СНОВИ – Ненад БЛАГОЈЕВИЋ


Извор: srb.fondsk.ru

Padobranac sa Srbskoom zastavom

Не могу нам узети снове. Не постоји ни један закон, ни једна клаузула, ни једна декларација, ни једна забрана на свету која оспорава или забрањује снове. Оно што је важно је да се потрудимо и да остварујемо те снове. Нико нема право да каже да су нам снови немогући. Нико не може са сигурношћу да тврди шта је могуће а шта немогуће. Говорили су да је немогуће да човек лети, а данас је само питање где жели да лети. Мислило се да човек не може да стигне до морског дна, да не може да се попне на највише планине, да је свемир недоступан, да…

Човек може све. Човек може да оствари своје снове ако то заиста и жели.

Одлучног човека нико не може да заустави у остваривању снова. За решеног човека питање је само времена до остварења тих снова. Они снови који имају искрен циљ, они снови који се желе свим срцем увек се остваре. Ако као народ сматрамо да увек страдамо, ако смо приметили да нам је садашњост јадна, треба да се запитамо шта се десило са нашим сновима или шта су нам били снови? За шта смо се молили, ако смо се уопште молили, кад смо ово добили? Чиме смо заслужили овако испразне политичаре? Какав је народ који има владаре који су заљубљени само у себе?

Одговор је увек једноставан, и налази се у нама. Налази се у нашим сновима. Ако искрено завиримо у наше жеље, мисли, молитве, у наше снове, видећемо да су они увек окренути само себи и евентуално оним најближима. Пођемо ли од себе, размислимо ли, схватићемо колико смо се пута искрено помолили за свој народ, колико пута смо сањали о Отаџбини. Уплашићемо се истине колико је занемарљиво било време у ком смо размишљали о свом народу, о својој Отаџбини. Наш ум је увек окупиран личним проблемима, личном користи.

И ето то смо и добили, добили смо такву државу, добили смо такве политичаре, добили смо власт коју смо заслужили. Управо су они такви какве су биле и наше мисли и наши снови. Отаџбина и народ за њих су само средство како да дођу до личне користи. Једина разлика између нас и њих је што су њихови снови очито били много интезивнији. Желели су и сањали личну корист много јаче, па су у тој жељи успели да се докопају власти и да сада преко ње остварују своје себичне снове.

А шта је са нама, где је решење за нас?

Решење је да престанемо да будемо себични. Решење је да се присетимо ко смо, где су нам корени. Да у сенима својих предака нађемо одговор како да постанемо бољи. Да точкове живота вратимо у онај једини исправни колосек, колосек који нас враћа светосављу. Да почнемо искрено да се молимо и сањамо о праведној, слободној Отаџбини. Сигуран сам да онда када то будемо довољно искрено желели, то ће се и догодити. Али за своје снове и жеље човек се мора и борити.

„Јер нико ленив није постигао победу, нити је ко год спавајући и сањајући победио свога ратног непријатеља; Оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби.“
Хиландарски типих

Не треба гледати у оне који личну корист стичу на крви свог народа, на издаји своје Отаџбине, на гажењу части. Прво што прегазе је увек част и поштење. Логично, јер шта они знају о части? Па нису је они ни заслужили, они су само уништили оно што су им преци оставили. Срећан живот којим желе да прикажу да живе је само привид. Без мајке нема срећног живота. Aко чељад расту без мајке никад неће моћи да доживе праву срећу. Никад маћеха не може да воли као што мајка воли чедо своје. А мајка је наша Отаџбина Србија.

Они који су своју мајку Србију продали зато што им је енглеска маћеха, онако прозирно бела, изгледала аристократски, нису схватили да је бледило недостатак личности. Они који су мајку заменили америчком маћехом, нису свесни да је њено нападно шаренило уствари недостатак истинске личности. Они који су мајку издали зато што им је маћеха ЕУ изгледала већа, нису приметили да је њена величина последица надутости од изобиља декаденције. Онима који маћеху налазе у арапском свету рећи ћу да јесу Србе довели до границе да се сви осећамо полуживи –али и Болани Дојчин је био једва жив. Не заборавите чији смо потомци. Ако и даље неко не разуме, замолићу га само да још једном прочита песму о Боланом Дојчину.

Срби који се одрекну своје Отаџбине зарад интереса су и пре своје физичке смрти мртви. Себе су у очају своје личности већ осудили на бесконачне муке. Можда они тога нису ни свесни јер су изгубили веру а са њом и душу православну, па се понашају по оној Душка Радовића:

„Атеисти не морају бити поштени. Нема Бога који би за њих био надлежан.“

Нажалост у овом моменту је у Србији много таквих који у новцу и моћи виде све. Спознаја Бога за њих ће доћи исувише касно. Тада ће постати свесни свог сиромаштва, јер душу неће моћи да купе. За такве је Алекса Шантић песмом „Христов пут“ послао поруку да се склоне са пута искрених светосаваца:

ХРИСТОВ ПУТ

Овдје нема храма; овдје нигда није
Зазвонило звоно празничкијех дана;
Ал’ мени се чини преко ових страна
Да сам Господ ступа и благослов лије.

Пољима се овим свето сјеме сије –
Сви су људи браћа, плод са једних грана;
Ту крв пала није са братских мејдана,
Ја чујем гдје свуда једно срце бије.

Овдје нема храма. Ал’ света и чедна,
Ту у сваком срцу стоји црква једна,
Гдје се служи служба праведна и чиста…

О ви што се лажно молите у храму,
Не идите амо! Остајте у сраму!
Јер ту гдје вас буде неће бити Христа!

Отаџбина се не завређује парама, она се наслеђује од предака, а да би се оставила потомцима потребна је част и срце, потребна је вера у Христа. Они који нису свесни да им је Отаџбина једина мајка немају миран сан, јер ни то се не може купити. Када се изда крв предака немир у души је неизбежан. Миран сан дакле немају а вероватно немају ни сан уопште они који су издали Косово.Они који своје пријатеље виде у непријатељима и убицама својих предака. Они који по своје мишљење иду код маћехе у амбасаду. Наравно да им није лако да константно живе у лажи, али је тај страх и мука цена живота који су изабрали. Страх је њих и од мука које им тек следују, јер овај земаљски живот је кратак. Али нека Господ о томе одлучује. Оно што је сигурно је да је пут који су изабрали све само не Богоугодан. За српски народ је важно да га не заведу и да се на време окрене путу којим га је Свети Сава повео. Нема среће ако мислимо само о себи, Срећа је потпуна само онда када знаш ко ти је мајка, када имаш своју Отаџбину. Срећа има смисла када су и људи око тебе срећни, када твоја срећа не угрожава друге. Када је она део среће и твог народа.

Србин мора увек да завири у своје срце, које зна решење за сваки проблем. Као што пада тмина после које увек наступа зора тако и после свих мука мора доћи правда. Важно је да не заборавимо да правда може доћи само онима који је и заслужују. Народе мој, соколи српски, близу је јадима крај, потребна је само наша слога. Судбина нас увек гони и мукама подсећа да не можемо себичношћу завредети правде сјај. Када нас мука подсети да у себи пробудимо светосавца, да искрено, сложно кренемо да не мислимо само на себе. Када Србин врати у душу љубав према Отаџбини и свом народу, ускрснуће поново у пуном сјају.

„Отаџбина је мисао, Отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру“.
Бранислав Нушић