Из архиве: Отворено писмо јеромонаха Артемија Епископу западноевропском Г. Г. Лаврентију


avaartemije

Скретање српских архипастира и пастира у паклене воде екуменизма је пракса која траје више од пола века. Авај, више од пола века траје урушавање Цркве Божије, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим. 3, 15), од стране оних који су постављени за градитеље и чуваре Њене. Један од пионира практичног екуменизма, тј. делатних цркворушитеља, је и Епископ Лаврентије. Још у својим младим годинама, као Епископ западноевропски, Владика Лаврентије је својим екуменисањем, „у име љубави према ближњем“, чинио озбиљне канонске преступе којима је значајно подрио Цркву Божију. Љубав према светости и чистоти свете Вере Православне и Цркве и права хришћанска љубав према ближњем, у том случају, морају проговорити  из сваке христољубиве душе. Христољубац, црквоградитељ и братољубац у таквом случају не може да ћути, јер се, по речима светог  Григорија Богослова, ћутањем издаје Бог. Због тога је узбуђена православна савест јеромонаха Артемија, тих седамдесетих година, на екуменисање Епископа Лаврентија, проговорила. На који начин је проговорила сазнаћете из наредног прилога, тј. писма које смо недавно пронашли у архиви Епископа Артемија.

Уредништво

НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ
27. V/9. VI -1974.
АТИНА

ОТВОРЕНО ПИСМО
ЕПИСКОПУ ЗАПАДНОЕВРОПСКОМ ГОСПОДИНУ, ГОСПОДИНУ ЛАВРЕНТИЈУ

ДИЗЕЛДОРФ – НЕМАЧКА

Quo vadis Laurentie?

ВАШЕ ПРЕОСВЕШТЕНСТВО, СВЕТИ ВЛАДИКО
благословите!

 

Дуго сам мучио себе борећи се са мишљу да ли да Вам напишем ово писмо или не. Није било лако одлучити. Од ранијег писменог обраћања к Вама задржавао ме је осећај личне недостојности и неспособности да изразим мирно и у поретку сву дубину мојих осећања изазваних извесним Вашим поступцима с једне стране, и очекивање да то уради ко позванији с друге стране. Али, како рече некада пророк о огњу у костима његовим: „Уморих се задржавајући и не могох више“, то и ја не могох више издржати ћутећи. Јер разлози који ми диктирају да Вам пишем јачи су и многобројнији. То је пре свега и изнад свега љубав, и то љубав двострука. Прво љубав према светости и чистоти наше свете Православне вере и Цркве у којој и кроз коју се спасавамо, а друго љубав братска према Вама, свети Владико, Вама давнашњем познанику и брату у Христу према којем осећам и извесну обавезу и дуг. Додао бих и трећу врсту љубави која ми не да мира, љубав према нашој заблуделој Европској браћи, љубав која се меша са тугом што им Ви, тешко је рећи, ускраћујете истинску еванђелску љубав, љубав која уводи у истину и спасава, у име људске љубазности и углађености.

Нисам могао више издржати, свети Владико, да при помену Вашега имена замишљам истовремено две личности. Једну са Купрешких Висова, из кршне Далмације или бучног Београда (време викарства), а другу – из свејеретичке Европе. Прва слика показује једног младог јеромонаха који сав гори од силне љубави према Богу и ближњему, спремнога да у светој ревности жртвује не само све своје него и себе самога за добро, за вечно добро свога ближњега. Примера за то је много, и будући да су многима (па и мени и Вама) познати, то их нећу наводити. Друга пак слика показује, можда ништа мање ревносног, младог епископа-екуменисту, који у убеђењу да чини свето дело, да све чини из љубави према ближњему, уствари практикује ништа мање него „ЧОВЕКОМРЖЊУ“ по речима светога Максима Исповедника. Тешка реч, али истинита. Јер он каже: „Ја не називам љубављу него ЧОВЕКОМРЖЊОМ и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (В.С. Т 91, 465CD). А то пак што Свети Отац назива човекомржњом чине данас многи највиши представници Православља и то, о ужаса, у име саме љубави. То исто, авај, чините и Ви, свети Владико, кроз многобројне своје поступке, не будући често ни свесни шта управо чините. Но, шта ја то кажем? Православни епископ Цркве Бога Живога да је несвестан својих поступака! Зар је то дозвољено, зар је то уопште могуће? Та он је и постављен  да буде орган Духа Светога у чувању и надгледању најпре чистоте исповедања вере, а затим и остварењу исте од стране његове пастве. Уз то, 19. канон Пето-шестог Васељенског Сабора, изричито наређује епископу (сваком епископу) да неизоставно поучава клир и народ Светом Писму, но на основу учења Светих Отаца. Отуда је епископ у Цркви увек био (авај не увек) неусипаемоје око и савест вере и благочешћа. Само онај који исповеда веру епископа дотичне цркве и стоји са њим у евхаристијској заједници, сматран је чланом Цркве. А шта се то данас дешава? Зар је то око Цркве, које се зове епископ (и сама реч говори о његовој улози), толико помрачено да се показује прека потреба одбране Цркве и вере од самих епископа? Да, нажалост, наша модерна епоха указала је и на ту чудну потребу.

Свети владико, да се разумемо. Мени је добро познат труд и напор који Ви улажете на пољу свога рада у бризи за окупљањем своје пастве и за њено духовно узрастање кроз свете тајне и свете врлине у Цркви Божјој. У погледу те, уистину несебичне, жртве и самопрегора, Ви сте остали онај исти са Купреса, из Далмације и Београда – остали сте Лаврентије који не зна за умор и за себе, него само за нужду, бол и потребу другога. То је достојно сваке похвале и дивљења, и ја Вам то дужно поштовање одајем. Да сте остали на некој епархији у Отачаству где је живаљ чисто православан, Ваш пастирски рад био би убележен црвеним словима у историју наше цркве. Али, авај, десило се нешто неочекивано. Бачени сте на запад, у Европу, где је средина инославна, и – опростите на смелим речима, Ви сте се изгубили. Изгубили сте, наиме, осећај шта значи православни епископ, шта значи православна литургија, изгубили сте осећање мере докле толеранција према неправославнима може да иде и, погазивши многе свете Каноне, и поправши ногама све Свете Оце, утопили сте се у безбојни и безбожни екуменизам најцрње врсте. Ово није клевета, него ужасна стварност.

За потврду реченога нећу се у овом писму освртати на оно што се чује, на оно што би се могло окарактерисати као „рекла-казала“, као рецимо о причешћивању и неправославних лица у једном граду Немачке, о утисцима које остављате на наш благочестиви свет појављујући се у улози водича разних протестантских баба, госпођа и госпођица из Европе по нашим манастирима итд., ма колико те вести долазиле од лица достојних поверења. Не. Овде ћу се осврнути само на штампана сведочанства из наше црквене штампе (Гласник, Православље), као и на моје лично искуство са Вама из Немачке.

Први Ваш познати акт, свети Владико, који ме је (и не само мене) шокирао било је рукоположење Драшка Тодоровића у старокатоличкој цркви у Берну (чланак о томе са фотографијом објављен у STADT BERN, Montagole, 15 Dezember 1969.), иако се у истом месту на 50 – 100 метара налази православни храм браће Руса. Знам, јер то затим објављује „Православље“, отишли сте у старокатоличку цркву, јер су они обећали да ће свесрдно помагати, и плаћати православног пароха. И Ви сте има га мирне савести предали на „старање“. Какве су последице из тога произашле, није овде место да расправљамо. Једно је сигурно: грех за све киксеве Д. Тодоровића падају на Вас. А и грех презира једноверне, макар и сиромашне, браће је велики. И последице су његове тешке.

Други акт је био, ваљда опет у Швајцарској (објављено у „Гласнику“ за 1970. г.), где Вам исто тако на светој Литургији у ОЛТАРУ присуствују разни бискупи (старокатолички и протестантски) са којима Ви, на возглас ђакона: „Возљубим друг друга да јединомислијем исповјеми“, измењујете литургички целив. Владико, зар смо дотле стигли? Зар не знате да по канонима свете Цркве Православне јеретицима није дозвољено ни да уђу у храм за време православне Литургије (отуда и возглас: „Двери, двери, премудростију вонмем“). Но данас, рецимо, у мисионарском циљу просвећивања и поучења јеретика у православном богослужењу, у крајњем случају снисхођења и „икономије“ могло би им се дозволити присуство у храму, но НИКАКО у олтару за време свршавања страшне Тајне, поготову пак мењање литургичког целива са њима, који као да их чини САСЛУЖИТЕЉИМА у светој тајни Евхаристије. Јер је свима познато (чуди ме да Вама није) да ако у олтару присуствују и православни епископи, но не служе, литургички целив се измењује само међу СЛУЖАШЧИМА, но никако са онима који само присуствују. А где онда ставити Ваш поступак?

Затим бих вас подсетио на Heidelberg 15. IX 1971. када сте на позив неправославних (= јеретика) у неправославном (старокатоличком) храму за НЕПРАВОСЛАВНЕ служили свету Литургију. Свети Владико, разумем нужду када негде постоје православни верници да се за њих литургија може служити у обичној соби, дворани, па и у неправославном храму, схваћеном као обична дворана (на такво поимање и канони упућују), пошто се те просторије покропе најпре бар освећеном водицом (премда свети Василије Велики саветује православнима да се скупљају и служе под неким дрветом и да не иду у неправославни храм). Но случај Heidelberg-а није имао те услове. Ту нисте имали ни једнога верника што би могло да оправда донекле Ваш поступак. Ви сте ту дошли позвани да за заинтересоване служећи прикажете и одглумите свету Литургију. А и ту се могло наћи боље решење. Требало је рећи да недалеко од Heidelberg-а у Manhajm-у има православни храм (руски) са православним верницима, да ћете тамо Ви служити, па ако кога баш интересује православна Литургија може доћи да присуствује. Но, вероватно велика Ваша екуменска љубав и болећивост спречила Вас је да тако поступите.

Од случаја Heidelberg-а не разликује се много у суштини и случај Dormštat-а од 19. IX 1971. год., када сте мирне савести дозволили да Вам на литургији одговара и римокатолички хор из Manhajm-a, иако сте имали православни хор из Оснабрика. Какав је то нови став према светој Литургији? У шта се она таквим поступцима претвара? То је, најблаже речено, претварање најсветијег момента православног богослужења у позориште, у циркус, у коме је само једно важно: да су глумци добро изучили своје улоге. То је, авај, доказ да ми православни Срби појма немамо шта је литургијски скуп. Изгубили смо осећање да је то σύναξις, сабрана органска целина православних верника око свога епископа, око једне Чаше и једног Хлеба, као што су међусобно и спојени једном вером. Заборавили смо да такав скуп онтолошки не трпи никаква страна тела у себи. За православну савест недопустиво је присуство јеретика на светој тајни Евхаристије, а камо ли, камо ли њихово активно учешће у њој. „Како паде звездо Данице“, како паде православни Владико? Зар се више не сећамо речи упућених од Духа Анђелу (= епископу) Лаодикијске цркве: „О, да си студен или врућ! Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3,16). Зар се не бојимо више те претње? Зар се не бојимо да устима прослављамо Светитеље Божије, нарочито пак саборе Отаца светих Васељенских Сабора, или данас НЕДЕЉУ СВИХ СВЕТИХ, где су све стихире и молитве испуњене похвалом због њиховог чврстог става према јеретицима и осуде истих, а да у пракси, у животу, чак у истом том богослужењу, општимо са тим јеретицима. Има ли ту доследности и логике? Шта можемо навести у своје оправдање?

Случај их Хановера од 31. марта 1974. год. (објављено у „Православљу“ бр. 172 од 15. маја 1974. г.) показује да границе у екуменском усавршавању код Вас нема. Ту на рукоположењу оца Методија за јеромонаха дозвољавате да представници евангелистичке и римокатоличке „цркве“ из Хановера присуствују светој Литургији чак у својим ОРНАТИМА (фотографија). И Зашто? Да би га они и материјално (како ли још?) помагали. И Ви саветујете новог младог и неискусног пароха „да својим будућим радом покаже да није била узалудна помоћ сестринских цркава које кроз екуменизам желе и овога пута да покажу разумевање и сестринску бригу за наше проблеме у туђем свету“. Шта је ово ако не директни савет и захтев да вас нови парох следи (можда и превазилази) у вашим екуменским подвизима? Још вам остаје последњи корак: да се нађете са представницима тих сестринских „цркава“ заједно око свете Трапезе и светог Путира. Неће ли нас „Православље“ ускоро и таквом вешћу обрадовати?

Ваш екуменизам, свети Владико, не остаје усамљен. (А како и да остане после таквих Ваших савета!) Он служи за пример и подстрек неким Вашим свештеницима да вас подражавају, можда и превазилазе (то Ви свакако боље знате). Илустрације ради довољно је навести пример Вашег свештеника из Шведске, протојереја др-а Животу Михаиловића, који је од 20. фебруара 1972. до 3. марта 1974. год. учествовао на СЕДАМ екуменских служби (Православље“, бр. 173 од 1. јуна 1974. год.). Шта те „СЛУЖБЕ“ екуменске представљају, какву је улогу на њима прота Михаиловић играо за мене је (али не и за Вас) непознато. Једно је сигурно, да је тамо, и то са Вашим знањем и благословом: газио свете Каноне светих Васељенских Сабора Цркве Православне који забрањују сваку молитвену заједницу са јеретицима, не само клирицима него и православним верницима. Грех проте Михаиловића, авај, добрим делом пада и на Ваша не мало обремењена плећа.

Свети Владико, сваки од набројаних случајева (и многи о којима није писано) узет за себе, по канонима свете Православне Цркве, довољан је да Вас одведе под канонски суд и да Вас ЛИШИ чина. Без намере да Вас замарам навешћу Вам само пар Канона који се тичу Вашег случаја.

Тако 10. Правило светих Апостола говори да се молитва са одлученим или јеретиком кажњава одлучењем. Канон 33. Лаодикијског Сабора изричито забрањује молитву са јеретицима или шизматицима. Или пак 6. Канон истог Лаодикијског Сабора вели да јеретицима који се нису одрекли своје јереси не дозвољава се улазак у православни храм. Свети Тимотеј патријарх Александријски у своме 9. Канону учи да за време приношења свете Евхаристије јеретици не присуствују. Исто тако, по учењу светог Никифора патријарха Цариградског, храм јеретика за православне је обична зграда у коме се забрањује молити (Посл. св. Никифора, одг. 3). Отуда и православни верник, по 32. Канону Лаодикијског Сабора, не прима благослов од јеретика, јер то није благослов већ безумље (αἵτινές εἰσιν  ἀλογίαι μᾶλλον, ἢ εὐλογίαι). И најзад, само још нешто. 45. Апостолско правило изричито вели: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се само моли са јеретицима, да буде одлучен. Ако им пак дозволи да дејствују било шта као служитељи Цркве, да буде свргнут“ (изричито за случај Хановерски и Шведски).

Но да престанем са даљим навођењем канона. И ово је довољно да разбуди православну савест православног епископа, да сам размотри своја дела, да сагледа које по удар којих канона долази, и да се тргне, да престане са својом противканонском праксом. Довољно је да га подсете на његову епископску заклетву, у којој, пред свевидећом Триипостасном Живоначалном Тројицом, пред целом Црквом, Анђелима и људима, даје обећање да ће чувати Каноне светих Апостола, седам Васељенских и девет помесних Сабора и правила светих Отаца, обећава да ће непроменљиво чувати црквена предања, уставе Светитеља и све чинове васељенске источне православне Цркве (Л. Мирковић, Литургика III, стр. 123).

Може се десити, свети Владико, и врло је вероватно, да Вас нико неће позвати на одговорност за Ваше неканонске и противканонске поступке, да ћете избећи праведну казну овде на земљи. Но може ли то бити утеха? Зар нећемо помислити на праведни суд Божји од кога ништа утајено није. А шта ћемо тамо навести у своје оправдање? Шта одговорити на сведочанство светитеља Божјих, који ће без сумње сведочити против нас, јер нема ни једнога Светог Оца, ни једног угодника Божјег (ма којем лику светих припадао) који би нас својим делима, својим примером у односу према јеретицима оправдао. Сви су они имали супротан став од нашега, нико од њих није ни помислити могао да се може чинити оно што се данас чини и остати православним.

Зато, свети Владико, метанијски Вас молим, и коленопреклоно преклињем: Бога ради, спасења свога и својих ближњих ради, престаните са својом екуменском праксом. Обратите се и постаните истински следбеник Светих Апостола, светих Мученика, светих Отаца. Јер само идући њиховим путем, и следујући њима у свему бићемо сигурни да и ми идемо и да стадо словесно наше водимо путем спасења, путем вечног живота.

У то име проси Ваш свети благослов и молитве, целивајући Вам свету десницу, увек Вам одан у Господу

убоги јером. Артемије

http://www.eparhija-prizren.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1435:otvoreno-pismo-jeromonaha-artemija-episkopu-zapadnoevropskom-gg-lavrentiju&catid=48:podsecanja&Itemid=53