ЛАЖИСЛАВЉЕ КАО ПОРУГА СВЕТИТЕЉА


„Вјеро права, кукавна сирото!
Страшно племе, доклен ћеш спавати?“
(П. Петровић Његош: „Горски вијенац“)

    Србска крстоносна историја познаје многе видове и размере искушења, којима је народ Светога Саве одговарао на Божији призив удеоничара Историје по Његовом Промислу. Страдалништво, које представља најпрепознатљивију одлику србског историјског хода, настајало је и по Божијем допуштењу ради свенародног утврђивања у вери, али и као плата за одступање од вере Истините. Када је 20. век у питању, посебно сам његов крај, ова друга духовна основа србског страдања сигурно претеже. Тајна коју ми грешни, али над судбинским темама нашег народа запитани и забринути, нисмо у стању да одгонетнемо гласи: да ли смо као народ огрезли у вероодступништву и безакоњу, и неповратно са пута којим нас је пре много векова повео Свети Сава забасали на разисторијску странпутицу?

    Осврт на једну појаву која је у нашем јавном животу одавно стекла право привилегованог чиниоца можда нас ни мало неће приближити разрешењу те тајне, али верујемо да добро може да илуструје како олако и непромишљено прихватање туђих узора, мерила и обичаја дугорочно слаби духовни вид, прави пометњу у срцу и уму православних хришћана, и одводи их од у Христу „заједнице са свима светима“ (ср. Еф. 3,18; 4,11-16) . И ове, 2014. године Господње, запљускује нас метеж са местимичним пројавама лудила звани Нова Година. Иако значајан број ововремених Срба осећа одбојност према новогодишњем непрекидном и многоликом атаку на њихова чула, свест и унутрашњи мир, мало њих ће у њему препознати оно најпогубније. О чему се ради, схватићемо ако обратимо пажњу на средишњу (квази)личност читавог спектакла, или бар оног његовог дела намењеног деци: Деда Мраза.

deda mraz žderonjaДеда Мраз – антисветитељ

Доброћудни, дебељушкасти дека, који деци дели поклон-пакетиће, због којих она журно хитају у позоришта, школе, домове културе и друге јавне установе и одушевљено се, све са својим родитељима и осталим сродницима, са њим фотографишу, ушао је у животе многих србских нараштаја. Када и како је он постао неизбежна фигура сваког сусрета двеју календарских година, епицентар новогодишњих надања и маштања сваког србског чеда, то се готово нико не пита. А нарочито се не поставља питање: зашто је то постао?

    Од древних времена, међу народима хришћанске традиције даривање деце поклонима за највеће празнике, осим обичајног израза вере, представљало је и инструмент верске педагогике, методика увођења деце у радост празника. „Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије“, говори Господ у Светом Јеванђељу Свом. Деца су незлобива, иако веома осетљива на неправду лако праштају увреде, због чистоте своје душе пријемчива за Добро. Црква је увек поучавала верни народ да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Истоку и на Западу (и после 1054. године и пада Римског престола у јерес) поручивало је деци да ће за своју доброту бити награђена од Дародавца свих добара. На Западу је настао обичај да се деци, уочи Божића, под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спавају, доноси један од највећих светитеља Цркве – Свети Николај Мирликијски Чудотворац, омиљен како на Истоку, тако и на Западу.

Sveti_Nikola012Свети Николај Мирликијски Чудотворац

Пошто је свети Николај био владика – носилац епископског достојанства – кроз многе векове од установљења тог обичаја на Западу на сликама је представљан је у црвеној кардиналској одећи. У Божићно јутро, деца би под дрветом налаза дарове. За разлику од Запада, у Срба су деца поклоне добијала на недељне празнике који су претходили Божићу – Материце и Оце. Мајке и очеви су се деци “одрешивали“ (као и деца њима на празник Детинци, који претходи Материцама и Оцима) неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Канапчић којим су деца везивала родитеље, и обрнуто, символизује нераскидиву повезаност деце и родитеља, и духовну центрираност хришћанске породице око Оца Небеског.

    Историјска путања која од светог Николе/Николаја Мирликијског у западној оптици доводи до Деда Мраза заправо је путања духовног пада западног, римокатоличко-протестанског света. Одступивши од Светог Предања, у почетку само увођењем јеретичког filioque, а у каснијим вековима постепеним увођењем лаж-догмата и учења неприхватљивих за Хришћанску/Православну Пуноту, западно хришћанство (да га условно тако назовемо) је последњих деценија достигло до парализе сопственог религиозног чула. Иако се не може порећи да на Западу постоји значајан број богожедних душа, трагалаца за смислом свога живота у свету у којем живе, материјално хипертрофирани Запад постао је духовна пустиња. (У ту истину неки велики умови Запада одавно су проникнули, о православним духовницима и мислиоцима да и не говоримо.) Лик Деда Мраза, у планетарно препознатљивој варијанти овог времена, представља парадигму таквог стања. Иако изашао из кардиналске рубашке „западног“ Светог Николе, он са њим данас нема никакве везе. А поготову нема никаве везе са православним светитељем, Мирликијским Чудотворцем. Дебељушкаст, искежен, оликотворење хедонизма и приземности сваке врсте, он представља праву анти-икону. У најдобонамернијем настројењу при избору речи, с обзиром на предстојећи Најрадоснији хришћански празник, може се рећи да се Деда Мраз на Западу појавио као секуларна варијанта Светог Николе – у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање.

deda mraz coca colaХулом на светитеља до боље продаје. Каква ли ће им плата бити?

Врхунац унакажавања лика Светог Николе представља његово „брендирање“ од стране мултинационалне компаније „Кока-Кола“, ради бољег продаје њеног најрекламиранијег производа. И тако данас, међу Србима једном годишње на неколико седмица у континуитету, из сваког (медијског) ћошка попут чупавца из кутије искаче такав лик. Чиновништво Новог Светског Поретка на регионалном нивоу, препознавши његову већ добру укотвљеност на циљаном простору, наменило му је важну улогу у смућивању (не само) Срба. Наиме, још је у време Краљевине Југославије успостављен је примат србској празничној традицији туђег празника, Нове Године по Грегоријанском календару, у односу на Празник Христовог Рођења – у каснијој интерпретацији „најлуђе ноћи“.

novogodisnja žurkaЛудило у сред поста

Када се слави „најлуђа ноћ“, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Авај, подстакнута медијским чупавцем из кутије, поругом Светог Николаја Мирликијског, Србија крка печење и опија се. За то време, њени житељи који се труде да  православно живе, посте држећи се завета Светог Саве, како су радили и њихови стари. (Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику.)

BadnjakБадњи дан

    Оно што сигурно можемо рећи је да, што се више предајемо лудости туђих празника и празновања, то смо мање своји. И, што је најпогубније, све више смо туђи Богу и нашим светим прецима. Непромишљеност, површност и немар у питањима вере, опчињеност „шареном одећом“ која прикрива „језиву таму туђинску“, по речима Светог Николаја Србског, корак по корак, довела нас је до саме ивице духовног, културног и државотворног понора. Ван сваке сумње, време нам је на измаку. И нема друге, него да одлучно одбацимо све заблуде у којима дуго пребивамо, укључујући и наметнуте нам празнике. И пригрлимо наше, чији начин празновања извире из најдубљих слојева народног бића. И прославимо их достојно припремљени, постом и молитвом, и напором ка световрлинском животу, како бисмо осетили и доживели истинску радост празника, Радост у Христу!

Roždestvo Hristovo BožićРождество Христово – Божић

    За сваког светосавског Србина, којег уз Божију помоћ приволимо да о овом проблему добро размисли, то може да буде први корак његовог укључења у подухват духовне, националне и државотворне обнове, без којег ћемо неповратно ишчезнути у бездану антиисторије.

С љубављу у Господа,
Братство Светог краља Милутина