Подсећања


vladika artemije

Страх животу каља образ често. – Јунаштво је цар зла свакојега. 
Горски Вијенац

 

О јунаштву хоћу да вам говорим, драга браћо. Ако игде приличи говорити о јунаштву, приличи то у месту, где је живео Карађорђе. И ако је икад у Србији после Карађорђа било време говорити о јунаштву, то је време данас.“

Овако говори свети Владика Николај, у Тополи пред рат 1912. године. Зашто би ми данас повторавали ове његове речи, ако не говоримо из Тополе, и ако нисмо пред ратом? Можда неке аналогије са овим догађајем из 1912. ипак има?

У Србији се тренутно не најављују никакви скорашњи ратови, већ нам са малих екрана и медијских кућа, војводе и лордови говоре да је Србија постала пацифистичка сила, лидер за мир у свету. Колико год било нелогично да се овако говори у време окупације једног дела територије, и колико год било то охрабрујуће за оне који су окупирали, не назире се ускоро неки нови сукоб (мада у Србији ту могућност никада не треба искључити).

Ипак, постоји један рат у коме је човек губитник када не зна за њега, када га не познаје…

То је рат за спасење људских душа. Сваки човек је „на војни, на земљи“ да своју душу спасе, да јој омогући улазак у живот вечни, да је уз помоћ Божију избави од греха, смрти и ђавола; али је организам Цркве у правом ратном стању када је Црква нападнута јересима, када неки људи, противници Божије Истине и Правде, саму суштину Цркве, стуба и тврђаве Истине, желе да оборе.

„Јунаштво је цар зла свакојега, – вели велики српски песник. То значи: тамо где има јунаштва, зло је поданик, тамо пак где нема јунаштва, зло је суверен. Или: тамо где је јунаштво цар, зло је роб, тамо пак где зло царује, јунаштво робује.“ наставља свети Владика Николај у својој беседи у Тополи, страшне 1912. После те године почеле су године са три страшна рата, два балканска и један светских размера. У сва три, Срби су били главни јунаци.

Који рат ми да започнемо ове 2015? Које зло да оборимо, па да јунаштво постане суверен? Није ли највеће зло пред којим се српски народ налази, и уопште Црква Православна – зло савремене јереси екуменизма? Јер сваки грех који се налази у народу истребљује се суштином Цркве, њеним учењем, њеним методама, али сама лађа спасења – Црква, потапа се у море без дна падањем у јерес. Падањем у јерес, једна помесна црква, губи своју суштину – Истину, и губи лекарска својства и средства за исцељење људских душа. Тако, губљењем помесне цркве, један народ губи рај, и постаје саучесник вечне муке без друге могуће наде.

„Зло је се зацарило над душама нашим; у душама нашим зло је утврдило себи престо, и са тога престола управља оно целим нашим животом, како приватним, тако и јавним. Није наше зло нигде ван нас, но у нама самима,“ каже даље у својој беседи Владика Николај за време предратно 1912. Није ли ово дефиниција и данашњег стања у приватном и јавном животу нашем? Тада, 1912. није било помена о јереси екуменизма у облику у којем је ми данас познајемо. Владика говори да је „народ олењио своју вољу“. Каже: „вере и наде гладне су душе наше.“ Можда је ову своју дијагнозу правилно допунио тек касније, пишући: „А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу, и Он ће те осветлити и спасти. Амин.“

Данас је на нама задатак да се ухватимо у коштац са још већим злом од онога које је попут чуме односило људске душе, те 1912. Болест, чије је породилиште западна Европа и Запад уопште, је узнапредовала, и своје многобројне отрове шири по свим венама људских организама. Како овој болести стати за врат, чиме нас то учи Света Црква o таквим незгодним тренуцима?

Сећајте се својих старешина који су вам проповедали реч Божју: гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру њихову. Исус Христос је исти јуче и данас и до века!

Не дајте се завести различним туђим наукама; (Јевр. 13, 7-9)

Дакле, апостол препоручује – сећање. Зашто? Можда зато што је „јунаштво … цар зла свакојега, а и пиће најслађе душевно, којијем се пјане покољења.“ како гласи потпуни стих славног песника и митрополита Петра Другог Његоша. Сећање на животе „старешина који су вам проповедали реч Божју“ било би сећање на њихово јунаштво.

Ако је ово наше покољење постало равнодушно, апатично и незаинтересовано за духовни живот; уколико је изгубљено и препуштено „црвеним ветровима“ духовних болести – екуменизма и глобализма, треба наћи начина да се некротизовани подигнемо, да се наркотизовани освестимо. Кукавичлук није природно стање човека, јер да га је тако створио, Бог би био неправедан. Бог је створио човека да буде јунак.

Ова рубрика покренута је из најважнијег разлога – да духовним јунаштвом опије наше покољење и покољења која ће га следити. Други разлог, због кога се рубрика покреће је, да се подсетимо речи духовног старатеља Епархије рашко-призренске у егзилу, епископа Артемија којима јо кормио (хранио) своју духовну децу кроз све дане његовог епископства и духовног руковођења. Има и данас немало нечасних покушаја да се овај епископ, борац против јереси представи данашњем покољењу као једна сламка међу сламкама, да се представи као човек који је учествовао у духовној разградњи свога народа, заједно са осталим екуменистима и глобалистима.

Ако бисмо набрајали колико је клевета писано на рачун епископа Артемија недостало би нам мастила и папира, јер је у нападима на њега било ангажовано читаво нечасно новинарство и многи су пашквили, па и црквених лица, били написани о њему. Ова писања и његови аутори уздали су се у народно незнање и непознавање прилика у својој Цркви. На чему друго, до незнања, је могао да се узда правник и свештеник из Подгорице Велибор Џомић када је у свом фељтону у тадашњим режимским новинама могао да иде до таквих вратоломија да и епископа Артемија представи као екуменисту? Искаженом комбинацијом фотографија и текстова који су могли бити достављени само из канцеларије манастира Дечани, Велибор Џомић, протојереј, је, уздајући се у непознавање чињеница међу верницима, и неразликовање екуменизма од покушаја за стабилизовање прилика у Епархији рашко-призренској, на Косову и Метохији, на коме је беснео међунационални рат, успео да неупућенима прода рог за свећу.

Црквено Предање се сећа једног светитеља (свети Виталије 22. 04) који је одлазио и блудницама, да би их поучио страху Божијем, помолио се за њих и извео из неправде у правду. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли оптужујући га за блуд, и то најчешће они који су одлазили код тих блудница да задовоље ту своју страст. Тако је и Велибор Џомић сусрете епископа Артемија са предводницима других вероисповести, на које је он одлазио да би помогао да се сачува општи мир у ратом захваћеном подручју Републике Србије, и на којима није било никаквих теолошких расправа нити заједничких молитава, представљао, смишљено дилетантски, као екуменизам.

Покушаћемо овом рубриком да допринесемо да они који су дезавуисани из простог разлога што нису знали за дела епископа Артемија у вези одбране Православља, буду информисани о њима. Покушаћемо, истовремено, да срца оних којима је стало до ове Свете Вере још додатно загрејемо подсећањима на учење Светих Отаца о јересима и посебно о јереси екуменизма. Епископ Артемије није, кроз своје служење Богу и роду, ништа ново, никакво своје учење, уносио; и то управо чини вредност његове апологије пред његовим оптуживачима, који су се понекад у својој суровости показивали и као мучитељи не само њега, већ и читавог хришћанског стада по српским земљама. Он је спроводио и утврђивао учење Светих Отаца који су сваку заблуду и помамно учење увођено у Цркву од стране јеретика одсудно и оштро осуђивали, знајући да је вирус јереси погубан а по дејству непредвидив и да сваку млакост у ставовима православних схвата као своју предност.

Данас, српски народ и Црква уопште, има велики капитал стечен у самом том народу у борби са вирусом екуменизма. То су дела св. Владике Николаја и преподобног оца Јустина Ћелијског. На другој страни, предност српских екумениста је у народном непознавању ових дела. Трећи елемент ове борбе између екуменизма и Православља чини практична борба епископа Артемија и српског верујућег народа који је стао под његов барјак. Они у једној руци држе мач учења Светих Отаца, а у другој штит ревности у испуњавању учења истих Отаца на делу.

Ето разлога за подсећање, ето потребе за учење, подсећање на учење Светих Отаца Православне Цркве и подсећање на раније текстове и видео записе у којима се о борби против јереси говори, еда би тим подсећањем, „опјанили“ и данашње покољење духовним јунаштвом у борби са модерним саблазнима и јересима.

„Мислите, браћо, у сваком свесном тренутку живота на јунаке своје вере и своје народности. Није истина да ми не можемо бити јунаци. Ми само нећемо. Ми смо олењили своју вољу. Но, дошло је време да се пренемо, дошло је време да се код нас заборави реч не могу, и да се научи само реч: хоћу. Помисао на јунаке биће спасоносна за вас и за децу вашу. Примери јунаштва преносе се као зараза. Та помисао запалиће сирово ватриште ваше душе, и загрејаће вас јунаштвом, јунаштвом које ће вас учинити „царевима зла свакојега“ и којим ћете прославити и себе и народ свој. Амин,“ завршава своју беседу о јунаштву свети Владика Николај.

Прилог 1

Нек’ подсећање почне! 1996. у Београду је одржана трибина везана за екуменизам. Више о самој трибини сазнаћете уколико будете редовно пратили рубрику „Подсећања“. У првом исечку ове трибине чућете уводну реч епископа Артемија. Он још 1996. Светски савез цркава назива „сатанином зборницом која има 324 „цркве“. Мало тога се од тада променило и у ставовима епископа Артемија и у екуменистичком Савету цркава, осим што је број верских заједница које граде ову сатанину зборницу дошао до 345 „цркве“.

Уредништво

[youtube_sc url=“https://www.youtube.com/watch?v=9ivJ2jPQLts“]

 

Извор:

http://www.eparhija-prizren.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1403:podsecanja&catid=48:podsecanja&Itemid=53