МУСЛИМАНИ И БОЖИЋ


Преносимо:

Коментар Уредништва сајта епархије рашко-призренске и косовско-метохијеске у егзилу:
МУСЛИМАНИ И БОЖИЋ
–  или каква је веза између честитке Реиса Кавазовића
православним верницима и терористичког напада у Паризу  –

gospodПре неколико дана објављена је честитка Реиса Хусеина Кавазовића православним верницима, упућена поводом Божића.

У тексту он каже да упућује „искрене честитке поводом хришћанског празника рођења Исаа (Исуса), нека је Божији мир и спас на њега“. Честитку је, како наводи Исламска заједница у Босни и Херцеговини, упутио „митрополиту дабробосанском Николају и православним верницима“.

На ову честитку нико није реаговао. Нико од црквених лица и великодостојника није сматрао да су реченим повређена верска осећања Православних верника. Или, прецизније речено, да је изречена увреда Христу, велика увреда, која не може – не би смело – да остави равнодушним било којег православног верника. Не само црквеног великодостојника.

И београдски муфтија Јусуфспахић изјавио је, а Дневник РТС пренео, да увреда пророка Мухамеда, од стране листа Charlie Hebdo, представља увреду и њега самога. И то поновио неколико пута. Није сматрао да је довољно што су многобројни, у целом свету, осудили увредљиве карикатуре пророка Мухамеда, него је ценио како је потребно да и он лично укаже на – за Муслимане – неприхватљивост наведеног чина.

Реис Кавазовић, међутим, није се ограничио само да честита празник својим „православним комшијама“, него је нашао за сходно да се о Господу нашем Исусу Христу изрази на начин како га види мухамеданска вера – и да тиме брутално увреди сваког Православног, а пре свега то је увреда самога Господа Христа – и како о њему говори Коран, а то је заправо о човеку Исусу, о „Божијем посланику“, тј. о Алаховом посланику, о једном од пророка, који је претходио Мухамеду, последњем и највећем Алаховом пророку. Исаа је – како Господа Исуса Христа назива Коран, и како то у својој честитки наводи Реис Кавазовић – сагласно Корану био Алахов посланик, и проповедао Алахову веру, тј. ислам.

На више места Коран децидно и недвосмислено негира божанство Христово, и нагалашава да је он само један од пророка, само обичан човек, као што то на једном месту дословно и каже – да га је Алах саздао од земље, исто као и Адама. Не мало пута у Корану се наводи, побијајући учење Цркве – да Христос (Исаа) није Син Божији, и да је бласфемија тврдити да Бог има Сина. Не пропушта Коран да негира и распеће и крсну смрт Христову (Исину). И много тога другог и сличног што има везе са Христом.

Следствено томе, и следујући учење Корана, Реис Кавазовић и призива „Божији мир и спас на њега“ (Исаа); што је такође фраза из Корана.

Донекле није јасно зашто је Реис Кавазовић, када је већ хтео да честита Православнима Божић, продужио и даље, и истовремено изрекао невиђену увреду онима којима (тобоже) честита празник, сводећи Христа на обичног човека, тј. приказујући га онако како га представља Коран, као Алаховог посланика (Исаа), и призивајући притом Божији спас на њега(!). Још мање је, међутим, јасно зашто нико из Српске Православне Цркве, а пре свих Портпарол, није сматрао да треба да реагује јавно и укаже на увреду Православних верника (повреду њихових верских осећања, речено језиком западних политичара), а пре свега увреду самога Господа и Бога Христа, која је притом увијена у обланду једне званичне и протоколарне честитке.

+  +  +

Готово у исто време у Паризу се, у часопису Charlie Hebdo, појавила сатирична-увредљива карикатура-скица пророка Мухамеда. Реакција није каснила. Врло брзо извршена је сурова освета и упућена брутална порука од стране муслиманског света, због њихових повређених верских осећања. На сатиричан цртеж, приказ пророка Мухамеда, Алаховог посланика, узвраћено је покољем Уредништва поменутог часописа. Нити се радило о званичном ставу Западних званичника – они се, видимо, свом снагом упињу у борби против исламофобије – нити је пак предмет сатире био Алах, исламски бог, него посланик Алахов Мухамед. Ако бисмо хтели да повучемо паралелу са Хришћанством, то би било као када би неко нацртао увредљиву скицу неког Апостола – рецимо Петра, или Павла.

Одговорност за напад преузеле су мухамеданске организације. И тиме поручиле да злочинци нису самостално деловали, него да изражавају расположење исламског света. Уосталом, то није ни први пут да исламски свет бурно реагује због скица-каритатура пророка Мухамеда. Сећамо се гнева изражаваног у сличним поводима претходних година. Може се рећи да се ради о једној устаљеној и релативно предвидљивој реакцији.

Не треба изгубити из вида ни профилисаност часописа Charlie Hebdo, тј . његове редакције. Ради се о једном анархо-троцкистичком, левичарском часопису. Који је познат по изругивању и извргавању руглу не само светиња исламског света, него и хришћанских вредности и личности. Тако је у једном од бројева часописа на насловној страни била приказана Пресвета Богородица, на начин који је срамно и помињати. На то наравно није било реакција, понајмање бурних, запажених, ни широких протеста… (На то није реаговао ни Портпарол СПЦ у својој протестној изјави због увредљивих карикатура пророка Мухамеда). То је, забога, слобода штампе, слобода говора (sic). То су вредности демократског друштва. Које је, узгред буди речено, на велика врата уведено (јер су га увели сами Срби, па и црквени великодостојници) у Србију 5. октобра 2000.

Али зато није прихватљиво, тј. не спада у слободу говора, изражавати се негативно и критиковати јавно пропагирање и промовисање содомског греха, мужелоштва, богомрског греха који разара темеље друштва и породице, него се то подводи под категорију дискриминације(sic), и уводи се у зону кажњивог и законом гоњеног, због чега се и доносе Закони о забрани дискриминације.

Француска је позната по одрицању од хришћанског наслеђа, по атеистичком, безбожном, па и богоборном систему вредности и устројству друштва, што се представља као врхунац цивилизације и поштовања људских слобода(!). У таквом систему вредности и погледу на свет, као један од његових логичних израза јавља се и „слобода“ извргавања руглу, исмевања, па и хуљења на сваку светињу, на све што је свето, па припадало ма којој религији, конфесији или нацији. На удару су се, пре свега, не треба то заборавити, нашле хришћанске вредности, а затим су, по логичном следу, на ред дошле и друге религије.
Карактеристична је тако изјава француског министра Правде, изречена на сахрани једног од карикатуриста часописа Чарли – да су убијени карикатуристи били „анђели чувари, који су бдели да омогуће функционисање демократије“. „Можемо да у карикатуру ставимо све, додала је министарка Правде, укључујићи и једног пророка, јер у Француској, земљи Волтера и атеизма, имамо право да исмевамо све религије“.

Треба ли да чуди онда што Бог допушта овакве несреће? Што се читавом том анти-хришћанском механизму такав став враћа и на овај начин? Ако су они окренули леђа Богу, ако су заправо прогнали Бога из својих живота, из свога друштва, из својих институција, ко ће их онда сачувати од пропасти? Можда Господар овога света?

Утолико пре чуди како се у Србији тако олако, од не малобројних, прихватио и заузео став сућути због увреда нанетих сатиричним скицама Алаховом пророку Мухамеду! Ридају скоро Срби, ламентирају, због вређања Алаховог пророка од стране неких анархо-троцкиста из Париза, због повреде верских осећања мухамеданаца. Када су, прво је питање које се намеће, показали толику и такву ревност, револт и протесте због увреда наношених Господу Исусу Христу, Пресветој Богородици, Светима…? А тога је не мало. Довољно је само подсетити на псовке које се свакодневно чују, те губе која се раширила по целој Србији, међу Србима, и не силазе скоро са многих српских уста, и којима се често хули на светињу, на Божанство, на Богородицу… Довољно је подсетити на многобројне телевизијске емисије, где су псовке постале редовна и „нормална“ ствар, декор, из којих се уз то шири неморал, разврат… Где је та „осетљивост“ Срба – испољена тако пластично у случају увреда нанетих Алаховом пророку – да се мобилише и активира на пољу које нам је много важније и судбоносније, заправо пресудно за даље постојање и битисање на историјској позорници…

Зар ћемо као хероје прихватити сада чланове редакције париског недељника Charlie? Чије убиство свакако заслужује сваку осуду, али није и довољно да од њих направи хероје и парадигме данашњице. Не треба превидети ни чињеницу да су четворо убијених у јеврејској продавници сахрањени у Израелу – уз највише државне почасти – по јеврејском верском обреду, уз молитве, док убијени чланови редакције недељника Чарли нису сахрањени уз молитву (а и како би?), поједини од њих су и кремирани.

+  +  +

Још је у свежем сећању скандалозна изјава патријарха Иринеја, изречена на дан отварања обновљене Бајракли џамије у Београду, у самој џамији – последњег дана иначе предизборне кампање тадашњег председника Тадића (али му не поможе да буде по трећи пут изабран), маја 2012. – да је један Бог Православних и Муслимана!

На чему базира такву веру патријарх Иринеј? На Светом Писму свакако не – јер је та вера супротна вери Еванђеља, вери Светога Писма. На одлукама Васељенских Сабора не – јер је та патријархова вера супротна вери коју исповедају Васељенски Сабори. На учењу светих Отаца не – јер свети Оци уче супротно томе што верује патријарх Иринеј. Целокупно Предање Цркве противи се и супротставља вери патријарха Иринеја, коју он уз то јавно исповеда!
На чему онда базира ту веру патријарх Иринеј, одакле је црпи? Ни то није непознато, који кругови пропагирају и промовишу наметање такве – нове, анти-еванђелске – вере народу и народима. Масонерија је та, из чијих радионица се шири та вера. Из масонских кругова шири се учење да је један Бог, заједнички Бог, пре свега три тзв. монотеистичке религије – Хришћанства, Ислама и Јудејства. Масонство, које је заправо религија по себи, прихвата представнике све три религије, и свих других религија свакако, и уједињује их у служењу другом богу – Великом Архитекти Свемира (= Универзума). Он их уједињује све, око њега се окупљају сви, и немају више међусобних несугласица. Што и јесте карактеристично за масонске ложе, где представници различитих религија без икаквих трзавица међусобних служе Великом Архитекти Свемира. Који није други до сам Сатана. А што је видљиво из масонских текстова и иницијација.

Није пропустио патријарх Иринеј да ту веру проповеда и у другим приликама, као нпр. приликом заједничких молитава са Јудејима. Због тога су те изјаве у свежем сећању, јер остају неизбрисиве, и не бледе, јер устају на само учење Господа Христа, на самога Христа заправо, и покушавају да га разоре, одбаце, и сведу на меру људских тежњи и људских порива.

Зато је основно питање за патријарха Иринеја – који је то Бог, који је заједнички Православнима и Муслиманима?

Да ли Христос? Али Ислам одбацује Божанство Христа, не признаје га за Бога, не признаје га за Сина Божијег, сматра га за обичног човека, једног од пророка.

Да ли Бог Отац? Али Христос је јасно рекао да „нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14, 6). И на другом месту: „кад бисте знали мене, знали бисте и Оца мојега“, и „не знате ни мене ни Оца мојега“ (Јн. 8, 19). Такође и: „Ко не поштује Сина, не поштује ни Оца који га је послао“ (Јн. 5, 23). И много тога другог, сличнога. Јасно учи Христос да ко не познаје Бога Сина, не познаје ни Бога Оца.

Да ли можда Света Тројица? Али то би тек била смешна тврдња, јер Муслимани неће да чују за Свету Тројицу. Коран јасно и недвосмислено одбацује и не признаје Свету Тројицу.

Нешто слично могло би се навести и за Јевреје.

На претходно питање могао би одговорити само патријарх Иринеј. У противном, нека прославља и нека служи заједничком богу са Муслиманима, али то није Бог Еванђеља, то није Бог Светога Писма, то није Христос!

За крај можемо навести речи светога Јована Дамаскина који говорећи о Исламу недвосмислено наводи да је он „претеча Антихриста“.

Уредништво