјава је један очајнички покушај да се одржи надувени леш екуменизма.

Иноверни не сузбијају своје многобројне јереси. Папистичка јерес наставља да даје првенство власти римском папи, протестантизам остаје у иконоборству, у негирању тајни Цркве и тајне Пречисте Богородице. Јерес монофизитства и поред лажних и срамотних договора у Шамбезију, у Женеви 1991 год. почитује врховне јеретике Севира и Диоскора а негира православну христологију, додаје јереси теопасхитизма (по монофизитима, Христос је само привидно страдао) и јерес задовољења божанске правде. У вези мешаних бракова које је поменуо патријарх, они су постали један од средстава помоћу којих се промовише лаички екуменизам са крајњим циљем да се искриви и измени вера православних хришћана.

Према канонима саборне православне Цркве, мешани бракови тј. венчања су забрањени. Црква из прагматичних разлога, прихвата и одржава мешана венчања под условом да се иноверни члан писмено одрекне своје јереси и заблуде и да се сложи да ће деца бити крштена и васпитавана у православној догматици. Али употребљавати корист Цркве као изговор за заједничке молитве је потпуно бесциљно.

Што се тиче Светог великог сабора 2016. год. који је патријарх окарактерисао као невасељенски јер не учествују западни „хришћани“, питам се: како је могуће да учествују кривоверни „хришћани“ запада, кад су они осуђени од стране Светих сабора за јерес? Као нпр, од 3-ег васељенског сабора за негирање Пресвете Богородице, од 6-ог васељ. сабора за иконоборство и негирање тајни Цркве и од 7-ог за филиокве. Према оваквим патријарховим размишљањима, значи ни 5-и, ни 6-и васељенски сабори не би требало да се називају Васељенским јер на њима нису учествовали антихалкидонски народи – Јермени, египатски Копти, сиријски Јаковити, Асирци и индијски Копти?

Овај сабор је пре свега планиран као васељенски, иако се сада назива „свеправославни“. Последње године, екуменисти су избрисали то да има васељенски карактер, јер када би се звао „васељенски“, имао би обавезу да призна 8-и и 9-и васељенски сабор, сабор светог Фотија и светог Григорија Паламе! То би сметало Ватикану, јер су ти сабори осудили папизам као јерес.

Став патријарха да Православна Црква не може више да сазива Васељенске саборе јер не присуствују западњаци је потпуно погрешан. Он овим ставом проповеда да је Православна Црква непотпуна, болесна и несавршена црква и само ако се споји са папизмом и протестантизмом биће савршена Црква, тако да ће моћи онда заједно са западнима да сазива Васељенски сабор. Овај став је на огромној удаљености од православне еклисиологије.

Питање заједничког слављења Васкрса православних и иноверних које ће се обрадити на великом сабору је од огромне важности. Један такав сабор како га одређује Васељенски патријарх, не може да промени одлуку Васељенског сабора, тачније Првог светог васељенског сабора са 318 светих богоносних отаца. Ако се то деси, онда да се припремамо за нову шизму и календарске расколе који ће нажалост имати канонски темељ. На крају, скорашњи сабор Цариградског трона, представља један предукус како ће изгледати сабор 2016. године.

Наглашавамо изричито да један сабор који је базиран на садржинама хуманизма-антропизма, а који ће озаконити свејерес антихришћанског екуменизма, представљаће прави торпедо у темељима свеправославне заједнице јер ће изазвати више проблема него што ће их наводно решити и одвешће у потресе, шизме, расколе и забуну.

Углавном, један такав сабор, неће бити прихваћен од стране православног клира и Божјег народа. Уписаће се у црквену историју као разбојнички, лажни сабор, као и многи други раније и његове одлуке биће ништавне, неправоснажне, јер екуменизам фалсификује икону Богочовека и постаје уништитељ истине, води у неизбежну духовну и телесну пропаст.“

МИТРОПОЛИТ ПИРЕЈСКИ СЕРАФИМ

[youtube_sc url=“https://www.youtube.com/watch?v=pl8gQdYTWkQ“]

Пирејска митрополија: Екуменизам је као корозија захватио свакога и све