О БОГУ И ВЕРИ: Због чега се крстимо руком и осењујемо крстом


krsni znak

Свети Серафим Саровски објашњава зашто се крстимо руком и осењујемо крстом Господњим, шта то значи.

Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео!

ЗБОГ ЧЕГА СЕ ОСЕЊУЈЕМО КРСНИМ ЗНАКОМ?

Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем.

Кажеш – нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба – са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“

Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крст, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!

Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ – ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог – Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против – непријатеља… Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.

Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту – да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин – стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!…

Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско.

Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани.

По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: „Како се ко крсти, тако и верује“!

У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

О БОГУ

Бог је огањ који згрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца.

Оци су написали, када су их питали: тражи Господа, али не испитуј где живи.

Бога не називај Правичном Судијом, вели Преподобни Исаак, јер на твојим делима не види се Његова правосудност. Нека Га је Давид и називао Правосудним и Праведним, но Син Његов показао нам је да је Бог више – добар и милостив. Где је правичност суда Његовог, када смо ми били грешници а Христос је умро за нас (Исаак Сирин, слово 90).

Где је Бог, тамо нема зла. Све што од Бога потиче, одише миром и корисно је души, и приводи човека смирењу и самоосуђивању.

Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо – како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!

Што је човек савршенији пред Богом, то (верније) ходи Његовим трагом, а у светлости Истине Бог му јавља Лице Своје. Јер, праведници, у мери у којој улазе у созерцање Бога, виде на овом свету Лик Његов као у огледалу, а тамо виде јављање Истине.

Ако не знаш Бога, немогуће је да се у теби пробуди и љубав према Њему, и Бога не можеш љубити, ако Га не видиш. А виђење Бога долази од богопознања, јер созерцање Бога не претходи богопознању.

О делима Божијим не треба расуђивати пуна стомака, јер при пуном стомаку нема виђења тајни Божијих.

О ТАЈНИ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

Да би погледао у Свету Тројицу, треба да се за то молиш Светом Василију Великом, Светом Григорију Богослову и Светом Јовану Златоустом, који су о Тројици учили, јер њихово заступништво може на човека привући благослов Пресвете Тројице. Тога, пак, да сам у Тројицу право гледаш, треба да се чуваш.

О РАЗЛОЗИМА ДОЛАСКА ИСУСА ХРИСТА У СВЕТ

Разлози доласка у свет Исуса Христа, Сина Божијег јесу:

а) Љубав Божја према роду људском, јер „Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединородног дао за њега.“ (Јн. 3, 16)

б) Васпостављање у палом човеку лика и подобија Божијег, како о томе пева Света Црква (1. канон на Рождество Господње, песма 1: „Онога који је био по лику Божијем, па је преступљењем пропао, који је отпао од најбољег, божанственог живота, поново обнавља премудри Творац“.

в) Спасење људских душа, јер „не посла Бог Сина Свога у свет да суди свету но да се Њиме свет спасе.“ (Јн. 3, 17)

Дакле, и ми, следујући циљу Искупитеља, Господа нашег Исуса Христа, треба да свој живот проводимо сагласно Његовом божанственом учењу, да тиме задобијемо спасење душа својих.

О ВЕРИ

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер „онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже“ (Јевр. 11, 6).

Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога.

Вера, пак, без дела је – мртва“, а дела вере јесу – љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и – дела.

Свети Серафим Саровски